Срби на Косову и Метохији некад и сад (3.део)

125 година преписке о насиљима

Пише
Јован Пејчић

Ви­ди сад Ра­кић: нај­вер­ни­је ту­ма­че­ње осман­лиј­ско­га по­на­ша­ња спрам Кра­ље­ви­не Ср­би­је и ње­них но­та дао му је Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић у јед­ном од при­прем­них раз­го­во­ра за ње­гов рад на Ко­со­ву (…) „Да би се раз­у­ме­ло тур­ско др­жа­ње у ар­на­ут­ском пи­та­њу, ва­ља зна­ти да Пор­та не са­мо ни­је хте­ла, не­го ни­је ни мо­гла за­до­во­љи­ти на­ше зах­те­ве. У Ста­рој Ср­би­ји углед ње­них вла­сти био је са­свим пао. Ње­ни ор­га­ни ни­су мо­гли до­спе­ти ни до ме­ста сво­је ду­жно­сти до­кле не би ухва­ти­ли бе­су с ар­на­ут­ским по­гла­ви­ца­ма. Ка­ко је Пор­та мо­гла при­тег­ну­ти Ар­на­у­те да не чи­не зу­лу­ме ка­да их ви­ше ни­је др­жа­ла на узди? Ста­ра Ср­би­ја би­ла је од­мет­ну­та област – Ар­на­у­тлук, ка­ко се та­да го­во­ри­ло. Цар­ске вла­сти ни­су зна­чи­ле ни­шта; ар­на­ут­ске по­гла­ви­це са сво­јом мар­тин­ком би­ли су је­ди­ни чу­ва­ри ре­да“

Век и деценију од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље-матице Косово и Метохија је под новом окупацијом. Исписују се друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је са књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне и враћају се

У од­го­во­ру на пр­ву срп­ску но­ту, ко­ју је при­мио 14 [26]. ма­ја 1898. го­ди­не, Тур­чин 14 [26]. ја­ну­а­ра 1899. го­ди­не, на Срп­ску но­ву го­ди­ну, не треп­нув от­пи­су­је:
„Уоста­лом, ва­ља при­ме­ти­ти да [од Срп­ске вла­де при­ја­вље­на] не­де­ла, обич­не вр­сте, вр­ше­на без раз­ли­ке и од стра­не му­слима­на и од стра­не хри­шћа­на, је­су та­ква ко­ја се до­га­ђа­ју сву­да у све­ту, и не­ма­ју ни­ка­квог по­ли­тич­ког ка­рак­те­ра. Она не­ма­ју, та­ко­ђе, ни ону ва­жност ко­ја би им се хте­ла при­пи­са­ти кад се узме на ум број истих за ове по­след­ње че­ти­ри го­ди­не. Ако по не­ки хри­шћа­ни, чи­ји број уоста­лом ни­је оно­ли­ки ка­ко се твр­ди, на­пу­шта­ју цар­ско зе­мљи­ште, то не би­ва због то­га што хо­ће да се спа­су гло­бље­ња од њи­хо­вих му­сли­ман­ских су­на­род­ни­ка, већ да би из­бе­гли пла­ћа­ње ду­жне по­ре­зе или су­ђе­ње због њи­хо­вих зло­чи­на или пре­сту­па.“
„Ви­со­ка“ ди­пло­ма­ти­ја, то је ја­зби­на удво­ри­ца и ли­це­ме­ра, ли­це­ме­ра-при­дво­ри­ца – те из­ре­ке, ко­ју је у по­ро­ди­ци, у не­ком од оче­вих раз­го­во­ра, чуо још као де­чак, се­тио се Ми­лан Ра­кић ов­де, над Те­фик-па­ши­ним од­го­во­ром. Пре са­мо ко­ји ме­сец зву­ча­ла му је она су­мор­но и те­шко, чи­ни­ла му се пре­те­ра­ном и, због то­га, при­глу­пом. Мо­жда је не­где и ре­као да је, та­кву, мо­гао да је сми­сли са­мо не­ки ду­хо­ви­ти за­је­дљи­вац оп­те­ре­ћен за­ви­шћу и, што је нај­ве­ро­ват­ни­је, про­га­њан све­шћу о соп­стве­ној про­ма­ше­но­сти у по­ли­ти­ци и ди­пло­ма­ти­ји.
Са­да, ме­ђу­тим, на пу­ту за Ста­ру Ср­би­ју, док му „Пре­пи­ска“ шу­шти ме­ђу пр­сти­ма, та на­зо­ви по­ша­ли­ца из­гу­би­ла је од­је­дан­пут ста­ри оре­ол до­ми­шља­то­га, иро­нич­ног из­ра­за о про­фе­си­ји у ко­ју и он за­ко­ра­чу­је, и за­о­гр­ну­ла се пла­штом не­ке је­два схва­тљи­ве, у сва­ком слу­ча­ју гор­ке и мрач­не исти­не, све ис­пу­ње­не ци­ни­змом и мр­жњом на чо­ве­ка. Ка­ко дру­га­чи­је раз­у­ме­ти Те­фик-па­ши­не ла­жи, тај као над­мен а, у ства­ри, са­мо ци­ни­чан тон, та­ква и то­ли­ко без­оч­на пре­ћут­ки­ва­ња! Јер у ча­су ка­да дик­ти­ра од­го­вор на пр­ву срп­ску но­ту, би­ло је про­те­кло шест ме­се­ци од пре­да­је дру­ге но­те, и на­вр­ша­вао се осам­де­сет сед­ми дан од уру­че­ња тре­ће но­те; у ње­го­вом од­го­во­ру, ме­ђу­тим – по­то­ње две срп­ске но­те и не по­ми­њу се, за Пор­ту оне јед­но­став­но не по­сто­је.
При­кри­ва­ти до­ка­за­на на­си­ља и оп­ште бе­за­ко­ње на­си­љем над исти­ном – то не до­ла­зи од са­мо­у­ве­ре­но­сти, сна­ге, мо­ћи што др­жи до раз­ло­га, чак ни од са­мо­за­бо­ра­ва услед си­ле ко­ја се има, на та­кав по­сту­пак на­во­ди осла­бље­на и не­си­гур­на власт, из­гу­бље­но по­ве­ре­ње у др­жав­не уста­но­ве, у за­ко­не што их је са­ма на­мет­ну­ла, у су­ве­ре­ност вла­дар­ске ре­чи.
Ви­ди сад Ра­кић: нај­вер­ни­је ту­ма­че­ње осман­лиј­ско­га по­на­ша­ња спрам Кра­ље­ви­не Ср­би­је и ње­них но­та дао му је Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић у јед­ном од при­прем­них раз­го­во­ра за ње­гов рад на Ко­со­ву.
Ста­во­ви и по­ступ­ци Те­фик-па­ши­ни у „ар­на­ут­ском пи­та­њу“ – та­ко је Јо­ва­но­вић име­но­вао срп­ски про­блем у „европ­ској Тур­ској“ – ње­му су би­ли и схва­тљи­ви и об­ја­шњи­ви:
„Да би се раз­у­ме­ло тур­ско др­жа­ње у ар­на­ут­ском пи­та­њу, ва­ља зна­ти да Пор­та не са­мо ни­је хте­ла, не­го ни­је ни мо­гла за­до­во­љи­ти на­ше зах­те­ве. У Ста­рој Ср­би­ји углед ње­них вла­сти био је са­свим пао. Ње­ни ор­га­ни ни­су мо­гли до­спе­ти ни до ме­ста сво­је ду­жно­сти до­кле не би ухва­ти­ли бе­су с ар­на­ут­ским по­гла­ви­ца­ма. Ка­ко је Пор­та мо­гла при­тег­ну­ти Ар­на­у­те да не чи­не зу­лу­ме ка­да их ви­ше ни­је др­жа­ла на узди? Ста­ра Ср­би­ја би­ла је од­мет­ну­та област – Ар­на­у­тлук, ка­ко се та­да го­во­ри­ло. Цар­ске вла­сти ни­су зна­чи­ле ни­шта; ар­на­ут­ске по­гла­ви­це са сво­јом мар­тин­ком би­ли су је­ди­ни чу­ва­ри ре­да.“
Јо­ва­но­вић је знао шта го­во­ри: сем што је до­бро по­зна­вао Тур­ке и тур­ски на­чин во­ђе­ња по­ли­ти­ке, он је не јед­ном био у при­ли­ци да се, у сво­ме ди­пло­мат­ском ра­ду, и не­по­сред­но са њи­ма огле­да – то­ком 1893. слу­жбо­вао је као ата­ше Срп­ског по­слан­ства у Ца­ри­гра­ду.
Би­ло је то у по­след­њој го­ди­ни пр­ве по­сла­нич­ке ми­си­је Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа у Тур­ској.
Књи­га до­ку­ме­на­та о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји за­вр­ша­ва се пи­смом Сто­ја­ну Но­ва­ко­ви­ћу од 25. ма­ја [6. ју­на] 1899. го­ди­не. У ње­му ми­ни­стар Ђор­ђе­вић пра­ви, ре­кло би се, оп­шти ра­чун срп­ско­га стра­да­ња на Ко­со­ву и у Ме­то­хи­ји:
„Ка­ко ото­ман­ске вла­сти, и уоп­ште му­сли­ма­ни, по­сту­па­ју са хри­шћа­ни­ма у Ко­сов­ском ви­ла­је­ту, нај­бо­ље се ви­ди из то­га што је од 1880. год. до са­да пре­бе­гло оту­да у Ср­би­ју пре­ко 60.000 Ср­ба, ко­ји су на­пу­сти­ли сво­ју до­мо­ви­ну и све­ко­ли­ко има­ње са­мо да жи­вот спа­су. Ово­га про­ле­ћа са­мо по­у­би­ја­ли су Ар­ба­на­си ве­ли­ки број Ср­ба да би им зе­мље по­о­ти­ма­ли и на ра­се­ља­ва­ње их на­гна­ли, у че­му су до­ста и ус­пе­ли, та­ко да је по­след­њих ме­сецâ пре­бе­гло у Ср­би­ју ви­ше сто­ти­на ду­ша.“
Уз пи­смо иде При­лог у ко­јем се да­је по­пис на­си­ља из­вр­ше­них над срп­ским ста­нов­ни­штвом од ја­ну­а­ра до ма­ја те го­ди­не у че­ти­ри обла­сти, „у сан­џа­ци­ма: При­шти­на, Пећ, При­зрен и Но­ви Па­зар“. Ми­ни­стар на­гла­ша­ва, и пре­но­си по­сла­ни­ку да тај ак­це­нат ни­по­што не из­о­ста­ви ка­да при­лог бу­де упо­тре­бља­вао: да су „по­бе­ле­же­ни са­мо те­жи зло­чи­ни, сит­ни­ји су из­о­ста­вље­ни, а за вр­ло мно­ге слу­ча­је­ве ни­је се мо­гло ни до­зна­ти“.
Ра­кић бро­ји ли­сто­ве: де­сет стра­ни­ца зби­је­но­га тек­ста на ве­ли­ком фор­ма­ту.
По­ка­зу­је му се, као у огле­да­лу, да је Тур­ци­ма, у су­шти­ни, од­го­ва­ра­ло да се пре­пи­ска у не­до­глед про­ду­жу­је. На тај су на­чин, пред све­том и пред со­бом, од­ла­га­ли, ме­ђу оста­лим, час не­ми­нов­но­га при­зна­ња да су сла­би да у Ко­сов­ском ви­ла­је­ту уве­ду за­кон и ус­по­ста­ве ред. „Пре­пи­ска“ са Ср­би­јом вра­ћа­ла им је, у из­ве­сном сми­слу, вар­љи­во „спо­кој­ство про­шло­сти“, оних го­ди­на, де­це­ни­ја и ве­ко­ва ка­да су, опи­је­ни си­лом, пре­го­во­ре са хри­шћа­ни­ма при­хва­та­ли за­рад про­сто­га осва­јач­ког пре­да­ха, да се за­ба­ве и да од­мо­ре мач. Са­да је, ме­ђу­тим, све би­ло друк­чи­је, са­мо што они то ни­су хте­ли, мо­жда и ни­су би­ли спрем­ни да ви­де – не­хат са ко­јим су пред Ср­бе из­ла­зи­ли ни­је, у ства­ри, био ни­шта дру­го до вид не­ве­што­га при­кри­ва­ња бо­ле­сти и бли­ско­га ра­са­па јед­не им­пе­ри­је у аго­ни­ји.
Сле­па за вла­сти­ту те­шку бо­лест, зар је Пор­та мо­гла би­ти искре­на и отво­ре­на пре­ма Ср­би­ји и ње­ним зах­те­ви­ма?
Ако је то ње­му, Ра­ки­ћу, ја­сно, Сто­ја­ну Но­ва­ко­ви­ћу и Вла­да­ну Ђор­ђе­ви­ћу, Све­ти­сла­ву Си­ми­ћу и Јо­ва­ну М. Јо­ва­но­ви­ћу би­ло је тур­ско дру­штве­но ста­ње још очи­ти­је. Сто­га су и од­лу­чи­ли да на пре­пи­ску са Те­фик-па­шом ста­ве тач­ку, да сна­ге окре­ну на дру­гу стра­ну.
Тих да­на ис­кр­сла је пред њих но­ва, из­глед­ни­ја мо­гућ­ност за по­ли­тич­ко-ди­пло­мат­ску ак­ци­ју.
При­пре­ме за одр­жа­ва­ње Пр­ве кон­фе­рен­ци­је европ­ских зе­ма­ља, Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва и Ја­па­на о осни­ва­њу Стал­ног ар­би­тра­жног су­да у Ха­гу при­во­ђе­не су кра­ју, де­ле­га­ти са свих стра­на све­та би­ли су већ на пу­ту пре­ма Хо­лан­ди­ји ка­да је др Вла­дан Ђор­ђе­вић, ми­ни­стар ино­стра­них де­ла Кра­ље­ви­не Ср­би­је, ис­пи­сао за­вр­шну реч, скло­пио лист и по­след­ње пи­смо о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји то­ком 1898. и 1899. го­ди­не по­слао Сто­ја­ну Но­ва­ко­ви­ћу у Ца­ри­град.
На­рав­но, то је Ра­кић уве­рен да је пи­смо по­след­ње. Оно је за­вр­шни до­ку­мент „Пре­пи­ске“ – од те чи­ње­ни­це он у овом тре­нут­ку не иде да­ље.
Глав­но му је то што, док пи­смо са­ста­вља, ми­ни­стар Ђор­ђе­вић, ко­ји је ујед­но и пред­сед­ник срп­ске вла­де, др­жи не­пре­ста­но у гла­ви не са­мо иде­ју о из­да­ва­њу „цр­не књи­ге“ о ге­но­ци­ду над ко­сов­ско-ме­то­хиј­ским Ср­би­ма, већ и крај­њу свр­ху вла­ди­ног опре­де­ље­ња за та­кав по­ду­хват. За­то је пи­смо та­ко и сро­че­но, као епи­лог јед­но­га, ма­да уза­луд­ног, ипак ве­ли­ко­га на­по­ра, као по­го­вор: да, по­што све­де чи­ње­ни­це, пре­до­чи Евро­пи и све­ту исти­ну о ар­на­ут­ско-тур­ској не­чо­веч­но­сти пре­ма исто­риј­ским и ет­нич­ким на­след­ни­ци­ма Ста­ре Ср­би­је у ње­но­ме фак­тич­ко­ме, нео­т­ку­пљи­вом об­ли­ку.
От­кад му је, у пи­сму од 30. но­вем­бра [12. де­цем­бра] 1898, Све­ти­слав Си­мић пред­ло­жио да Ср­би­ја иза­ђе „пред европ­ски свет“ са јед­ном књи­гом на те­ре­ну при­ку­пље­них, нај­о­збиљ­ни­јим про­ве­ра­ма до­ступ­них до­ку­ме­на­та о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма на Ко­со­ву, Вла­дан Ђор­ђе­вић се те ми­сли ни­је мо­гао осло­бо­ди­ти.
По­го­то­во што су и Тур­ци, по тач­ној про­це­ни Си­ми­ће­вој, пред­о­се­ћа­ли да вла­да­ју­ће ста­ње у Ко­сов­ском ви­ла­је­ту не во­ди ни­ка­квом до­бру.

ХАШКА КОНФЕРЕНЦИЈА – ХАШКИ ТРИБУНАЛ Де­ве­де­сет де­вет го­ди­на по об­ја­вљи­ва­њу „Пре­пи­ске“, у поговору фототипском издању (1998) Ђор­ђе Бо­ро­зан, до­бар по­зна­ва­лац ко­сов­ско-метохијске исто­ри­је, с гор­чи­ном бе­ле­жи: „Ко­је су окол­но­сти […] ути­ца­ле да ово вред­но де­ло, при­ре­ђе­но и штам­па­но од стра­не Ми­ни­стар­ства ино­стра­них де­ла, не до­ђе у ру­ке ди­пло­мат­ско-по­ли­тич­ке јав­но­сти, мо­же би­ти раз­лог да­љих ис­тра­жи­ва­ња и по­ли­тич­ких на­га­ђа­ња. Су­шти­на је, ипак, у то­ме да ова књи­га о ар­ба­на­шким на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји ни та­да, ни ика­да ка­сни­је ни­је пре­зен­ти­ра­на и да је ти­ме про­пу­ште­на дра­го­це­на при­ли­ка да се у ма­те­ри­ја­ли­ма пр­ве Ха­шке кон­фе­рен­ци­је на­ђе, до да­нас го­то­во не­по­знат, а из­у­зет­но зна­ча­јан спис о зло­чи­ни­ма и те­ро­ру ко­ји су пред­мет Ха­шког три­бу­на­ла. Да­нас, сто го­ди­на ка­сни­је, опет смо ту, пред Ха­шким су­дом, у по­ли­тич­кој ре­ал­но­сти ко­ја умно­го­ме под­се­ћа на он­да­шње при­ли­ке, упр­кос пот­пу­но дру­га­чи­јој ме­ђу­на­род­ној по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји.“ Из књиге Српски песник: Милан Ракић и Косово, издање Фондације Група север, Нови Сад, 2022

Два­де­сет шест др­жа­ва уче­ство­ва­ло је на Пр­вој ха­шкој ми­ров­ној кон­фе­рен­ци­ји. Ме­ђу др­жа­ва­ма осни­ва­чи­ма на­ла­зи­ла се и Кра­ље­ви­на Ср­би­ја.
Кон­фе­рен­ци­ја је с ра­дом по­че­ла у ма­ју, тра­ја­ла је до ју­ла 1899. го­ди­не.
По рас­по­ред­ном пла­ну и под над­зо­ром Све­ти­сла­ва Си­ми­ћа, Ми­ни­стар­ство ино­стра­них де­ла Ср­би­је из­да­ло је „Пре­пи­ску о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“ за не­ве­ро­ват­но крат­ко вре­ме, пре­ко но­ћи та­ко­ре­ћи. Сви до­ку­мен­ти да­ти су дво­је­зич­но – на срп­ском и, за стран­це, у пре­во­ду на фран­цу­ски.
За­ми­сао је би­ла да на Осни­вач­кој кон­фе­рен­ци­ји у Ха­гу срп­ска де­ле­га­ци­ја по­де­ли „Пре­пи­ску“ ино­стра­ним пред­став­ни­ци­ма и да на тај на­чин оба­ве­сти свет­ску јав­ност о си­сте­мат­ском уни­шта­ва­њу пра­во­слав­ног на­ро­да Ста­ре Ср­би­је – о уни­шта­ва­њу ко­је, ве­ко­ви­ма вр­ше­но од Ту­ра­ка и Ар­на­у­та, до­жи­вља­ва вр­ху­нац упра­во по­след­њих го­ди­на, у вре­ме оп­ште де­мо­кра­ти­за­ци­је Евро­пе.
На­ме­ре срп­ске вла­де гру­бо је, ме­ђу­тим, осу­је­тио краљ.
Алек­сан­дар Обре­но­вић Пе­ти за­бра­нио је да се „Пре­пи­ска“ но­си у Хаг.
Ап­сурд по­ли­ти­ке не­зре­ло­га вла­да­о­ца – та­ко, сад, на пу­ту за При­шти­ну, ту­ма­чи кра­ље­ву на­ред­бу Ми­лан Ра­кић.
Ра­чун без крч­ма­ра ко­ји је Алек­сан­дар при­мио са Бал­ха­ус-пла­ца – то гор­ко об­ја­шње­ње дао је Ра­ки­ћу Све­ти­слав Си­мић:
Пор­та је од свог чо­ве­ка из нај­ви­ше срп­ске вла­сти пра­во­вре­ме­но са­зна­ла за „Пре­пи­ску“ и ка­кав Ср­би план има­ју с њом.
Еми­сар кра­љев, опет, до­ја­вио је срп­ске на­ме­ре Бе­чу.
Не ва­ља пр­во, дру­го ни­је бо­ље – тре­ће је нај­го­ре: о то­ме ка­ко по­сту­пи­ти у Ха­гу не са­ве­ту­је се Аустри­ја са Ср­би­јом, што је на­ив­ни краљ Алек­сан­дар мо­же би­ти оче­ки­вао, не­го са Тур­ском, про­ве­ре­ним са­ве­зни­ком чим Ср­би ис­ту­пе на ме­ђу­на­род­ну по­ли­тич­ку по­зор­ни­цу.
Ви­ди Ра­кић: ру­ка пре­ве­ја­но­га и одур­ног Аге­но­ра Го­лу­хов­ског и ово­га је пу­та од­лу­чи­ла пра­вац срп­ске на­ци­о­нал­не по­ли­ти­ке.
По­ли­ти­ка је­сте би­ла, али не срп­ска, и не на­ци­о­нал­на – то је вре­ме по­ка­за­ло:
Тих да­на раз­бо­лео се ми­ни­стар-пред­сед­ник др Вла­дан Ђор­ђе­вић, ко­ји је тре­ба­ло да пред­во­ди срп­ску де­ле­га­ци­ју на Ми­ров­ној кон­фе­рен­ци­ји у Ха­гу.
Упра­во бо­ле­шћу Ђор­ђе­ви­ће­вом обра­зла­же краљ Алек­сан­дар свој бес­по­го­вор­ни зах­тев да се са „Пре­пи­ском о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји“ – „са­че­ка“. Том ре­чи баш: са­че­ка­ти да се пред­сед­ник вла­де опо­ра­ви.
Као не­во­ље, ни иро­ни­ја људ­ско­га по­сту­па­ња не иде ни­кад са­ма – ми­сли Ра­кић:
Истог да­на, зна­чи без ика­кво­га че­ка­ња, краљ од­ре­ђу­је дру­гу лич­ност да у ње­го­во име пред­ста­вља Кра­ље­ви­ну Ср­би­ју на Ха­шкој ми­ров­ној кон­фе­рен­ци­ји.
Био је то Че­до­миљ Ми­ја­то­вић, по­сла­ник у Лон­до­ну и, у истом свој­ству, у Хо­лан­ди­ји.
Срп­ска де­ле­га­ци­ја от­пу­то­ва­ла је, та­ко, у Хаг – „Пре­пи­ска о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у Ста­рој Ср­би­ји 1898–1899“ оста­ла је, за­у­век, у Бе­о­гра­ду.

Крај