125 година преписке о насиљима
Пише
Јован Пејчић
Види сад Ракић: најверније тумачење османлијскога понашања спрам Краљевине Србије и њених нота дао му је Слободан Јовановић у једном од припремних разговора за његов рад на Косову (…) „Да би се разумело турско држање у арнаутском питању, ваља знати да Порта не само није хтела, него није ни могла задовољити наше захтеве. У Старој Србији углед њених власти био је сасвим пао. Њени органи нису могли доспети ни до места своје дужности докле не би ухватили бесу с арнаутским поглавицама. Како је Порта могла притегнути Арнауте да не чине зулуме када их више није држала на узди? Стара Србија била је одметнута област – Арнаутлук, како се тада говорило. Царске власти нису значиле ништа; арнаутске поглавице са својом мартинком били су једини чувари реда“
У одговору на прву српску ноту, коју је примио 14 [26]. маја 1898. године, Турчин 14 [26]. јануара 1899. године, на Српску нову годину, не трепнув отписује:„Уосталом, ваља приметити да [од Српске владе пријављена] недела, обичне врсте, вршена без разлике и од стране муслимана и од стране хришћана, јесу таква која се догађају свуда у свету, и немају никаквог политичког карактера. Она немају, такође, ни ону важност која би им се хтела приписати кад се узме на ум број истих за ове последње четири године. Ако по неки хришћани, чији број уосталом није онолики како се тврди, напуштају царско земљиште, то не бива због тога што хоће да се спасу глобљења од њихових муслиманских сународника, већ да би избегли плаћање дужне порезе или суђење због њихових злочина или преступа.“

Сада, међутим, на путу за Стару Србију, док му „Преписка“ шушти међу прстима, та назови пошалица изгубила је одједанпут стари ореол домишљатога, ироничног израза о професији у коју и он закорачује, и заогрнула се плаштом неке једва схватљиве, у сваком случају горке и мрачне истине, све испуњене цинизмом и мржњом на човека. Како другачије разумети Тефик-пашине лажи, тај као надмен а, у ствари, само циничан тон, таква и толико безочна прећуткивања! Јер у часу када диктира одговор на прву српску ноту, било је протекло шест месеци од предаје друге ноте, и навршавао се осамдесет седми дан од уручења треће ноте; у његовом одговору, међутим – потоње две српске ноте и не помињу се, за Порту оне једноставно не постоје.
Прикривати доказана насиља и опште безакоње насиљем над истином – то не долази од самоуверености, снаге, моћи што држи до разлога, чак ни од самозаборава услед силе која се има, на такав поступак наводи ослабљена и несигурна власт, изгубљено поверење у државне установе, у законе што их је сама наметнула, у сувереност владарске речи.

Ставови и поступци Тефик-пашини у „арнаутском питању“ – тако је Јовановић именовао српски проблем у „европској Турској“ – њему су били и схватљиви и објашњиви:
„Да би се разумело турско држање у арнаутском питању, ваља знати да Порта не само није хтела, него није ни могла задовољити наше захтеве. У Старој Србији углед њених власти био је сасвим пао. Њени органи нису могли доспети ни до места своје дужности докле не би ухватили бесу с арнаутским поглавицама. Како је Порта могла притегнути Арнауте да не чине зулуме када их више није држала на узди? Стара Србија била је одметнута област – Арнаутлук, како се тада говорило. Царске власти нису значиле ништа; арнаутске поглавице са својом мартинком били су једини чувари реда.“
Јовановић је знао шта говори: сем што је добро познавао Турке и турски начин вођења политике, он је не једном био у прилици да се, у своме дипломатском раду, и непосредно са њима огледа – током 1893. службовао је као аташе Српског посланства у Цариграду.
Било је то у последњој години прве посланичке мисије Стојана Новаковића у Турској.
Књига докумената о арбанаским насиљима у Старој Србији завршава се писмом Стојану Новаковићу од 25. маја [6. јуна] 1899. године. У њему министар Ђорђевић прави, рекло би се, општи рачун српскога страдања на Косову и у Метохији:
„Како отоманске власти, и уопште муслимани, поступају са хришћанима у Косовском вилајету, најбоље се види из тога што је од 1880. год. до сада пребегло отуда у Србију преко 60.000 Срба, који су напустили своју домовину и свеколико имање само да живот спасу. Овога пролећа само поубијали су Арбанаси велики број Срба да би им земље поотимали и на расељавање их нагнали, у чему су доста и успели, тако да је последњих месецâ пребегло у Србију више стотина душа.“
Уз писмо иде Прилог у којем се даје попис насиља извршених над српским становништвом од јануара до маја те године у четири области, „у санџацима: Приштина, Пећ, Призрен и Нови Пазар“. Министар наглашава, и преноси посланику да тај акценат нипошто не изостави када прилог буде употребљавао: да су „побележени само тежи злочини, ситнији су изостављени, а за врло многе случајеве није се могло ни дознати“.
Ракић броји листове: десет страница збијенога текста на великом формату.
Показује му се, као у огледалу, да је Турцима, у суштини, одговарало да се преписка у недоглед продужује. На тај су начин, пред светом и пред собом, одлагали, међу осталим, час неминовнога признања да су слаби да у Косовском вилајету уведу закон и успоставе ред. „Преписка“ са Србијом враћала им је, у извесном смислу, варљиво „спокојство прошлости“, оних година, деценија и векова када су, опијени силом, преговоре са хришћанима прихватали зарад простога освајачког предаха, да се забаве и да одморе мач. Сада је, међутим, све било друкчије, само што они то нису хтели, можда и нису били спремни да виде – нехат са којим су пред Србе излазили није, у ствари, био ништа друго до вид невештога прикривања болести и блискога расапа једне империје у агонији.
Слепа за властиту тешку болест, зар је Порта могла бити искрена и отворена према Србији и њеним захтевима?
Ако је то њему, Ракићу, јасно, Стојану Новаковићу и Владану Ђорђевићу, Светиславу Симићу и Јовану М. Јовановићу било је турско друштвено стање још очитије. Стога су и одлучили да на преписку са Тефик-пашом ставе тачку, да снаге окрену на другу страну.
Тих дана искрсла је пред њих нова, изгледнија могућност за политичко-дипломатску акцију.
Припреме за одржавање Прве конференције европских земаља, Сједињених Америчких Држава и Јапана о оснивању Сталног арбитражног суда у Хагу привођене су крају, делегати са свих страна света били су већ на путу према Холандији када је др Владан Ђорђевић, министар иностраних дела Краљевине Србије, исписао завршну реч, склопио лист и последње писмо о арбанаским насиљима у Старој Србији током 1898. и 1899. године послао Стојану Новаковићу у Цариград.
Наравно, то је Ракић уверен да је писмо последње. Оно је завршни документ „Преписке“ – од те чињенице он у овом тренутку не иде даље.
Главно му је то што, док писмо саставља, министар Ђорђевић, који је уједно и председник српске владе, држи непрестано у глави не само идеју о издавању „црне књиге“ о геноциду над косовско-метохијским Србима, већ и крајњу сврху владиног опредељења за такав подухват. Зато је писмо тако и срочено, као епилог једнога, мада узалудног, ипак великога напора, као поговор: да, пошто сведе чињенице, предочи Европи и свету истину о арнаутско-турској нечовечности према историјским и етничким наследницима Старе Србије у њеноме фактичкоме, неоткупљивом облику.
Откад му је, у писму од 30. новембра [12. децембра] 1898, Светислав Симић предложио да Србија изађе „пред европски свет“ са једном књигом на терену прикупљених, најозбиљнијим проверама доступних докумената о арбанаским насиљима на Косову, Владан Ђорђевић се те мисли није могао ослободити.
Поготово што су и Турци, по тачној процени Симићевој, предосећали да владајуће стање у Косовском вилајету не води никаквом добру.
ХАШКА КОНФЕРЕНЦИЈА – ХАШКИ ТРИБУНАЛДеведесет девет година по објављивању „Преписке“, у поговору фототипском издању (1998) Ђорђе Борозан, добар познавалац косовско-метохијске историје, с горчином бележи: „Које су околности […] утицале да ово вредно дело, приређено и штампано од стране Министарства иностраних дела, не дође у руке дипломатско-политичке јавности, може бити разлог даљих истраживања и политичких нагађања. Суштина је, ипак, у томе да ова књига о арбанашким насиљима у Старој Србији ни тада, ни икада касније није презентирана и да је тиме пропуштена драгоцена прилика да се у материјалима прве Хашке конференције нађе, до данас готово непознат, а изузетно значајан спис о злочинима и терору који су предмет Хашког трибунала. Данас, сто година касније, опет смо ту, пред Хашким судом, у политичкој реалности која умногоме подсећа на ондашње прилике, упркос потпуно другачијој међународној политичкој ситуацији.“ Из књиге Српски песник: Милан Ракић и Косово, издање Фондације Група север, Нови Сад, 2022 |
Двадесет шест држава учествовало је на Првој хашкој мировној конференцији. Међу државама оснивачима налазила се и Краљевина Србија.
Конференција је с радом почела у мају, трајала је до јула 1899. године.
По распоредном плану и под надзором Светислава Симића, Министарство иностраних дела Србије издало је „Преписку о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899“ за невероватно кратко време, преко ноћи такорећи. Сви документи дати су двојезично – на српском и, за странце, у преводу на француски.
Замисао је била да на Оснивачкој конференцији у Хагу српска делегација подели „Преписку“ иностраним представницима и да на тај начин обавести светску јавност о систематском уништавању православног народа Старе Србије – о уништавању које, вековима вршено од Турака и Арнаута, доживљава врхунац управо последњих година, у време опште демократизације Европе.
Намере српске владе грубо је, међутим, осујетио краљ.
Александар Обреновић Пети забранио је да се „Преписка“ носи у Хаг.
Апсурд политике незрелога владаоца – тако, сад, на путу за Приштину, тумачи краљеву наредбу Милан Ракић.
Рачун без крчмара који је Александар примио са Балхаус-плаца – то горко објашњење дао је Ракићу Светислав Симић:
Порта је од свог човека из највише српске власти правовремено сазнала за „Преписку“ и какав Срби план имају с њом.
Емисар краљев, опет, дојавио је српске намере Бечу.
Не ваља прво, друго није боље – треће је најгоре: о томе како поступити у Хагу не саветује се Аустрија са Србијом, што је наивни краљ Александар може бити очекивао, него са Турском, провереним савезником чим Срби иступе на међународну политичку позорницу.
Види Ракић: рука превејанога и одурног Агенора Голуховског и овога је пута одлучила правац српске националне политике.
Политика јесте била, али не српска, и не национална – то је време показало:
Тих дана разболео се министар-председник др Владан Ђорђевић, који је требало да предводи српску делегацију на Мировној конференцији у Хагу.
Управо болешћу Ђорђевићевом образлаже краљ Александар свој беспоговорни захтев да се са „Преписком о арбанаским насиљима у Старој Србији“ – „сачека“. Том речи баш: сачекати да се председник владе опорави.
Као невоље, ни иронија људскога поступања не иде никад сама – мисли Ракић:
Истог дана, значи без икаквога чекања, краљ одређује другу личност да у његово име представља Краљевину Србију на Хашкој мировној конференцији.
Био је то Чедомиљ Мијатовић, посланик у Лондону и, у истом својству, у Холандији.
Српска делегација отпутовала је, тако, у Хаг – „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898–1899“ остала је, заувек, у Београду.
Крај