У канџама пропаганде

Србија и дисиденти – случај Никитин

У случају антируског активисте примењен је класичан шаблон, али без успеха да овом проукрајинском гласноговорнику створи ореол дисидента, попут легендарних Руса, чији мудри закључци су сасвим супротни од његових и актуелнији су данас него у време кад су настали

Није редак случај да неко лице буде задржано на аеродромском терминалу пре него што уђе у неку земљу. Да ту чак проведе и више година, па да се по његовом случају и филм сними. Нешто слично умало да се догоди и на београдском аеродрому „Никола Тесла“. Фрка и халабука трајали су само два дана, али због публицитета и великог медијског ангажмана личило је на малтене велики међудржавни проблем, иако је случај руског „дисидента“ пре имао одлике мале фарсе с великим амбицијама.
Тек, руски активиста и један од оснивача Руског демократског друштва Петер Никитин пуштен је 14. јула у поподневним сатима да уђе у Србију, након што му је претходно била изречена забрана уласка. Никитин, организатор протеста подршке Украјини након руске инвазије и критичар власти руског председника Владимира Путина, провео је два дана на београдском аеродрому, након што му је 13. јула одбијен улазак у Србију.
За та два дана јавност је била запљуснута информацијама о случају, као и о делу и лику овог политичког активисте, нарочито у београдским прозападни медијима. Истакли су се Би-Би-Си на српском и Радио Слободна Европа (РСЕ), објављујући читаве серијале и интервјуе, чији циљ, изгледа, није био само да информише.

БОГАТА БИОГРАФИЈА Тако смо сазнали да је Никитину, представљеном као руском антиратном активисти са сталном адресом у Београду, у четвртак у ноћ забрањен улазак у Србију, иако у земљи живи већ седам година и од тада борави у бесцаринској зони аеродрома. Да му гранична полиција налаже да оде првим летом за Франкфурт, одакле је и долетео, што је он одбио. Да му је неформално речено да је забрану уласка донела Безбедносно-информативна агенција. Да је правник, рођен 1980. у Москви, у којој је живео до 1993, када се с породицом преселио у Холандију, где је завршио правни факултет, након чега је радио у Амстердаму, а потом у Паризу и Лондону. У Србију је дошао због девојке српског порекла, с којом се касније венчао. Има двоје деце, руско и холандско држављанство, али у Србији живи од 2016. године. Оштар је критичар Владимира Путина и део је неформалне групе „Руси, Украјинци, Белоруси и Срби заједно против рата“, која је организовала скупове подршке Украјини (од почетка сукоба близу 200 хиљада руских држављана се доселило у Србију)…
Прозападни медији нису ни пропуштали прилику да нагласе да је Србија осудила руску инвазију на Украјину, али је одбила да уведе санкције Русији. Да се, ето, баш у четвртак српски председник Александар Вучић састао с руским амбасадором у Србији Александром Боцаном-Харченком, а да је у уторак Вашингтон ставио директора БИА Александра Вулина на списак санкционисаних званичника због сумње да је повезан с трговином наркотицима и организованим криминалом, помажући тиме „руски малигни утицај у региону“.
Кад се помињу коинциденције, није згорег рећи да пропаганда ради свој посао, користећи полуистине и још непоузданије информације, попут, прво, да је Србија, као ретка земља у Европи која је одбила да санкционише Русију, пристала да испоручи оружје Кијеву или га је већ послала, што се, наводно, наводи у поверљивом документу Пентагона који је пре три месеца објавио Ројтерс. Или најновија информација, коју је пренео белгијски јавни сервис, да су једном предузећу одбрамбене индустрије из Лијежа, с југа Белгије, суспендоване извозне лиценце, јер се сумња да је Русији извозило муницију упркос забрани, и то преко Србије.
За неке детаље се побринуо сам Никитин: „Наредба (о забрани уласка у Србију) је стигла из Русије, а одлуку доводим у везу са директором БИА Александром Вулином, јер је он тај који доноси такве одлуке“, те да „Русија има велики утицај на српску власт, која једноставно испуњава њихова наређења“, рећи ће у интервјуу за РСЕ.
Рећи ће и да се Руско демократско друштво, чији је он оснивач, не меша у унутрашња питања Србије докле год се то не тиче интереса Руса и рускојезичне дијаспоре, укључујући и украјинску и белоруску дијаспору и да су „само једном као организација изашли на први протест ‚Србија против насиља‘ са плакатима против ратне пропаганде и графита који позивају на насиље“, што је, како каже, директно везано за оно чиме се као удружење баве. Надаље је у протестима „Србија против насиља“ учествовао лично, зато што има двоје деце у Србији од којих старије дете похађа школу „Владислав Рибникар“ (у којој се догодило масовно убиство, што је покренуло протесте у Србији на којима се тражи одговорност власти).

ОДЈЕЦИ И РЕАГОВАЊА А онда, као по шаблону, део опозиције у Србији је оштро реаговао на одлуку да се Никитину забрани улазак. Странка слободе и правде то оцењује као „бесрамни, али и забрињавајући догађај“. „Додатно је узнемирујуће што се овај поступак по налогу БИА догодио управо уочи јутрошњег састанка Вучића и Боцан-Харченка, што одмах отвара питање и да ли је ово био ’дар’ амбасадору Русије од стране директора БИА Александра Вулина и његовог налогодавца Вучића након стављања Вулина на америчку ’црну листу’“, пише у саопштењу.
Срђан Миливојевић, посланик Демократске странке и члан скупштинског Одбора за људска и мањинска права, покушао је да посети Никитина на аеродрому, али му то није дозвољено. „Одлука БИА да забрани Никитину улазак у земљу још једна је потврда колико су оправдане америчке санкције Вулину. „Дуга рука Кремља показује да има партнерску руку у БИА“, рекао је Миливојевић за Н1.
Испред Скупштине Србије одржан је протест Руског демократског друштва, а више од 470 људи је потписало петицију да Никитин буде пуштен на слободу.
Ту је и незаобилазни адвокат Чедомир Стојковић, оснивач савеза грађана „Група Октобар“ за борбу против хибридног деловања режима Владимира Путина у Србији, још познатији по покушају да у амбасади Русије у Београда преда торту с макетом лобање и црвеном глазуром налик крви, са својим „стручним“ појашњењем да се протеривање било које особе којој је одобрено стално настањење у Србији може вршити само на основу судске одуке – а та одлука у случају Петера Никитина не постоји.
Тачку на случај ставио је министар спољних послова Ивица Дачић, речима да нема информације да се холандска амбасада или нека друга држава обратила Министарству спољних послова у вези са случајем Петра Никитина. „Желим да подсетим да то нема никакве везе са Министарством спољних послова, а с друге стране, надлежни државни органи који се баве питањима безбедности имају на то право и то без образложења, тако да је то више питање за друге институције у нашој држави, а нама се тим поводом ниједна друга страна држава није обратила“, рекао је Дачић одговарајући на питања новинара.
Дакле, ради се о дискреционом праву у односу на стране држављане које имају све земље света. Боравак ту игра споредну улогу а одлуке не морају бити поткрепљене доказном аргументацијом. Да ли је Америка приложила било какве доказе у вези са санкцијама проти Александра Вулина? Није и неће.
Србија, иначе, већ цео век има искуства с руским избеглицама и дисидентима, нарочито после Октобарске револуције. Многи од њих су се брзо уклопили и дали свој допринос у низу области у Србији. Инжењери, архитекте, професори, официри… Али било је и негативних. Управо је историчар Бане Гајић на Фејсбуку објавио фотографију припадника квислиншке формације „Руски заштитни корпус“, састављене искључиво од руских емиграната у некадашњој Краљевини Југославији, како излазе на вежбалиште-полигон (данас терен ФК Рад), из касарне у Улици Незнаног јунака у београдском насељу Бањица, у лето 1943. године. Уз фотографију иде и Гајићев коментар да се преко пута овог улаза у том тренутку налази озлоглашени логор Бањица, мучилиште српских родољуба.

РЗК је био део нацистичког окупационог апарата, најпре задужен за антиустаничку борбу у Србији, а по слому устанка за чување нацистима витално важних рудника и пруга. У лето 1944. претрпеће извесне губитке у нападима монархистичке гериле. Велики број Руса, који су нови живот после слома Царевине Русије од Лењинових бољшевика нашли у Београду и Србији, у саставу ове формације биће врло непријатно изненађење за домаћине. Они су то правдали својим фанатичним антикомунизмом. Крајем рата страдаће најпре у борбама са Црвеном армијом, од Кладова до Чачка, а затим у масакру у Аустрији када су их Британци по договору са Стаљином предали Совјетима.
А што се тиче Никитина, колико се год упињао и он и они који га подржавају, тешко ће заслужити ореол дисидента који су имали, рецимо, Александар Солжењицин, Андреј Сахаров и Александар Зиновјев. Сви они су се вратили у Русију, разочарани Западом и његовим антируским деловањем.
Солжењицин се никада није устручавао да Западу поручи да су били окрутни и да су неправедно кажњавали Србе. После бомбардовања Југославије он се оглашавао и поручивао свету и Западу да је „бомбардовање Србије отрезнило Русе“. Тешко да би се и Сахаров данас сагласио са ЕУ да награду за људска права, установљену 1988. и названу по њему, у октобру прошле године додели „храбром народу Украјине“, за њихов отпор руској инвазији и супротстављање рату. Подсетило је то на Нобелове награде за мир које су додељене Бараку Обами и Европској унији. Што би наш народ рекао: „Кад је бал, нек је и забава“.

МОЋ ПРОПАГАНДЕ Можда је најтачнији закључак Александра Зиновјева, дат у интервјуу француском листу „Фигаро“ 1999. године пред свој повратак из Немачке у Русију, да данас живимо у свету где влада једна једина сила, једна идеологија и једна проглобалистичка партија… да је данашња епоха не само посткомунистичка већ и постдемократска. „Данас смо сведоци демократског тоталитаризма или, ако хоћете, тоталитарне демократије“, каже Зиновјев и наводи да најутицајнији западни теоретичари и политичари сматрају да смо ушли у постидеолошку епоху. То је зато што под словом „идеологија“ они подразумевају комунизам, фашизам, нацизам итд. У ствари, идеологија, надидеологија западног света која се развијала током последњих педесет година, много је јача од комунизма или националсоцијализма. Западном грађанину много више испирају мозак него што су обичном совјетском човеку посредством комунистичке пропаганде. У области идеологије главне су не идеје већ механизми њиховог ширења. Моћ западних медија нпр. несразмерно је већа од најјачег средства пропаганде Ватикана у време његове највеће моћи.
Ако све то имамо у виду, онда не чуди да су САД, у годишњем Извештају о људским правима Стејт департмента, Русију означиле као кривца за цензуру медија, забране политичких партија и вансудска погубљења у Украјини, чак и на територијама под контролом Кијева и чак за ствари за које је директно одговоран Кијев. С друге стране, уопште се не помиње напад Кијева на Украјинску православну цркву. Уместо тога, документ Стејт департмента упућује на Извештај о међународним верским слободама за 2021, који углавном говори о третману Јеховиних сведока и у коме се наводе састанци званичника америчке владе и расколничке Православне цркве Украјине коју је успоставила влада у Кијеву.
Нацизам се у извештају помиње само једном и то да би се подсетило да украјински закон забрањује комунистичке и нацистичке симболе, као и производњу и промовисање Георгијевске ленте, као руског симбола. Иначе, лента је део медаље у част победе над нацистичком Немачком. Помиње се постојање „радикалних група“, али само да се каже како су њихови чланови често вршили насиље над ЛГБТ+ особама, што власти често нису адекватно истраживале.
Мејнистрим медији на Западу не анализирају и не критикују једностраност, боље рећи накарадност овог извештаја. Управо из разлога које је навео Зиновјев. Слично је и са случајем Никитин.