Срби на Косову и Метохији некад и сад (2.део)

125 година преписке о насиљима

Пише Јован Пејчић

Век и деценију од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље- -матице, Косово и Метохија је под новом окупацијом. Исписују се друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је с књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне и враћају се

У но­ти ко­ју је 14 [26]. ма­ја 1898. уру­чио Те­фик-па­ши, Сто­јан Но­ва­ко­вић ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва Тур­ске упо­зо­ра­ва нај­пре на чи­ње­ни­цу: да су се „уби­ства, па­ље­ви­не и сва­ко­вр­сна на­си­ља“ на­ро­чи­то ра­ши­ри­ли „од ка­ко су се ар­ба­на­ски до­бро­вољ­ци, по свр­ше­ном ра­ту са Грч­ком, вра­ти­ли ку­ћа­ма“; за­тим му пре­до­чу­је: да су не­ре­ди „то­ли­ко узе­ли ма­ха, да је узру­ја­ност за­хва­ти­ла сву око­ли­ну, пре­шла на­шу гра­ни­цу, на ко­јој су се […] сва­ко­днев­ни кр­ва­ви су­ко­би ни­за­ли јед­ни за дру­ги­ма, је­дан од дру­гог озбиљ­ни­ји, до­но­се­ћи мно­ге жр­тве јед­ној и дру­гој стра­ни“; на кра­ју увод­но­га де­ла про­те­ста под­се­ћа га, без ика­кво­га око­ли­ше­ња, да су „кра­љев­ске вла­сти ка­зни­ле… по за­слу­зи ви­нов­ни­ке ових на­па­да и од­би­ле су их од гра­ни­це Кра­ље­ви­не“.
Срп­ски по­сла­ник по­сле то­га пре­ла­зи на глав­ни пред­мет др­жав­не но­те: „Сва­ког по­ве­ре­ња до­стој­на из­ве­шћа не пре­ста­ју, за­и­ста, да при­сти­жу [Кра­љев­ској вла­ди], ка­ко је хри­шћан­ско ста­нов­ни­штво срп­ске на­род­но­сти у по­гра­нич­ним сан­џа­ци­ма и да­ље из­ло­же­но на­па­ди­ма и не­чу­ве­ним сви­ре­по­сти­ма. Ар­ба­на­си, до­бро на­о­ру­жа­ни и по­го­то­ву си­гур­ни да не­ће би­ти ка­жње­ни, да­ли су пот­пу­ну сло­бо­ду сво­јим сви­ре­пим на­го­ни­ма, по­што њи­хо­вом фа­на­ти­зму и њи­хо­вој нео­б­у­зда­ној мр­жњи ни­шта не сто­ји на пу­ту. Зло­чи­ни и пљач­ке де­ша­ва­ју се сва­ко­днев­но, а крив­ци не са­мо да ни­су ка­жње­ни, већ их вла­сти и не го­не. Број бе­гу­на­ца, ко­ји пре­ла­зе гра­ни­цу да би жи­вот спа­сли, огро­ман је, и ра­сте из да­на у дан. По по­да­ци­ма ко­је има Кра­љев­ска вла­да, за крат­ко вре­ме од не­ко­ли­ко ме­се­ци, про­шло­га ле­та и зи­ме, из­вр­ше­но је, у сан­џа­ци­ма При­штев­ском, Но­во­па­зар­ском, Пећ­ском и При­зрен­ском, ви­ше од че­ти­ри сто­ти­не зло­чи­на, као што су: уби­ства, па­ље­ви­не, раз­бој­ни­штва, осквр­ње­ња хра­мо­ва, си­ло­ва­ња, от­ми­це, пљач­ка­ња, кра­ђе чи­та­вих чо­по­ра [сто­ке].“
У При­ло­гу уз но­ту Но­ва­ко­вић на­во­ди: 21 уби­ство (с име­ни­ма умо­ре­них Ср­ба, на јед­ној, и Ар­ба­на­са-уби­ца, на дру­гој стра­ни), опљач­ка­не или сру­ше­не ма­на­сти­ре и цр­кве (4), 20 по­и­ме­нич­них слу­ча­је­ва си­ло­ва­ња и от­мица срп­ских де­во­ја­ка и мај­ки, 39 при­ме­ра пљач­ки и раз­бој­ни­шта­ва. Ста­ње је та­кво, ис­ти­че Но­ва­ко­вић Пор­ти, да је ство­ре­на „јед­на вр­ло чуд­но­ва­та на­ви­ка у ва­ро­ши Пе­ћи. Кад те­лал об­ја­вљу­је ка­кав зва­ни­чан глас, он увек за­вр­ша­ва ре­чи­ма: Те­шко оно­ме ко је хри­шћа­нин.“
Те­фик-па­ша пу­шта да про­ђе ме­сец да­на, па се тек та­да, 15 [27]. ју­на, од­лу­чу­је на су­срет с опу­но­мо­ће­ним срп­ским по­сла­ни­ком у Ца­ри­гра­ду.
О раз­го­во­ру на Пор­ти Но­ва­ко­вић по­дроб­но из­ве­шта­ва Бе­о­град у пи­сму од 17 [29]. ју­на:
Тур­ски ми­ни­стар при­мио је Но­ва­ко­ви­ћа да би му ка­зао ка­ко, у ве­зи са срп­ском но­том, ца­ри­град­ске вла­сти још ни­шта пред­у­зе­ле ни­су.
Но­ва­ко­вић, узев те ре­чи на­о­ко мир­но, ука­зао је Те­фик-па­ши, са сво­је стра­не, уме­сто би­ло ка­квог ко­мен­та­ра, на но­ва ар­ба­на­ска не­де­ла што су се у Ста­рој Ср­би­ји у ме­ђу­вре­ме­ну до­го­ди­ла. Ни­је, при том, про­пу­стио да га, у згод­ном мо­мен­ту, под­се­ти на су­коб око срп­ско-тур­ске гра­ни­це, ко­ји су Шип­та­ри иза­зва­ли – иро­нич­но при­ме­ћу­ју­ћи „ка­ко се ар­ба­на­ско ју­на­штво то­пи као снег чим се пра­ва си­ла по­ка­же“.
Крај пи­сма је обес­по­ко­ја­ва­ју­ћи: „Ре­као сам Те­фик-па­ши и то да по­на­ша­ње Ар­ба­на­са у це­лој Ста­рој Ср­би­ји мо­же има­ти вр­ло зна­чај­них по­сле­ди­ца, јер се ви­ди и зна да је је­дан исти из­вор и узрок ка­ко на­па­ди­ма на на­шу гра­ни­цу, та­ко и на­си­љи­ма над на­шим са­пле­ме­ни­ци­ма по Ста­рој Ср­би­ји и до­га­ђа­ји­ма око Бе­ра­на. Ти­ме сам му, из­ме­ђу вр­ста, ка­зао да све би­ва по на­ло­гу из Ца­ри­гра­да и из Јил­ди­за, где се опет по­ми­шља на гво­зде­ни му­сли­ман­ски обруч око Ср­би­је, ка­кав се не­ка­да од Чер­ке­за пра­вио… Те­фик-па­ша је слу­шао с па­жњом и ни­је по­ри­цао ни­шта, не­го је ка­зао ка­ко ће се мо­ра­ти не­што пред­у­зе­ти, и да ова­ко не мо­же оста­ти. Ја сам и опет на­гла­сио ко­ми­си­ју, ко­ју смо и но­том тра­жи­ли, и по­ме­нуо сам по­тре­бу уче­ство­ва­ња јед­ног на­шег иза­сла­ни­ка у ра­ду те ко­ми­си­је. Раз­го­вор је за­кљу­чен Те­фик-па­ши­ним обе­ћа­њем да ће ре­ше­ње по­жу­ри­ти. Али то је ка­за­но обич­ним апа­тич­ним то­ном.“
Ше­сна­е­стог [28]. ју­ла 1898. го­ди­не, че­ти­ри не­де­ље по раз­го­во­ру у кан­це­ла­ри­ји Ве­ли­ког ве­зи­ра, Сто­јан Но­ва­ко­вић пре­да­је Те­фик-па­ши но­ву др­жав­ну но­ту. У дру­гом про­те­сту по­диг­ну­том у име срп­ске вла­де, он па­жњу Пор­ти­ног ве­ли­ко­до­стој­ни­ка обра­ћа пр­вен­стве­но на „но­ва зло­чин­ства и на­си­ља што Ар­на­у­ти про­ду­жа­ва­ју чи­ни­ти на ште­ту Ср­ба у Ко­сов­ском ви­ла­је­ту“. За­тим на­ста­вља: „Уби­ства, си­ло­ва­ња и раз­бој­ни­штва, ко­ја се чи­не не­пре­ста­но, не мо­гу ви­ше има­ти ка­рак­тер де­ла уса­мље­них и без по­сле­ди­ца, већ она оче­вид­но по­ка­зу­ју – као што сам, уоста­лом, имао част на­по­ме­ну­ти Вам у сво­јој пре­ђа­шњој но­ти – да су се Ар­на­у­ти уна­пред ре­ши­ли да са­свим ис­тре­бе хри­шћан­ски еле­ме­нат, а на­ро­чи­то Ср­бе, из то­га кра­ја.“
При кра­ју но­те Но­ва­ко­вић, уз опо­ме­ну на при­ло­ге с до­ку­мен­та­ци­јом, ја­сним то­ном да­је на зна­ње Те­фик-па­ши да от­ку­ца­ва зад­њи час за ак­ци­ју тур­ске вла­сти про­тив ар­ба­на­ског бе­за­ко­ња: „И ја ми­слим, го­спо­ди­не Ми­ни­стре, да је крај­ње вре­ме да се без ика­квог да­љег од­ла­га­ња пре­ду­зму нај­о­штри­је ме­ре, те да се јед­ном ста­не на пут ово­ме злу, ко­је је већ по­ста­ло не­сно­шљи­во, и ко­је ће, на­по­слет­ку, из­мет­ну­ти се у не­сре­ћу и бе­ду са­свим дру­гог за­ма­ша­ја.“
Но, као ис­ку­сни ди­пло­ма­та ко­ји од­ра­ни­је по­зна­је Осман­ли­је и на­чи­не њи­хо­во­га спољ­но­по­ли­тич­ког ра­да, Но­ва­ко­вић не оста­вља пре­да­ха тур­ској др­жав­ној ад­ми­ни­стра­ци­ји. Ин­тер­пе­ли­ше, под­се­ћа, по­жу­ру­је иш­че­ки­ва­ни од­го­вор на пр­ву, на дру­гу срп­ску но­ту, упо­зо­ра­ва на глав­не тач­ке у но­та­ма, при­бе­га­ва чак прет­ња­ма да ће о све­му оба­ве­сти­ти (што је ина­че, као у по­та­ји, чи­нио) ам­ба­са­де ве­ли­ких си­ла, и њи­хо­ву штам­пу.
О све­му, при том, ре­дов­но из­ве­шта­ва Бе­о­град. Ми­ни­стру др Вла­да­ну Ђор­ђе­ви­ћу 21. ав­гу­ста [2. сеп­тем­бра] пи­ше: „Те­фик-па­ша уда­рио на­траг. Ју­че не хте при­ми­ти но­ту ко­јом се ја­вља да је [То­дор] Стан­ко­вић од­ре­ђен за на­шег иза­сла­ни­ка, го­во­ре­ћи да ће је при­ми­ти по­што се пред­лог о иза­сла­ни­ку одо­бри ира­дом.“
Ово Но­ва­ко­ви­ће­во пи­смо би­ло је већ у пу­ту ка­да је, исто­га 21. ав­гу­ста [2. сеп­тем­бра], да­кле три ме­се­ца и сед­ми­цу пре­ко то­га од уру­чи­ва­ња пр­ве срп­ске но­те, Те­фик-па­ша ко­нач­но удо­сто­јио Кра­љев­ско по­слан­ство Ср­би­је у Ца­ри­гра­ду пи­сме­ним обра­ћа­њем. Оба­ве­шта­ва Но­ва­ко­ви­ћа да је „цар­ском на­ред­бом ди­ви­зиј­ском ге­не­ра­лу Са­а­де­дин-па­ши на­ре­ђе­но да учи­ни из­ви­ђај по пред­ме­ти­ма на­па­да, у гор­њим но­та­ма из­не­се­ним“.
Но­ва­ко­вић је не­за­до­во­љан: у до­пи­су се ни­јед­ном ре­чи не спо­ми­ње уче­шће и срп­ског пред­став­ни­ка у Са­а­де­дин-па­ши­ној ко­ми­си­ји. Сто­га он на оба­ве­ште­ње уз­вра­ћа при­го­во­ром.
До­би­ја пре­ве­ја­ни од­го­вор: да, за­пра­во, „ко­ми­си­ја за ар­ба­на­ска на­си­ља ни­је још обра­зо­ва­на“, а да ће рад Са­а­де­дин-па­ше би­ти „тек сон­ди­ра­ње зе­мљи­шта“.
У том ча­су Сто­јан Но­ва­ко­вић не зна да се Те­фик-па­ша пе­ра ла­тио тек по Са­а­де­дин-па­ши­ном од­ла­ску у Ко­сов­ски ви­ла­јет.
При­ре­ђи­вач „Пре­пи­ске“ по­том закрат­ко ме­ња про­стор зби­ва­ња и из Ца­ри­гра­да рад­њу пре­но­си на Ко­со­во. На сце­ну из­во­ди срп­ског кон­зу­ла у При­шти­ни То­до­ра П. Стан­ко­ви­ћа, ко­ји че­ка да се као срп­ски члан при­кљу­чи тур­ској ко­ми­си­ји за ар­на­ут­ска зло­де­ла у Ста­рој Ср­би­ји.
Уза­луд­но је Стан­ко­ви­ће­во че­ка­ње, Са­а­де­дин-па­ша за ње­га не­ће ни да чу­је. Стан­ко­вић сто­га, при­ку­пив­ши до­вољ­но по­вер­љи­вих оба­ве­ште­ња, 24. ав­гу­ста [5. сеп­тем­бра] из­ве­шта­ва сво­га над­ре­ђе­ног ми­ни­стра да је тур­ски па­ша до­пу­то­вао не да ис­пи­та зло­чи­не, не­го „у очи­глед­ној на­ме­ри да оме­те иза­ши­ља­ње ко­ми­си­је“.
По­том Стан­ко­вић при­ка­зу­је Са­а­де­дин-па­шин оби­ла­зак При­зре­на и Гњи­ла­на, по­себ­но се освр­ћу­ћи на ње­гов тро­днев­ни бо­ра­вак у ка­за­ма: при­штин­ској, ву­чи­трн­ској и ми­тро­вич­кој:
„За та три да­на Са­а­де­дин-па­ша ни­је исле­ђи­вао на­си­ља, већ је са­мо при­зи­вао не­ко­ли­ко се­ља­ка, ко­ји­ма ни­ка­кво зло ни­је учи­ње­но, а ко­ји су би­ли спре­мље­ни и за­пла­ше­ни од зап­ти­ја и од са­мих зу­лум­ћа­ра да из­ја­ве и пот­пи­шу ка­ко не­ма­ју узро­ка да се жа­ле. Он је са­мо та­кве из­ја­ве при­мао и со­бом их по­нео, док је пра­ве жа­ли­о­це ис­те­ри­вао на­по­ље.
Ста­ро­ср­би­јан­ска епи­зо­да ту се окон­ча­ва и Пре­пи­ска вра­ћа ста­ри де­кор, ра­ни­ји дво­стру­ки тро­у­гао: Ми­ни­стар­ство ино­стра­них де­ла у Бе­о­гра­ду – Кра­љев­ско по­слан­ство Ср­би­је у Ца­ри­гра­ду – Ви­со­ка пор­та Осман­лиј­ског цар­ства, Вла­дан Ђор­ђе­вић – Сто­јан Но­ва­ко­вић – Те­фик-па­ша.
Ок­то­бар ме­сец 1898 (по но­вом ка­лен­да­ру) про­ти­че у Ца­ри­гра­ду у број­ним ди­пло­мат­ским раз­ја­шње­њи­ма и ре­пли­ка­ма на ли­ни­ји Срп­ско по­слан­ство – ка­би­нет тур­ског ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва.
С Тур­ци­ма је те­шко, не­мо­гу­ће спо­ра­зу­ме­ти се: зна­ју исти­ну, али је­ди­на исти­на им је – ин­те­рес исла­ма.
Не је­дан­пут по­ми­сли­ће Сто­јан Но­ва­ко­вић ка­ко је за пре­вр­тљи­во­га и лу­ка­вог ана­дол­ског ве­зи­ра Те­фик-па­шу свр­ха по­сто­ја­ња ди­пло­ма­ти­је: за­ма­гљи­ва­ње на­ме­ра, из­ми­шља­ње те­шко­ћа, по­ли­тич­ко кри­ву­да­ње, си­па­ње ла­жних обе­ћа­ња, ли­це­мер­ство или удво­ри­штво – за­ви­сно од пре­го­ва­рач­ког по­ло­жа­ја, за­ви­сно од ак­ту­ал­них по­ли­тич­ких зби­ва­ња у Евро­пи, за­ви­сно од даљ­них тур­ских пла­но­ва и про­це­на, јав­них и тај­них…
А за то вре­ме, дра­ма Ср­ба на Ко­со­ву при­ми­ца­ла се, све су­но­врат­ни­је, свом вр­хун­цу, без из­гле­да на ре­ше­ње.
Та­да се Ср­би­ја од­лу­чу­је на тре­ћу но­ту.
Сто­јан Но­ва­ко­вић но­ту Те­фик-па­ши пре­да­је 19 [31]. ок­то­бра. У но­ти на­во­ди но­вих 115 слу­ча­је­ва уби­ста­ва, от­мица, си­ло­ва­ња, на­сил­ног пре­ве­ра­ва­ња Ср­ба на ислам, кра­ђа, по­ни­же­ња, па­ље­ви­на – зу­лу­ма сва­ке вр­сте.
Ра­зу­мљи­во, до­ти­че се у но­ти и на­вод­но­га тур­ског исле­ђи­ва­ња о ар­ба­на­ским на­си­љи­ма у про­те­клом пе­ри­о­ду:
„Што се ти­че то­бо­жње ис­тра­ге ко­ју је во­дио Са­а­де­дин-па­ша, она је из­вр­ше­на по­све по­вр­шно. Та­ко, иза­бра­на су, као на­мер­но, нај­ма­ње ва­жна не­де­ла, и уме­сто да се тра­же крив­ци, по­ста­ра­ло се да се на­ђу све­до­ци оп­ту­же­них, не во­де­ћи ра­чу­на о то­ме ка­кве до­ка­зе мо­гу под­не­ти жа­ли­о­ци и њи­хо­ви све­до­ци. […] Док сам ја и да­ље на­сто­ја­вао код В[а­шег] Пр[е­вас­ход­ства] да се на­и­ме­ну­је ко­ми­си­ја и док ми В. Пр. обе­ћа­ва­ше по­вољ­но ре­ше­ње, Са­а­де­дин-па­ша је, за пет­на­е­сти­ну да­на, свр­шио ин­спек­ци­ју ко­ја му је би­ла по­ве­ре­на, али ко­ја се ни у ком слу­ча­ју не мо­же сма­тра­ти као озбиљ­на ис­тра­га. Ме­ђу­тим, ма­ло вре­ме­на по­сле тог та­јан­стве­но­га пу­то­ва­ња Са­а­де­дин-па­ше, В. Пр. ми упу­ти но­ту од 28. сеп­тем­бра № 29989/72 да ми са­оп­шти ’ре­зул­тат ис­тра­ге ко­ју је ђе­не­рал Са­а­де­дин-па­ша из­вр­шио’. Та ис­тра­га об­у­хва­ти­ла је, као што се ви­ди из но­те В. Прев., са­мо не­ко­ли­ко од она 122 зло­чи­на ци­ти­ра­на у мо­јим но­та­ма од 14. ма­ја и 28. ју­ла, и од хи­ља­ду дру­гих, за ко­је би ла­ко би­ло на­ћи до­ка­зе кад би се то оди­ста хте­ло. Ја сам од­мах са­оп­штио мо­јој Вла­ди ту но­ту В. Пре­вас­ход­ства, и сад сам до­био на­ред­бу да из­ве­стим В[и­со­ку] Пор­ту да пут Са­а­де­дин-па­ше по Ко­сов­ском ви­ла­је­ту не мо­же има­ти, у очи­ма Кра­љев­ске вла­де, дру­ги зна­чај до онај јед­не прет­ход­не ин­спек­ци­је, и то ви­ше тај­не и вр­ло по­вр­шне, и да, пре­ма то­ме, пре[д]став­ке Срп­ске вла­де ни­су до­би­ле за­до­во­ље­ња ни у јед­ној тач­ки, и да су сва по­кре­ну­та пи­та­ња оста­ла отво­ре­на.“
Но­ва­ко­вић, при том, не оста­вља ме­ста сум­њи да је до де­та­ља оба­ве­штен о сва­ком Са­а­де­дин-па­ши­ном ко­ра­ку на Ко­со­ву. Да то пот­кре­пи, он Те­фик-па­ши пре­до­ча­ва сли­ку у ко­јој се тур­ски иза­сла­ник „са­ста­је и до­го­ва­ра сву­да са ше­фо­ви­ма ар­ба­на­ским, и то баш с они­ма про­ти­ву ко­јих хри­шћан­ско ста­нов­ни­штво има нај­ви­ше да се жа­ли“. Из те чи­ње­ни­це срп­ски по­сла­ник из­вла­чи је­ди­ни ло­ги­чан за­кљу­чак: „Про­ла­зак Са­а­де­дин-па­ше кроз Ви­ла­јет са­мо је рас­па­лио фа­на­ти­зам Ар­на­у­та му­ха­ме­да­на­ца, ко­ји, осе­ћа­ју­ћи се још ви­ше за­кло­ње­ни од сва­ког го­ње­ња, и још си­гур­ни­ји да ће оста­ти не­ка­жње­ни за сва­ки зло­чин учи­њен про­тив хри­шћа­на, про­ду­жу­ју чи­ни­ти сва­ко­ја­ка на­си­ља, не ус­те­жу­ћи се ни­ма­ло чак ни кад се Са­а­де­дин-па­ша ме­ђу њи­ма ба­вио. Ни­је­дан кри­вац Ар­на­у­тин ни­је пре­дат су­ду ни ка­жњен, а ме­ђу­тим име­на ве­ли­ког бро­ја тих зли­ко­ва­ца на­зна­че­на су у при­ло­зи­ма мо­јих две­ју го­ре­по­ме­ну­тих но­та.“
Пре­пи­ска се, та­ко, на­ста­вља… у не­до­глед. Са­мо се оду­жу­је.
Ср­би­јин по­сла­ник је, ме­ђу­тим, не­у­мо­ран; упор­но­сти ње­го­вој не ви­ди се крај. Ни ко­ле­ба­ња не­ма: по­кре­ће стра­не ам­ба­са­де, ру­ску у пр­вом ре­ду; про­сле­ђу­је пи­сма и из­ве­шта­је са Ко­со­ва до­пи­сни­ци­ма европ­ских ли­сто­ва; опо­ми­ње Пор­ту на не­мар и рав­но­ду­шност, на при­стра­сност тур­ске вла­сти, на на­ви­јач­ко при­кла­ња­ње стра­ни бе­за­ко­ни­ка и зу­лум­ћа­ра – на­су­прот чи­ње­ни­ца­ма, про­тив­но сва­ком пра­ву и пра­вед­но­сти.
Али об­у­зи­ма га, по­вре­ме­но, огор­че­ње, и та­да, као у пи­сму Пор­ти­ном ве­зи­ру од 21. де­цем­бра 1898 [2. ја­ну­а­ра 1899], пу­шта се­би на во­љу да тур­ски др­жав­ни по­ре­дак про­гла­си „си­сте­мом ко­ји се са­сто­ји у то­ме да зло­чи­ни оста­ју не­ка­жње­ни“.
Ма­ла је то, ипак, уте­ха. Уоста­лом, ни од ка­кве по­мо­ћи на­ци­о­нал­ној ства­ри на Ко­сме­ту – то је Но­ва­ко­ви­ћу ја­сно. Ра­ди­ти је тре­ба­ло друк­че, от­по­чет­ка, упра­во она­ко ка­ко је сво­је­вре­ме­но пред­ло­жио вла­ди и ми­ни­стар­ству. Друк­чи­је би се, у та­ко ство­ре­ним окол­но­сти­ма, и Тур­ци по­на­ша­ли, тр­гло би их то из ве­ков­не стам­бол­ске ле­тар­ги­је. Мно­го шта кре­ну­ло би дру­гим прав­цем.
Не би се, у сва­ком слу­ча­ју, ни ја­ви­ла по­тре­ба да би­ло ко­ји од из­ве­шта­ја из Ца­ри­гра­да за­поч­не с муч­ни­ном у сто­ма­ку. А то му се, у по­след­ње вре­ме, све че­шће де­ша­ва­ло. Осе­ћа­ње за­луд­но­сти, ко­је га је при­ти­сло на­ро­чи­то кра­јем 1898, ни­је по­пу­сти­ло ни кад му је, до­ду­ше са за­ка­шње­њем од це­лих осам ме­се­ци, сти­гао од­го­вор на пр­ву срп­ску но­ту.
Да­ју­ћи на пре­вод Те­фик-па­шин од­го­вор, жу­ре­ћи да што пре ори­ги­нал про­сле­ди срп­ској вла­ди, да ли се, од бе­са, од не­мо­ћи на­сме­јао Сто­јан Но­ва­ко­вић?
Пи­смо по­сла­то у Бе­о­град 17 [29]. ја­ну­а­ра 1899. је­два ако от­кри­ва рас­по­ло­же­ње са­ста­вља­ча: „С ко­ли­ком спо­ро­шћу Ви­со­ка пор­та ра­ди по на­шим жал­ба­ма про­тив ар­ба­на­ских на­си­ља у Ста­рој Ср­би­ји, не ма­ре­ћи ни за са­ве­те ве­ли­ких си­ла, ни за кри­ти­ку штам­пе, ни за на­ше на­сто­ја­ва­ње чи­та­вим збор­ни­ком но­та, ви­ди се по то­ме што сам, са­свим по тра­ди­ци­о­нал­ном ша­бло­ну, тек пре­кју­че до­био, и то на осно­ву из­ве­шта­ја ко­сов­ског ва­ли­је, од­го­вор на пр­ву но­ту, ко­ју сам јој упу­тио ме­се­ца ма­ја про­шле го­ди­не. Ша­блон­ска кан­це­ла­риј­ска бра­зда из­би­ја не­мар­но кроз по­ли­тич­ки и скроз ак­ту­ал­ни зна­чај ових по­сло­ва.“
Са „Пре­пи­ском“ у ру­ка­ма, за­гле­дан у про­стра­ну ве­дри­ну и ле­по­ту ста­ро­срп­ских пре­де­ла што су се отва­ра­ли ок­ну по­ред ко­је­га је се­део, Ми­лан Ра­кић стао се ту при­се­ћа­ти ре­чи са­да­шње­га ми­ни­стра ино­стра­них де­ла Ср­би­је, Јо­ва­на М. Јо­ва­но­ви­ћа, о пла­ну ко­ји је Сто­јан Но­ва­ко­вић из­нео др Вла­да­ну сје­се­ни 1898. го­ди­не: ка­ко, у ве­зи са Ста­ром Ср­би­јом, ве­чи­том срп­ском ра­ном, до­ско­чи­ти Тур­ци­ма: „То је био је­дан ње­гов [Но­ва­ко­ви­ћев] ста­ри план, ко­ји је по­чео из­во­ди­ти пред крај сво­га ми­ни­стро­ва­ња 1896: да се на­ше ста­нов­ни­штво у Ста­рој Ср­би­ји на­о­ру­жа и ор­га­ни­зу­је. Ору­жа­ње и ор­га­ни­зо­ва­ње је има­ло по­че­ти са ју­жне гра­ни­це и по­сте­пе­но се ши­ри­ти ка Ко­со­ву и да­ље. На тај на­чин, ми­слио је, да би се на­ше ста­нов­ни­штво чу­ва­ло ка­ко-та­ко од зу­лу­ма. Ар­на­у­ти су би­ли зли­ков­ци, али су оби­ла­зи­ли с по­што­ва­њем оне срп­ске ку­ће у Ста­рој Ср­би­ји за ко­је су зна­ли да има­ју оруж­ја и му­шке гла­ве. На­о­ру­жан и ор­га­ни­зо­ван срп­ски на­род у Ста­рој Ср­би­ји мо­гао је би­ти бо­љи од сва­ке ди­пло­мат­ске пот­по­ре у Ца­ри­гра­ду; и до­бро сред­ство да се сло­ми­је твр­до­гла­ва не­по­пу­стљи­вост тур­ска за на­ше зах­те­ве.“

Капетан Вукоје Казивање четничког војводе Косте Миловановића Пећанца Године 1898, у јесен, имали смо велики војни маневар на Преполцу. При извођењу тог маневра развила се страшна пуцњава, која је трајала од поноћи до зоре. Од ње су се проламале горе и планине, а јека је допирала све до Приштине. Маневром је командовао капетан Вукоје Тодоровић. Турско становништво, запрепашћено пуцњавом, помислило је да је избио рат. Уверено да је на граници све пропало, почело је бежати наврат-нанос ка Приштини, како је ко могао. У самој Приштини завладала је паника, власти су почеле правити пушкарнице за уличну борбу и одмах известиле Скопље да је српска војска прешла границу и већ је на Косову. Скопље достави брже-боље ту вест у Цариград и о томе буде обавештен сам султан. Султан, уплашен да је рат већ почео, одмах позове нашег посланика у Цариграду и замоли га да телеграфише српском краљу и да му пренесе да га султан моли да се Срби врате натраг, а он ће са своје стране све да учини да српске молбе и представке о владикама, поповима и учитељима буду задовољене. И збиља, још те јесени, уместо Грка за владику у Призрену буде постављен Србин. Тако је наш маневар допринео решењу једног важног националног питања. Елем, Капетан Вукоје наредио је да пуцњава престане тек у зору. Тад нас је постројио на караули и показао нам Шар-планину како се бели под снегом, Призрен и остала места по Старој Србији, до којих је поглед могао да допре са Преполца, нарочито Мазгит на Косову, где је вођена Косовска битка. Онда нас је упитао шта се ради кад се сахрањује неко ко је погинуо у рату. „Пуца се преко гроба плотуном!“ повикасмо ми у глас. Тад нас он упита: „А да ли је опаљен плотун цару Лазару и његовим војницима?“ Пошто смо ми ћутали, он настави: „Није, јер у то време није било пушке, ни барута, и зато ћемо ми сада да им одамо почаст плотунском паљбом!“ Онда командова: „Паљба увис! Готовс! Цару Лазару – нишани, пали! Југ Богдану и Југовићима – нишани, пали! Милошу Обилићу и његовим побратимима Ивану Косанчићу и Милану Топлици – нишан пали!“ Плотуни су били силни и као да је пушка пукла а не хиљаду и две стотине. Затим су пушке узете на поздрав и тек тад се батаљон вратио у Куршумлију на варен грах. После овога, Капетан Вукоје био је оптужен због маневра на самој граници и да је прекршио међународне уговоре. Морао се правдати Врховној команди и за одговор је имао само једну ноћ. Ја сам у то време био његов ордонанс и добро се сећам како је Капетан Вукоје састављао одговор. Шетао је крупним корацима по касарни, као да је на маршу; бат корака је одјекивао у празној касарни као у бачви. Капетан је диктирао текст писару, који је седео за машином, док сам ја стражарио испред врата. Вукоје се није ни са ким договарао, пушио је цигару за цигаром и неколико пута мењао већ написан текст. Сећам се да је претходни одговор спаљивао у кубету, ваљда да не остане никакав траг. Ујутру је писмо било готово и ја сам га отправио јутарњом поштом. Запамтио сам да је Капетан Вукоје написао да му није јасно зашто је позван на одговорност. Његов циљ је био да са последње тачке Преполца покаже војницима Косово, за којим сваки српски војник жуди и једва чека да на то свето тле ступи, за шта се војска искључиво спрема. Као и да плотунским поздравом пробуди давно успаване српске јунаке на Косову, да им каже да је спремно оно о чему српски народ сања. Даље је написао да границу није прешао и да не види зашто војска једне слободне државе, каква је Краљевина Србија, не сме вежбати дању и ноћу, са пуцњавом или без ње, на свом сопственом земљишту. А што се муслиманско становништво с оне странице границе узнемирило, узрок може бити њихова глупост и незнање међународних односа, у чему Србија не може бити ничим одговорна, али и свест да су на туђој земљи коју им је Турска неоправдано поклонила – зато беже јер знају да једнога дана ту неће моћи да остану. На крају је закључио да ако надлежни оцене да овај његов рад подлеже одговорности, онда је он радо прима и спреман је да поднесе све последице. Колико знам, Капетан Вукоје није позван на даљу одговорност, а о овом његовом подвигу причало се у свим касарнама широм Србије, али и у Турској и Аустрији, где је српски народ у ропству живео, а Вукоја су прозвали Капетан са Преполца.

Очи Ра­ки­ће­ве мо­ра да су пи­та­ле, кад је Јо­ва­но­вић крат­ко за­кљу­чио: „Вла­да у Бе­о­гра­ду, чи­ја је по­ли­ти­ка на­сло­на на Беч до­не­ла са­мо ко­ле­бљи­вост и нео­д­ре­ђе­ност, ни­је овај пред­лог Но­ва­ко­ви­ћев узе­ла у из­вр­ше­ње.“
Пре­твор­на сен­ка Аге­но­ра Го­лу­хов­ског, аустриј­ског ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва, упле­ла је, та­ко, за Ми­ла­на Ра­ки­ћа, пр­ви пут при том раз­го­во­ру, свој мра­чан и дуг прст у на­ци­о­нал­ни жи­вот Ср­ба. Учи­ни­ло му се да гле­да то­га по­нем­че­ног По­ља­ка ка­ко жу­стрим, то­бо­же нај­по­вер­љи­ви­јим по­ру­ка­ма пре­ме­ће по­ме­те­ну ми­сао мла­дог срп­ског кра­ља на беч­ку во­де­ни­цу: ни­ка­ко не да­ва­ти оруж­је ко­смет­ским Ср­би­ма, та­ква рад­ња мо­же до­не­ти са­мо зло – кр­во­лоч­ну тур­ску и ар­на­ут­ску осве­ту.
С при­чом Јо­ва­но­ви­ће­вом, и оча­ја­њем и гор­чи­ном ко­ји мо­ра да су Но­ва­ко­ви­ћа, бар с вре­ме­на на вре­ме, су­сти­за­ли ко­ли­ко год се он, при­ро­дом сво­јом не­по­ко­ле­би­во­га на­ци­о­нал­ног бор­ца, опи­рао, Ра­кић је ов­де по­ве­зи­вао кон­зул­ски из­ве­штај Све­ти­сла­ва Си­ми­ћа, срп­ско­га зва­нич­ног ис­тра­жи­о­ца ар­ба­на­ских на­си­ља, ко­ји фе­бру­а­ра 1899, из При­шти­не, пи­ше ми­ни­стру Ђор­ђе­ви­ћу:
„Оста­вље­ни без за­шти­те вла­сти, на­ши су љу­ди упу­ће­ни да се бра­не са­ми од Ар­ба­на­са. Али док су сви Ар­ба­на­си на­о­ру­жа­ни, Ср­би су, оста­вље­ни го­лих ша­ка, при­мо­ра­ни да по­гну гла­ву и при­ма­ју удар­це без от­по­ра, а ки­ње­ња без ро­по­та. Ја сам имао бар сто­ти­ну слу­ча­је­ва да су ми се љу­ди, кад сам их ко­рио да се не бра­не, прав­да­ли ре­чи­ма: „Ка­ко ће­мо, го­спо­ди­не, кад не­ма­мо чи­ме. На­ба­ви­те нам пу­шке па ће­те ви­де­ти хо­ће ли нам гла­ве ски­да­ти без за­ме­не.“ На­ро­чи­то се Пе­ћан­ци и При­зрен­ци жа­ле што не­ма­ју оруж­ја: ’Не тра­жи­мо вам, го­спо­ди­не, па­ре не­го оруж­је. Дај­те нам га да се бра­ни­мо, да не ги­не­мо ова­ко улу­до.‘ Ово Ср­ба што је оста­ло у та два сан­џа­ка у оча­ја­њу је, а све су то кр­шни љу­ди и ју­на­ци. Ср­би у Ора­хов­цу жи­ве за­тво­ре­ни има већ два, три ме­се­ца. Та­мо Ар­ба­на­си не тр­пе ни вла­сти. Ју­че су ми до­ла­зи­ли дво­ји­ца из тог се­ла, ко­ји су, си­ро­ма­шни, пу­то­ва­ли све стран­пу­ти­ца­ма, кроз шу­ме и пла­ни­не, да до­ђу ов­де, да ме по­здра­ве и мо­ле за оруж­је. Пре 10 да­на ис­пра­тио сам сам јед­но­га из Ђу­ра­ков­ца (Пећ­ке на­хи­је) с на­дом да ћу гле­да­ти да их пу­шка­ма снаб­дем. Чу­вен поп Ву­кај­ле из [И­бар­ског] Ко­ла­ши­на већ је два пу­та до­ла­зио к ме­ни ра­ди то­га. Ми у Ко­ла­ши­ну има­мо у ком­пакт­ној ма­си око 500 срп­ских до­мо­ва и до 1000 за пу­шку до­ра­слих гла­ва. Ар­ба­на­си по се­би ни­су ни­ка­кви ју­на­ци, али др­ско вр­ше зло­чи­не јер не на­и­ла­зе на от­пор. То у њих раз­ви­ја рђа­ве прох­те­ве, а код на­ших да­је ма­ха сла­бо­ду­шно­сти, ко­ја је при­род­на по­сле­ди­ца ста­ња у ко­јем су. Ја др­жим, го­спо­ди­не ми­ни­стре пред­сед­ни­че, да би­смо се ми мо­гли по­ста­ра­ти да ово­ме на­ро­ду до­ту­ри­мо мар­тин­ке, ко­је су нам још пре­о­ста­ле и ле­же по ма­га­ци­ни­ма…“
Али ми­ни­стар је от­ћу­тао на Си­ми­ћев пред­лог. Вла­да ни­је пред­у­зе­ла ни­шта, ни јав­но ни тај­но.
Уве­рен је, од­не­куд, Ра­кић: кра­љу Алек­сан­дру др Вла­дан Ђор­ђе­вић ни­је о пи­сму Си­ми­ће­вом ни ре­фе­ри­сао.
А и што би? Не­ду­го по кра­ље­вом од­би­ја­њу Но­ва­ко­ви­ће­вог пла­на, ми­ни­стар Ђор­ђе­вић по­ве­ро­вао је да ће Обре­но­ви­ћа Пе­тог при­до­би­ти ма­кар за вој­не ме­ре: пред­ло­жио му је да се, при­ли­ком ма­не­ва­ра пла­ни­ра­них за је­сен 1898, на­чи­ни на срп­ско-тур­ској гра­ни­ци јед­на вој­на де­мон­стра­ци­ја са пре­ћут­ном по­ру­ком Пор­ти да Ср­би­ја ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти сво­је су­на­род­ни­ке на Ко­со­ву.
Ка­ко је краљ при­мио Ђор­ђе­ви­ћев пред­лог? Окре­нуо је уво пре­ма Бе­чу и по­сту­пио она­ко ка­ко му је Го­лу­хов­ски, ње­гов „ту­мач“ европ­ске по­ли­ти­ке, „са­ве­то­вао“: ни­по­што вој­на де­мон­стра­ци­ја, Бе­о­гра­ду то мо­же са­мо ште­ти­ти – звец­ка­ње оруж­јем са­свим би од­вра­ти­ло са­ве­знич­ке си­ле од Ср­би­је.
При­мље­но к зна­њу…
Ипак, до­го­ди­ло се, крај све оба­зри­во­сти, ми­мо пла­на и ми­мо во­ље Вр­хов­не ко­ман­де, да то­ком ма­не­ва­ра јед­на срп­ска че­та не­на­да­но из­би­је на гра­ни­цу с Тур­ском.
За­бу­на, не­ред и страх у тре­ну су об­у­зе­ли Тур­ке гра­ни­ча­ре; јур­ну­ли су гла­сни­ци у При­шти­ну, Ми­тро­ви­цу и При­зрен: Ар­на­у­те је ухва­ти­ла па­ни­ка.
„Срп­ска про­во­ка­ци­ја“ тр­гла је из дре­ме­жа не са­мо об­ла­сне вла­сти – ди­гла је на но­ге Пор­ту, па и са­мог сул­та­на.
Све­ти­слав Си­мић, у то вре­ме кон­зул у При­шти­ни, ина­че нај­у­пор­ни­ји за­го­вор­ник ста­ва да Ста­роср­би ва­ља да са Тур­ци­ма и Ар­на­у­ти­ма про­го­во­ре и пре­ко ни­ша­на, опи­сао је тим по­во­дом, у свом из­ве­шта­ју од 30. но­вем­бра [12. де­цем­бра] 1898, ка­ко је „срп­ски вој­нич­ки ис­пад“ од­јек­нуо ме­ђу Осман­ли­ја­ма и Шип­та­ри­ма:
„Ме­ни сад ни­је чуд­но што је по­ја­ва јед­не на­ше че­те, ко­ја је би­ла иза­шла на гра­ни­цу да се ве­жба, про­из­ве­ла она­ко си­лан ути­сак чак и у Стам­бо­лу, а не са­мо ов­де, где је све ско­чи­ло за­пре­па­шће­но уз­ви­ком: „Иду Ср­би!“ Се­ћа­те се да је и вас Сул­тан из кре­ве­та ди­гао по­ру­чу­ју­ћи вам да му до­ђе­те у двор. […] И ме­не је, го­спо­ди­не ми­ни­стре, из­не­на­ди­ло кад сам ви­део ка­кав је ов­де страх од Ср­би­је.“
Пи­смо Си­ми­ће­во при­чи­ни­ло је ве­ли­ку ра­дост др Вла­да­ну Ђор­ђе­ви­ћу: не­на­ме­ран до­га­ђај на ма­не­ври­ма по­твр­дио је, иако на­кнад­но, да је у пра­ву био он, не кра­ље­ва по­во­дљи­вост и нео­д­луч­ност.

Крај у следећем броју