Срби на Косову и Метохији – некад и сад

125 година преписке о насиљима

Пише Јован Пејчић

Објављујемо одломке из књиге Српски песник: Милан Ракић и Косово, издање Фондације Група север, Нови Сад, 2022

Век и деценију од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље-матице Косово и Метохија су под новом окупацијом. Исписују се друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је с књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне и враћају се

Књига „Пре­пи­ска о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“ ни­је Милану Ракићу на његовом пу­ту пре­ма При­шти­ни, где је краљевским указом постављен 1905. године за секретара Српског конзулата, да­ва­ла ми­ра от­кад је – на­чув не­што на јед­ној, нешто на дру­гој, не­што на нео­че­ки­ва­ној стра­ни – иза­шао, ко­нач­но, с ње­ном гор­ком судбом у ср­цу, пр­во од Јо­ва­на М. Јо­ва­но­ви­ћа, по­том и од Све­ти­сла­ва Си­ми­ћа.
Јед­на ми­сао, бри­га, ви­ше је то би­ла зеб­ња, пре­би­ла се тих да­на у ње­му. „Пре­пи­ску“ је однео урок пре­и­мућ­стве­но­сти днев­но­га над ве­ков­ним, на­ив­но­га вла­да­лач­ког ра­чу­на над исто­риј­ским на­че­лом и ва­сељен­ским срп­ским кри­ком, лич­не по­тре­бе над оп­ште­на­род­ним иде­а­лом и сном, над За­ве­том ко­сов­ским – ту се сло­жио са Јо­ва­но­ви­ћем и Си­ми­ћем.
Али шта ако је и то би­ло бај ста­ро­га Ла­за­ре­вог по­зи­ва и кле­тве, шта ако се прав­ди ви­шњој – о ко­јој се ме­ђу срп­ским све­том сто­ле­ћи­ма са­ња, ша­пу­ће и при­по­ве­да, по­је, пе­ва и гр­ми у го­ри, по цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма, на по­се­ли­ма и на­род­ним збо­ро­ви­ма, у го­стин­ским собама и си­ро­тињ­ским изба­ма – шта ако се прав­ди ви­шњој још ни­је ис­пу­ни­ло вре­ме?
Углавном, од ве­ли­ке иде­је из ко­је се ро­ди­ла „Пре­пи­ска“ од­у­ста­ло се у ча­су када је књи­га би­ла већ од­штам­па­на. Фа­кат: све је би­ло ту – и ни­шта ту ни­је би­ло!
Шта се до­го­ди­ло? Не­мо­гу­ће да је по­сре­ди је­ди­но та, уоста­лом пре­на­гље­на, не­ра­зу­мљи­ва од­лу­ка мо­нар­ха ко­ји се, пра­во, ни­је нај­бо­ље сна­ла­зио ни са со­бом, још ма­ње са сво­јом земљом и про­бле­ми­ма у ко­ји­ма се гу­ши­ла, ка­ко ли тек с европ­ском и свет­ском по­ли­ти­ком. Где је би­ла вла­да, шта су учи­ни­ли ми­ни­стри и по­сла­ни­ци?
Ни­је схва­тао Ра­кић ка­ко то да се на­пор, у ко­ји су уло­же­не нај­бо­ље сна­ге срп­ских научника, зна­них и пре­ко гра­ни­ца Срп­ства, нај­ви­ше уме­ће срп­ских по­ли­ти­ча­ра и дипломата од вре­ме­на Бер­лин­ског уго­во­ра, ка­ко да се тај на­пор од­је­дан­пут на­ђе – у праши­ни… Јер то ни­ка­ко ни­је мо­гло би­ти срп­ски ин­те­рес.
Са­мо ин­те­рес срп­ски то ни­ка­ко ни­је мо­гло би­ти: пре­не­брег­ну­ти тек та­ко две де­це­ни­је најде­ли­кат­ни­је­га, нај­ску­пљег на­ци­о­нал­но-ди­пло­мат­ско­га ра­да.

О МИЛАНУ РАКИЋУ Милан Р­акић рођен је ­30.­ септембра 1­87­6. годи­н­е у­ Београду­. Пр­авн­и факу­лт­ет започео ­ј­е у­ Беогр­ад­у, завршио ­га­ у Паризу 1­90­0. Године 1­904­. постављен ј­е ­за писа­ра­ у М­инистарс­тву ­иностр­аних д­ел­а ­Краље­ви­не Србије.­ О­д сре­дине маја 1­905. Ракић ј­е у Српс­ко­м ­конзулат­у у­ Приштини,­ у свој­ст­ву пис­ара др­уге класе.­ П­ет мес­ец­и доц­ни­је видимо га­ к­ао ­ви­цеконзул­а у Скопљу, где ­ће остат­и ­до октобра 1906, па­ се враћ­а ­у Конзула­т у­ Приштини, ­и ту ради­ д­о сред­ине и­ду­ће године­. Од ју­ла 1907. Ра­кић је ди­пло­мат­ски пред­став­ник Ср­би­је у Со­лу­ну. На Ко­смет по тре­ћи пут до­ла­зи у сеп­тем­бру 1908. и у При­шти­ни про­во­ди три на­ред­не го­ди­не – ис­пр­ва, го­ди­ну и три ме­се­ца, у ра­ни­јем зва­њу, за­тим као шеф Кон­зу­ла­та. Ок­то­бра 1911. до­био је уна­пре­ђе­ње и кра­јем де­цем­бра исте го­ди­не из При­шти­не је пре­ме­штен у Ми­ни­стар­ство ино­стра­них де­ла. Али се кратко задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је 1912. букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником од претпостављених, придружио се као прост борац добровољцима пуковника Алимпија Марјановића, чувеног старосрбијанског четника, овчепољског војводе. Све се одвијало муњевито. У Прокупљу је прошао оштру двонедељну војну вежбу под Танкосићевом командом, па се с првом четом Војина Поповића – Војводе Вука упутио право на српско-турску границу, на онај њен одсек са ког се отварао пут према Приштини. Изабрао је баш тај правац, казаће Божин Симић над Ракићевим гробом, зато да би најбрже стигао на Косово и на Газиместан. ­Р­акић је умро ­30.­ јуна 1938. годи­н­е. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Како се све одвијало?
Н­а Конгре­су евро­пс­ких држа­ва­ у Бер­лину, ко­ји је поче­о 13. ј­ун­а а завршио с­е 13. јула ­1878. год­ин­е,­ Кнеж­ев­ину Срб­ију­ представља­о­ је­ н­ај­виђениј­и њ­ен­ диплом­ат­а ­и полити­чар тога времена – ­Јован Ри­ст­ић, мини­стар­ иност­раних ­дел­а.
Ристи­ћу, ­пр­едста­внику ­мал­е балк­анске зе­мљ­е,­ кнежевине у­з то,­ ни­је­ дозвољено д­а н­а Конгр­есу ис­ту­па р­авноправн­о ­с оста­лима. ­Лишен ­бољ­их­ могућно­сти, срп­ск­е пред­лог­е,­ апела­ци­је,­ м­еморан­ду­ме предавао ­је о­н ­за­ступн­иц­има ве­ликих сила­ ва­н конг­ресне са­ле, у њих­ови­м ­привре­ме­ни­м ­кабинет­им­а ­и салоним­а за пр­иј­ем. Сазив­ао­ ј­е новина­ре ­и, зајед­но са ­Лаз­ом Кости­ћем, с­вој­им­ секретаром­ за шт­ам­пу, наметао­ и­м и­ објашњ­авао српске ­ра­не­, полемисао кад год ­је то ­могло би­ти на ко­рист српс­кој ствар­и.
П­редсед­ник­у Кон­греса Ристи­ћ је уп­ут­ио ­специ­ја­лни мем­оар:
„Докле год ­се не ­реши с­рп­ско питањ­е, из ње­га­ ћ­е пот­ицати ­теш­ке незгоде, оне­ ће остати­ кљ­уч Ист­оч­ног питања… [­…] С­рп­ско пита­ње не­ м­оже ни­ка­да угинути и ­[…] ­оп­шти ин­те­ре­с к­атегор­ич­ки захтева да ­се­ то п­ита­ње јед­ан­пу­т регули­ше.­“
Кон­гре­су пак до­ста­вио је оп­шти зах­тев сво­је вла­де за раз­гра­ни­че­ње Ср­би­је и Тур­ске, где је фак­ти­ма „ко­је ни­ко не мо­же по­би­ти“ до­дао ис­црп­на об­ја­шње­ња и „Кар­ту ет­нич­ких српских те­ри­то­ри­ја“ за ко­је се срп­ска вла­да за­у­зи­ма.
Зах­тев под на­сло­вом Тра­жби­не Ср­би­је Ри­стић је из­ло­жио у шест за­себ­но об­ра­ђе­них, бројка­ма на­гла­ше­них, на­сло­ви­ма раз­дво­је­них оде­ља­ка:
„I – По­ли­тич­ка по­де­ла Бал­кан­ског по­лу­о­стр­ва у до­ба на­и­ла­ска Ту­ра­ка; II – Ко се пр­ви [на Бал­ка­ну] од­у­пи­ре тур­ској ин­ва­зи­ји и ко се пр­ви ста­вља на че­ло бор­бе за зба­ци­ва­ње турског јар­ма и по­кре­та за осло­бо­ђе­ње и не­за­ви­сност; III – При­род­на по­де­ла зе­ма­ља; IV – Ад­ми­ни­стра­тив­на по­де­ла [пре­ма при­род­ној и ет­но­граф­ској по­де­ли]; V – Са­вре­ме­на етногра­фи­ја; VI – Ре­ван­ди­ка­ци­ја [по­тра­жи­ва­ње] Ср­би­је и ње­на оправ­да­ност.“
Срп­ска про­бле­ма­ти­ка ста­вље­на је на рас­пра­ву 28. ју­на, тач­но на Ви­дов­дан, и од тог се дана ни­је ски­да­ла с днев­ног ре­да. Пи­та­ње срп­ских гра­ни­ца по­ста­ви­ло се не­де­љу и по касније; оно је пред кон­гре­сни пле­нум из­не­то осмог ју­ла.
Су­да­ри­ле су се јав­не те­жње и тај­ни ин­те­ре­си, ус­ко­ме­ша­ли се ду­хо­ви. Ото фон Би­змарк, пред­сед­ник Кон­гре­са, ср­ди­то је у јед­ном тре­нут­ку уз­вик­нуо: „Зар мир све­та да за­ви­си од срп­ских гра­ни­ца!“
Фа­тал­ни до­га­ђај у исто­ри­ји на­шег на­ро­да – та­ко ће Ср­би за­пам­ти­ти Кон­грес у Бер­ли­ну 1878. го­ди­не: Ср­би­ја је до­би­ла пу­ну не­за­ви­сност, али Аустроугар­ској је дат ман­дат да окупи­ра срп­ску Бо­сну и Хер­це­го­ви­ну, и још да у Ра­шкој обла­сти, у Пље­вљи­ма, При­бо­ју и При­је­по­љу, рас­по­ре­ди стал­не вој­не по­са­де; то је, прак­тич­но, зна­чи­ло не­мо­гућ­ност икаквога бли­жег по­ве­зи­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре, две­ју са­мо­стал­них срп­ских зе­ма­ља.
И то ни­је све. Ста­ри не­при­ја­тељ ис­ко­ри­стио је бер­лин­ске од­лу­ке да на ме­ђу­др­жав­ну позор­ни­цу вра­ти сво­је дав­на­шње пре­тен­зи­је. Из­би­ли су и но­ви ње­го­ви апе­ти­ти.
Јо­ва­ну Ри­сти­ћу је, сви су из­гле­ди, већ он­да би­ло ја­сно ка­ко ће се ства­ри са Ср­би­јом развија­ти. Он је, уоста­лом, у Бер­лин по­шао ли­шен илу­зи­ја о пра­вед­но­сти од­лу­ка ко­је ће Кон­грес до­не­ти. Кне­зу Ми­ла­ну и ми­ни­стри­ма на­ро­чи­то је скре­нуо па­жњу на „пра­ви­ла“ ко­ја про­пи­су­ју на­чин ра­да кон­гре­са и про­це­ду­ру усва­ја­ња ре­ше­ња. Ма­ле др­жа­ве, по­себ­но но­ве као Ср­би­ја, не тре­ба да се успа­вљу­ју ве­ли­ким оче­ки­ва­њи­ма. Што ка­кве-та­кве на­де пру­жа, то су де­ло­ва­ње и бор­ба за­сно­ва­ни на исто­риј­ско­ме и ет­нич­ком пра­ву Ср­ба, зна­чи по­ли­ти­ка одре­ши­та и ре­а­ли­стич­на.

По­ли­тич­ке свр­хе про­кла­мо­ва­не при отва­ра­њу, и од­лу­ке про­гла­ше­не на за­вр­шном за­се­да­њу кон­гре­са, у све­му су по­твр­ди­ле Ри­сти­ће­ва за­бри­ну­та пред­ви­ђа­ња. При­се­ти­ће се он баш то­га кад у Спо­ља­шњим од­но­ша­ји­ма Ср­би­је но­ви­јег вре­ме­на бу­де с ме­лан­хо­ли­јом сво­дио исти­ну да је по­сле Бер­лин­ског кон­гре­са усле­дио за Ср­би­ју пе­ри­од у ком се Хаб­збур­шка мо­нар­хи­ја ма­ло тру­ди­ла да са­кри­је свој глав­ни по­ли­тич­ки циљ на Бал­ка­ну. А тај циљ био је: оп­ко­ља­ва­ње и изо­ла­ци­ја Срп­ске кне­же­ви­не, без ика­квог оба­зи­ра­ња на сред­ства. Оства­ри­ва­ће га, ме­ђу оста­лим, и ти­ме што ће на све на­чи­не под­сти­ца­ти шип­тар­ски екс­пан­зи­о­ни­зам у Ста­рој Ср­би­ји, и што ће, у го­ди­на­ма ко­је до­ла­зе, све без­об­зир­ни­је пот­пи­ри­ва­ти ве­ли­ко­др­жав­не аспи­ра­ци­је Бугарске, ис­точ­ног Ср­би­ји­ног су­се­да.
Ето због че­га је бер­лин­ска од­ред­ба о Бо­сни при­мље­на с то­ли­ком гор­чи­ном.
Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић пре­не­ће оча­ја­ње јед­ног од са­вре­ме­ни­ка овог до­га­ђа­ја: „Аустриј­ска оку­па­ци­ја Бо­сне за­бо­ле­ла нас је до ср­ца; Бо­сна је би­ла сан це­ло­га јед­ног на­ра­шта­ја, и њен гу­би­так по­ра­зио нас је као но­во Ко­со­во.“
За­и­ста, при­се­ћао се Ра­кић, од вре­ме­на Бер­лин­ског кон­гре­са сва­ки по­ку­шај об­је­ди­ња­ва­ња Ср­ба, чак сва­ко на­сто­ја­ње кре­ну­то при­род­ном же­љом на­ро­да да на трај­не осно­ве по­ста­ви ет­нич­ко и ду­хов­но је­дин­ство Срп­ства, ту­ма­чен је у европ­ској јав­но­сти, пр­вен­стве­но „за­слу­гом“ беч­ке про­па­ган­де, као по­ку­шај ства­ра­ња „Ве­ли­ке Ср­би­је“.
То о Ве­ли­кој Ср­би­ји као нај­ве­ћој опа­сно­сти за ста­бил­ност Ју­жне Евро­пе, то је та­ко­ђе „про­на­ла­зак“ Бал­ха­ус пла­ца.
Срп­ско пи­та­ње ни­је, у де­фи­ни­тив­ном сми­слу, ре­ше­но го­ди­не 1878, али је та­да, ван сва­ке сум­ње, на де­фи­ни­ти­ван на­чин по­ста­вље­но, и то за­хва­љу­ју­ћи у пр­вом ре­ду ис­ку­ству, до­број спре­ми, пред­у­зи­мљи­во­сти и упор­ности Јо­ва­на Ри­сти­ћа.
У Бе­о­град се Ри­стић вра­тио, да­кле, с овом све­шћу: при­са­је­ди­ње­ње Ко­сов­ског ви­ла­је­та и Ра­шке обла­сти Кне­же­ви­ни мо­ра­ло је че­ка­ти бо­љу при­ли­ку; ме­ре хит­не за­шти­те Ста­роср­би­ја­на­ца од све отво­ре­ни­је­га тур­ског и ар­на­ут­ског на­си­ља не сме­ју се, ме­ђу­тим, од­ла­га­ти ни ча­са.
Кли­цу ко­ја ће се, два­де­сет го­ди­на ка­сни­је, раз­ра­сти у књи­гу „Пре­пи­ска о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“ Ра­кић је, исто као Си­мић, на­ла­зио у по­врат­ку Јо­ва­на Ри­сти­ћа са кон­гре­са у Не­мач­кој.
Бер­лин Ри­сти­ћу ни­је био пр­во ди­пло­мат­ско и ми­ни­стар­ско ис­ку­ство с Евро­пом и ње­ном по­ли­ти­ком спрам Ср­би­је и спрам Тур­ске. Као не­гда­њем се­кре­та­ру де­пу­та­ци­је ко­ју је кнез Ми­ха­и­ло упу­тио да с Пор­том ре­ши пи­та­ње осло­бо­ђе­ња срп­ских гра­до­ва, као по­сла­ни­ку у Ца­ри­гра­ду, као ми­ни­стру ино­стра­них де­ла, као пред­сед­ни­ку вла­де ко­ја је 1877. го­ди­не ра­то­ва­ла с Тур­ском и за Ср­би­ју до­би­ла Ниш, Про­ку­пље, Пи­рот и Вра­ње, као исто­ри­ча­ру, пи­сцу и по­ли­тич­ком ми­сли­о­цу, ње­му су би­ле по­зна­те све тај­не и све оскуд­но­сти рад­њи с јав­но­шћу, до­ма­ћом и стра­ном, као и пси­хо­ло­ги­ја и, та­ко­ђе, па­то­ло­ги­ја вла­да­лач­ког ума ка­кав је у ње­го­во до­ба ца­ревао Евро­пом и Ма­лом Ази­јом.
За­то је срп­ски ми­ни­стар знао ка­ко убу­ду­ће мо­ра те­ћи на­ци­о­нал­на ди­пло­мат­ско-по­ли­тич­ка ак­ци­ја.
Пот­крај 1878. Ри­стић ре­ша­ва да се за ру­ску вла­ду са­чи­ни „ис­црп­ни ела­бо­рат о те­ри­то­ри­ји Ста­ре Ср­би­је“. На­ме­ра му је да по­сред­ством ру­ско­га дво­ра и ру­ских иза­слан­ста­ва у Евро­пи и све­ту пре­до­чи за­пад­ним по­ли­ти­ча­ри­ма ет­но­граф­ске, исто­риј­ске и со­ци­јал­не при­ли­ке у овом де­лу Тур­ске ца­ре­ви­не, да ука­же на ста­ње и не­во­ље ко­ји жи­вот пра­во­слав­них хри­шћа­на на тим про­сто­ри­ма из да­на у дан чи­не све не­сно­шљи­ви­јим.
Ко­ме та­ко те­жак и де­ли­ка­тан по­сао по­ве­ри­ти?
Ма­ти­ја Бан, пи­сац, по­ли­ти­чар, про­ве­ре­ни на­ци­о­нал­ни про­па­ган­дист, пред­ла­же ми­ни­стру – Ђор­ђа По­по­ви­ћа Да­ни­ча­ра.
Из­бор ни да­нас не би мо­гао би­ти бо­љи, ми­сли Ра­кић, али сад, у пу­ту, ни­је си­гу­ран је ли то ње­го­ва ми­сао, или му се, про­сто, вра­ћа­ју ре­чи Си­ми­ће­ве, мо­жда Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, мо­гле су до­ћи и од Љу­бе Ко­ва­че­ви­ћа, ње­го­вог та­ста – ви­ше не зна… Си­гу­ран је са­мо у то да Ђор­ђе По­по­вић бе­ја­ше бо­гом­да­на лич­ност за јед­но та­кво др­жав­но-по­ли­тич­ко, ди­пло­мат­ско пред­у­зе­ће ве­ли­ког за­ма­ха.
И са­мо­ме Ри­сти­ћу то је би­ло ја­сно. Умно­го­ме су, уоста­лом, Да­ни­чар и он би­ли при­ро­де слич­не јед­на дру­гој: љу­ди не са­мо по­ли­ти­ке и на­ци­о­нал­ног са­мо­пре­гор­ства, већ и љу­ди на­у­ке, исто­ри­је, књи­жев­но­сти, је­зи­ко­слов­ства. Да­ни­чар, уз то, лек­си­ко­граф, вр­стан пре­во­ди­лац са ви­ше је­зи­ка, уред­ник до­ма­ћих и са­рад­ник де­се­так у свим сре­ди­на­ма чи­та­них и ува­жа­ва­них европ­ских ли­сто­ва и ча­со­пи­са, пи­сац рас­пра­ве „Ста­ра Ср­би­ја“ – ко­ја је, од­мах по об­ја­вљи­ва­њу у Бе­о­гра­ду 1878, пре­ве­де­на на ру­ски, че­шки, не­мач­ки, фран­цу­ски и ен­гле­ски је­зик.
Сре­ди­ном се­дам­де­се­тих го­ди­на Ри­стић и Ђор­ђе По­по­вић на­шли су се, шта­ви­ше, на за­јед­нич­ком за­дат­ку. Ле­о­полд Ран­ке, исто­ри­чар свет­ско­га гла­са, пи­сац „Срп­ске ре­во­лу­ци­је“, Ри­сти­ћев про­фе­сор на Бер­лин­ском уни­вер­зи­те­ту 1849–1852, и отад, кроз ду­ге го­ди­не, учи­тељ у пи­та­њи­ма на­у­ке и по­ли­ти­ке, обра­тио се упра­во њи­ма дво­ји­ци да му, за „Исто­ри­ју све­та“ ко­ју је пи­сао, по­мог­ну на но­ви­јој по­ве­сни­ци Ср­ба.
Спо­ра­зум­но с Ри­сти­ћем, ко­ји тих го­ди­на гла­ву ни­је ди­зао са др­жав­них по­сло­ва, ове оба­ве­зе ла­тио се По­по­вић сам. По­сле крат­ког вре­ме­на, Ран­ке је до­био оби­ман ру­ко­пис на не­мач­ком, у ко­јем је Да­ни­чар си­сте­мат­ски из­ло­жио сва нај­ва­жни­ја зби­ва­ња из но­ви­је срп­ске исто­ри­је.
Та гра­ђа по­слу­жи­ла је не­мач­ком на­уч­ни­ку као глав­ни из­вор за де­ло ко­је ће се, као за­се­бан том у окви­ру ње­го­ве мо­ну­мен­тал­не Welt­geschic­hte, по­ја­ви­ти го­ди­не 1879. под на­сло­вом „Ср­би­ја и Тур­ска у де­вет­на­е­стом ве­ку“.
­Док је раз­ми­шљао о на­стан­ку и „про­па­сти“ „Пре­пи­ске о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“, Ра­кић се, пу­ту­ју­ћи на по­ро­бље­ни Југ срп­ски, с на­ро­чи­тим за­до­вољ­ством се­ћа јед­но­га ме­ста из при­ступ­не ака­дем­ске бе­се­де Ри­сти­ће­ве, об­ја­вље­не у „Гла­су Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је“ 1892. го­ди­не под на­зи­вом „Ле­о­полд Ран­ке и осло­бо­ђе­ње Ср­би­је“, ме­ста на ком Ри­стић, го­во­ре­ћи баш о књи­зи „Ср­би­ја и Тур­ска у де­вет­на­е­стом ве­ку“, из­но­си да Ран­ке­ов по­глед у про­шлост вас­ко­ли­ко­га чо­ве­чан­ства ни­је гра­ђе­ви­на без пу­ко­ти­на.
У ту­ма­че­њу про­шло­сти све­та, на­гла­ша­ва Ри­стић, Ран­ке­ов иде­ал је, увек и сву­где – дух За­па­да, ге­ни­је За­па­да; ње­го­ве оце­не нај­че­шће про­ис­ти­чу из то­га иде­а­ла, и Ран­ке мно­га зби­ва­ња под­ре­ђу­је по­тре­би ис­ти­ца­ња тог и са­мо тог иде­а­ла.
Ри­стић он­да на­ста­вља: „Ду­ху За­па­да при­пи­су­је Ран­ке и осло­бо­ђе­ње хри­шћан­ско­га Ис­то­ка. То ни­је са­мо ре­ли­ги­ја ко­ја се бо­ри и успе­ва, па ни ре­чи ’кул­ту­ра и ци­ви­ли­за­ци­ја’ ни­су до­вољ­не да из­ра­зе ње­го­ву иде­ју. Што по­бе­ђу­је, то је, ве­ли он, ’ге­ни­је За­па­да’. За­и­ста је ге­ни­је За­па­да она ве­ли­ка моћ ко­ја је да­ва­ла пра­вац мно­гим европ­ским до­га­ђа­ји­ма, мно­гим исто­риј­ским стру­ја­ма ко­је је ис­пи­ти­вао овај ве­ли­ки исто­рик; но не би­смо ре­кли да је и ов­де дух За­па­да ре­шио ствар, да је ре­шио бор­бу из­ме­ђу хри­шћан­ства и исла­ма. Тре­ба ли нам до­ка­зи­ва­ти да је Ран­ке ов­де про­те­гао ути­цај јед­ној при­зна­тој по­крет­ној си­ли и пре­ко гра­ни­ца ње­них, да је су­ви­ше ге­не­ра­ли­сао свој за­кљу­чак? Ни­је ли мно­го бли­же по­зи­тив­ним чи­ње­ни­ца­ма ми­сли­ти да оно што по­бе­ђу­је ни­је ге­ни­је За­па­да, но ’ге­ни­је Пра­во­сла­вља’? Под овим зна­ме­њем за­да­ло је сло­вен­ско оруж­је те­шке уда­ре вла­да­ви­ни исла­ма и сло­ми­ло је ње­ну моћ – у пот­пу­но­ме од­су­ству за­пад­но­га ге­ни­ја; шта­ви­ше, ми ће­мо ре­ћи да је моћ исла­ма у Евро­пи сло­мље­на уз пр­кос за­шти­ти ко­ју јој је ука­зи­вао ге­ни­је За­па­да.“
Го­диле су Ми­ла­ну Ра­ки­ћу ове Ри­сти­ће­ве ре­чи, одре­ши­те и исти­ни­те, као што му је било при­јат­но и да у ми­сли­ма гле­да при­ље­жно­га Ђор­ђа По­по­ви­ћа Да­ни­ча­ра ка­ко, на Ри­сти­ће­ву мол­бу, за вла­ду ру­ску, „пре­ко­па­ва“ ар­хив Ми­ни­стар­ства ино­стра­них де­ла, ка­ко сла­же ис­ка­зе и све­до­че­ња Ко­со­ва­ца о ар­ба­на­шком и тур­ском те­ро­ру, ка­ко сре­ђу­је ис­пи­се из књи­га о Ста­рој Ср­би­ји, ка­ко, нај­зад, до­ка­зе спа­ја са сво­јим ко­мен­та­ри­ма: исто­риј­ским, ге­о­граф­ским, ет­но­граф­ским, фи­ло­ло­шким – да би та­ко рас­по­ре­ђе­ну и ускла­ђе­ну гра­ђу мо­гао исто­вре­ме­но да дâ у но­ви­не, до­ма­ће и стра­не.
Ми­ло је Ра­ки­ћу што Да­ни­ча­ра уме да за­ми­сли и док, по ода­би­ру гра­ђе, пи­ше члан­ке ко­је, окру­жен реч­ни­ци­ма, од­мах пре­во­ди на фран­цу­ски, ру­ски, ма­ђар­ски, не­мач­ки, ен­гле­ски, че­шки… – свем све­ту тре­ба ре­ћи шта се Ср­би­ма ствар­но до­га­ђа у та­ко­зва­ној „Европ­ској Тур­ској“.
Иде­ју из ко­је ће Све­ти­слав Си­мић, са са­рад­ни­ци­ма, из­ве­сти ар­хи­тек­то­ни­ку „Пре­пи­ске о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“ Ра­кић је, као ње­гов де­да Млан Ђ. Милићевић, и ње­гов таст Љубомир Ковачевић, као конзули То­дор Стан­ко­вић и Миленко Ве­снић, као Јо­ван М. Јо­ва­но­вић и Да­ни­чар, као Живојин Ба­луг­џић и Мирослав Спа­лај­ко­вић, ви­део у по­врат­ку Јо­ва­на Ри­сти­ћа са кон­гре­са у Не­мач­кој.
Цр­ну књи­гу срп­ско­га стра­да­ња на Ко­со­ву ис­пи­сао је очај­нич­ки по­ку­шај Кра­ље­ви­не Ср­би­је, ње­не вла­де, ње­зи­на по­сла­ни­ка у Ца­ри­гра­ду и кон­зу­ла у При­шти­ни: да се код сул­та­на и Пор­те ис­по­слу­ју за „европ­ску Тур­ску“, за пра­во­слав­ни свет у њој – основ­на на­род­но­сна пра­ва по­ро­бље­них: на ве­ру и је­зик, на вла­сти­тост ма­те­ри­јал­ну и ду­хов­ну, на оп­ста­нак…
Исто­риј­ска по­за­ди­на зби­ва­ња за­стра­шу­ју­ћа је: курд­ски по­кољ Јер­ме­на 1895, крит­ска кри­за и грч­ко-тур­ски рат 1896–1897, по­вра­так у древ­ну срп­ску зе­мљу де­сет, пет­на­ест хи­ља­да Ар­ба­на­са, сул­та­но­вих вој­них на­јам­ни­ка, ко­ји од­би­ја­ју да од­ло­же оруж­је и ко­ји, на за­се­да­њу та­ко­зва­не „Пећ­ке ли­ге“ 1898 (дру­ги пут 1899), сми­сао и свр­ху сво­га ор­га­ни­зо­ва­ња ви­де у ис­тре­бље­њу сло­вен­ског еле­мен­та: Му­ла Зе­ка Бум­бе­ра, њи­хов иде­о­лог и ста­ре­ши­на, пла­ће­ник тур­ски и аустро­у­гар­ски у исто вре­ме, по­ста­вља се­би је­дан је­ди­ни за­да­так, је­дан циљ: сре­ди­ти Ко­со­во та­ко да осим џа­ми­је и бар­ја­ка с по­лу­ме­се­цом у тој обла­сти не оста­не ни­шта дру­го, и ни­ко дру­ги. Сул­тан Аб­дул Ха­мид II, опу­шта­ју­ћи се ме­ђу сво­јом шип­тар­ском гар­дом, ро­ји ми­сли о „гво­зде­ном обру­чу“ око Ср­би­је и раз­ра­ђу­је план о фор­ми­ра­њу на­ро­чи­те „Ха­ми­до­ве шки­пе­тар­ске вој­ске“, слич­не Курд­ским ка­ва­ле­риј­ским од­ре­ди­ма што су се у пра­во­слав­ној Ар­ме­ни­ји „про­сла­ви­ли“ се­ју­ћи за со­бом по­жар и смрт, озна­ча­ва­ју­ћи свој „све­ти пут“ ле­ше­ви­ма же­на и ста­ра­ца, осквр­ње­ним и уна­ка­же­ним те­ли­ма де­це.
Ми­ла­ну Ра­ки­ћу, по­зо­ри­шно­ме кри­ти­ча­ру „Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка“ то­ком 1904. и 1905. го­ди­не, до по­ла­ска у Срп­ски кон­зу­лат у При­шти­ни, „Пре­пи­ска“ се, од пр­вог су­сре­та с њом, ја­вља­ла као сво­је­вр­сна суд­бин­ска дра­ма јед­но­га „пле­ме­на пред из­ди­са­јем“, тим тра­гич­ни­ја што се на­род у њој за­пра­во не ви­ди – не­го са­мо сли­ке ужа­са: зло­чин­ства Ту­ра­ка и Ар­на­у­та, по­би­је­ни Ср­би, пљач­ке, си­ло­ва­ња, опо­га­ње­не цр­кве и ма­на­сти­ри, ку­ће у пла­ме­ну, раз­вр­ну­ти то­ро­ви, по­ха­ра­на има­ња…
Злу се на пут не­ка­ко мо­ра­ло ста­ти, и Вла­дан Ђор­ђе­вић, ми­ни­стар ино­стра­них де­ла Ср­би­је, узи­ма 15 [27]. апри­ла 1898. го­ди­не да о све­му још је­дан­пут оба­ве­сти кра­љев­ског по­сла­ни­ка срп­ског у Ца­ри­гра­ду, Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, и да му на­ло­жи оштру апе­ла­ци­ју Пор­ти:
„За ово по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци но­ви из­ве­шта­ји про­сто ме за­си­па­ју мно­жи­ном по­да­та­ка о ра­зним на­си­љи­ма ар­ба­на­ским, чи­је по­сле­ди­це пре­те да до­ве­ду до ра­се­ље­ња и уни­ште­ња на­ше пле­ме у тим по­кра­ји­на­ма Тур­ске. Ме­ни је част по­сла­ти Вам у при­ло­гу […] че­ти­ри та­ква из­ве­шта­ја, из ко­јих мо­же­те нај­лак­ше сте­ћи уве­ре­ње о исти­ни­то­сти гор­ње­га твр­ђе­ња. Пре­ма та­квом ста­њу ства­ри ја не мо­гу да­ље оста­вља­ти а да Вас не умо­лим да учи­ни­те ко­рак на Пор­ти, а ако ус­тре­ба и код са­мо­га Сул­та­на, и да тра­жи­те да се ме­ра­ма од ствар­ног деј­ства пре­ки­ну ови зло­чи­нач­ки из­гре­ди јед­ног нео­б­у­зда­ног пле­ме­на пре­ма на­шим су­на­род­ни­ци­ма…“
Ме­сец да­на ка­сни­је, 15 [27]. ма­ја, по­сла­ник Но­ва­ко­вић оба­ве­шта­ва ми­ни­стра Ђор­ђе­ви­ћа: „Ју­че је до­вр­ше­на и Те­фик-па­ши у ру­ке пре­да­на на­ша но­та о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма по Ста­рој Ср­би­ји. […] У ње­зи­ним при­ло­зи­ма из­ло­жен је из­вестан број те­жих зло­чи­на, иза­бра­них из мно­жи­не по­да­та­ка ко­ји су до­ста­вље­ни Кра­љев­ском по­слан­ству. Уне­се­но је у њих што је нај­зна­чај­ни­је и нај­про­тив­ни­је ре­ду јед­не ор­га­ни­зо­ва­не др­жа­ве. Наш спи­сак на­бра­ја рав­но 91 слу­чај та­кве при­ро­де, од пре­ко 400 на­ма ја­вље­них на­си­ља.“

Наставиће се