Fatalne posledice

,Kako je Nemačka u političkom i ekonomskom smislu postala najveća žrtva neporecive solidarnosti zapadnjaka s Ukrajinom? 

Nemački mediji su se minulih dana prisetili dramatično intoniranog teksta u britanskom „Ekonomistu“ s početka ovog milenijuma. Uticajno glasilo poslovnog sveta govorilo je tada o Nemačkoj i njenoj privredi kao „evropskom bolesniku“.
Četrnaest godina kasnije grupa ekonomista iz Berlina i Londona objavila je, na istu temu, zajednički tekst pod naslovom „Od evropskog bolesnika do ekonomske superzvezde“.
Nemačka je, zaista, u međuvremenu, postala najjača i najuspešnija privreda Starog kontinenta. U nekim stavkama (izvozu, povremeno, na primer) čak ispred moćne ekonomije Sjedinjenih Američkih Država.

SUMORNO PREDSKAZANJE Do preokreta i neverovatnog zahuktavanja nemačke privredne mašine došlo je zahvaljujući prevashodno bivšem kancelaru Gerhardu Šrederu.
U njegovo vreme uobličen je nadasve uspešan i jednostavan nemački poslovni model, koji poslednjih meseci doživljava dramatičan kraj i krah: evropski ekonomski džin sve uočljivije posrće.
Iz kvartala u kvartal nemačka privreda upada u recesiju. I u opticaju je, sve učestalije, ona konstatacija „Ekonomista“ s početka teksta kao sumorno predskazanje.
Situacija s nemačkom privredom postaje sve mračnija, a poboljšanja nema na vidiku, konstatovao je pre nekoliko dana glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer.
Kremer nije u tome usamljen. Oglasili su se i najuticajniji nemački instituti, bez trunke optimizma makar u nagoveštaju. Svi važni indikatori „gledaju“ ka minusu, saopštili su iz minhenskog Info instituta: poslovna klima je loša, a devet hiljada anketiranih menadžera predviđa da će takva ostati i sledećih šest meseci.
Direktor Instituta za svetsku privredu iz Kila Moric Šularik ukazuje na onespokojavajuću činjenicu: sve evropske privrede su u ovom času dinamičnije od nemačke. To potvrđuje i ocena Međunarodnog monetarnog fonda: Nemačka je jedina od velikih zemalja čija privredna aktivnost u ovom času opada…

UGROŽENA KIČMA NEMAČKE PRIVREDE Škripi na mnogim mestima, a najviše u samom srcu nemačke privredne moći: mašinogradnji i automobilskoj industriji. Ugrožene su kompanije srednje veličine koje su uvek predstavljale „kičmu nemačke privrede“.
U traganju za uzrocima posrtanja nemačkog ekonomskog džina spominje se masa razloga – nedostatak kvalifikovane radne snage (Nemačkoj je, u ovom trenutku, potrebno bar dva miliona novih „gastarbajtera“), birokratija, visoki porezi, slaba digitalizacija – ali se, iz političkih razloga (rat u Ukrajini) potiskuje očigledno onaj glavni razlog: fatalne posledice, kao bumerang, rigoroznih sankcija, posebno u energetskom sektoru, uvedenih (iznuđeno) Rusiji.
Nemačka je, naime, postala, u političkom i ekonomskom smislu, najveća žrtva neporecive solidarnosti zapadnjaka sa Ukrajinom, ostvarene u „režiji“ i diktatu Vašingtona.

RAZARANJE ENERGETSKOG KRVOTOKA Najjačoj privredi Starog kontinenta drastično je razoren njen energetski krvotok. Nemačka je bila prinuđena da se odrekne jeftinog ruskog gasa (i nafte) koji je njenoj privredi obezbeđivao prednost u odnosu na sve druge konkurente.
U tom razaranju išlo se bukvalno i drastično: razorene su cevi gasovoda Severni tok 1 i Severni tok 2. Uporno se kriju „izvođači“ diverzantskih radova na gasovodu iako naručioce nije teško identifikovati: Sjedinjene Američke Države su nesustalo i odlučno bile protiv severnih tokova.
Nemačka (prisiljeno) ćuti, iako bi upravo Berlin bio najviše zainteresovan za to da se otkriju politički i tehnički „diverzanti“.
Socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc je vazalski ponizno prihvatio da se „posipa pepelom“ za politiku prema Rusiji koju je njegova stranka kreirala i realizovala minulih decenija. Uključujući čak i čuvenu „istočnu politiku“ svog prvog kancelara Vilija Branta. Politiku saradnje i prijateljstva s Moskvom koja je, činilo se, trajno utkana u stranački DNK.

DRAGOCENI, UNOSNI SPORAZUMI Jedan od Brantovih „političkih unuka“, i potonji kancelar, Gerhard Šreder je tu politiku ispunio konkretnim sadržajem, egzistencijalno dragocenim zahuktaloj nemačkoj privredi: postigao je sporazum s Vladimirom Putinom o izgradnji gasovoda koji će, dnom Baltičkog mora, direktno povezivati dve zemlje, bez posrednika i prepreka.
Trasa koja je, do tada, išla preko Ukrajine, postala je, davno pre izbijanja rata, nedovoljna (po kapacitetu), problematična i nesigurna: Ukrajinci su znali da, usred zime i ledenih hladnoća, malo zavrnu slavine i zapadne klijente ostave na cedilu. Od čega je, i zbog čega, najviše štete imala i trpela upravo nemačka privreda.
Šreder je ovim sporazumom i kapitalnim poduhvatom nemačkoj privredi, u startu, obezbedio konkurentsku prednost: počivala je godinama na jeftinom i sigurnom ruskom gasu.
Povukao je, uz to, radikalan potez u reformi tržišta rada, u korist poslovnog sveta a na sopstvenu političku štetu: rigorozno kresanje socijalnih davanja i socijalne države – tekovina njegove stranke i njoj naklonjenih sindikata – najoštrije je pogodilo upravo socijaldemokratsko biračko telo, radnike i sirotinju.

POKLON ANGELI MERKEL Gerhard Šreder je izgubio kancelarski tron. Njegove reforme i sporazumi s Putinom (postali su i prijatelji) omogućili su Angeli Merkel, kao poklon, 16 godina bezbrižne vladavine: nemački privredni mehanizam bio je dobro „podmazan“ i efikasan.
Te činjenice su politički, posebno kad se radilo o Severnom toku i energetskoj povezanosti s Rusijom, preobrazile Merkelovu. Dok je još bila (samo) lider opozicije, zavetovala se sagovornicima u Vašingtonu da će, ako bude, i kad se to desi, izabrana za kancelarku, zaustaviti izgradnju gasovoda. Oterala je Šredera s kancelarskog trona, ali nije održala reč: interes nemačke privrede bio je jak i neupitan.
Tako se formirala jednostavna formula nemačke privredne moći: jaka (domaća) industrija, jeftini ruski energenti i ogromno kinesko tržište: dovoljno za naglašeno izvozno orijentisanu ekonomiju i zemlju.

KINESKA KARIKA Ta formula je sada razgrađena, a novog poslovno uspešnog modela još nema. Nemačka je pristala da bude grubo odsečena od jeftinih ruskih energenata, do neuporedivo skupljih (zbog čega strada konkurentnost nemačke privrede) sve teže se dolazi, pod sve snažnijim pritiskom s one strane Atlantika, a preispituje se i treća karika doskora uspešnog nemačkog modela, ona kineska.
Za sada se to čini oprezno i uočljivo uzdržano: kidanje (i) te karike bilo bi fatalno za Nemačku. Njena privreda ionako uočljivo trpi zbog sporijeg oživljavanja kineske privrede posle pandemije nego što se očekivalo. Kinezi štede, manje poručuju, okrenuli su se povećanju unutrašnje tražnje i potrošnje. Postali su i sami oprezniji prema namerama Zapada, čiji cilj se sve direktnije i drastičnije pokazuje: obuzdavanje političke, vojne i ekonomske moći Kine makar to bilo, u tolikoj međuzavisnosti, i na sopstvenu štetu.
Zvanični Berlin je u tom „kineskom preispitivanju“ procenio da ne sme, ne bar u ovom trenutku, samoubilački ići na raskidanje unosnih veza. Njih treba nastaviti, ali uz „smanjenje rizika“ i prevelike zavisnosti.
Olaf Šolc je, bar u jednom, pokazao političku hrabrost: otišao je prvi u posetu Pekingu, s reprezentativnom delegacijom privrednika, dan posle izbora Si Đinpinga za neprikosnovenog lidera velike zemlje. Danas bi mu to bilo teže i politički riskantnije: američki „zagrljaj“ biva sve čeličniji…

NOVAC OTIČE NA DRUGU STRANU Posledice tog zagrljaja, s trajanjem rata u Ukrajini, postaju i politički i ekonomski sve vidljiviji: gotovo ništa nije ostalo od ambicioznih planova i obećanja tročlane vladajuće koalicije.
Dok se u nekim privrednim granama još „spasavaju“ isporukom odavno naručene robe, čiji ritam je presekla prvo pandemija, a potom usporio rat, te posledice se najdrastičnije osećaju u građevinarstvu.
Vlada socijaldemokrata, Zelenih i liberala zavetovala se, i na tome u izbornoj areni očigledno profitirala, da će graditi (najmanje) 400 hiljada stanova godišnje. Rezultat: prepolovljen. Sve je manje izdatih građevinskih dozvola. Nestašica radne snage, građevinskog materijala.
I – novca. Njega je sve manje. Odlazi neplanirano na drugu stranu. U ogromnim iznosima. Nema za gradnju stanova, dok kirije divljaju i političke napetosti, zbog toga, bivaju sve izraženije i gnev građana eksplozivniji: još jedna šansa za politički profit Alternative za Nemačku, stranke koja je u ovom trenutku, po svim istraživanjima, ostavila za sobom sve partije vladajuće koalicije ponaosob, uključujući i nekad moću Socijaldemokratsku partiju (SPD).
Uz sve više oružja, u Ukrajinu ide sve više nemačkog novca, kojeg je sve manje za domaće, nasušne, potrebe. Rat u Ukrajini čini, i indirektno, svoje: vlada izdvaja astronomskih sto milijardi evra za Bundesver (opremu i naoružanje) a nema desetak milijardi za – izgradnju stanova.

DIVLJANJE KIRIJA Nemačkoj u ovom trenutku nedostaje 700 hiljada stanova. Uz podatak da je ovo „podstanarska“ zemlja – dok evropski prosek stanova u vlasništvu iznosi (visokih) 70 procenata, u Nemačkoj je jedva nešto iznad 40, a u Berlinu svega 14 odsto – drama s kirijama biva očiglednija.
Sve više nemačkih građana nije više u stanju da plati kiriju. Prosečna neto plata u ovoj zemlji (znači posle svih odbitaka) iznosi 2.165 evra. Javni servis „Dojče vele“ je nedavno objavio da je kirija za stan od 69 kvadrata, na šestom spratu, bez lifta, u istočnom delu Berlina 725 evra.
Za stanove u „dobrom kraju“ grada, potrebno je neuporedivo više. Spomenut je stan u Šarlotenburgu: namešten stan, 180 kvadrata, cena 8.190 evra, plus troškovi održavanja.
Luksuz ima cenu. Nevolja je, međutim, što u ovom trenutku, zbog skoka cena građevinskog materijala i radne snage, gotovo je nemoguća gradnja stanove ispod 5.000 evra po kvadratu. A gradnja tzv. socijalnih stanova, koja se u ovoj zemlji jedno vreme praktikovala, odavno je presahla…