Фалус – симбол око кога се врти свет

Како је жена с мушким полним органом постала симбол нашег доба – цивилизацијске каљуге у којој смо се нашли у периоду kali yuge

Сваки појединац, осим својих доминантних полних одлика, поседује и латентне карактеристике другог пола. Евидентне и у физичком изгледу, ове карактеристике су изражене и у његовом душевном бићу, анимусом у женској, а анимом у мушкој психи. Иако осенчена другополношћу, доминантна природна полна датост одређивала је родну припадност и лични идентитет појединца који је сходно томе добијао своју друштвену и професионалну улогу. У дуготрајућем патријархалном систему, доминација мушког принципа представљана је фалусом као кључним симболом плодности и принцип стварања. Изражен као симболичка, свесна или несвесна представа пениса, фалус је био предмет обожавања и имао посебан значај у обредима архаичних заједница и традиционалних друштава. Доминација мушког претпостављала је маргинализацију женског принципа, што је имало за последицу и друштвену потчињеност жена. Из тог вековног положаја, оне су тек у модерно доба могле да слободно искажу своју тежњу за равноправношћу.

ПРЕДМЕТ КРИТИКЕ И ЖЕЉЕНИ ЦИЉ У настојању да жене остваре потребну друштвену равноправност, идеологизовани феминизам је започео борбу против мушког пола и супротстављање мушкарцима. У том настојању за полном и родном равноправношћу жена и ослобађањем од патријархалног обрасца понашања, агресивни феминизам је постао и екстремно насилна идеологија у којој фалус није био само предмет критике симбола патријархалне моћи већ и притајени жељени циљ. Тако је и феминисткиња Кејт Милет, предводећи хајку на Лоренсов роман „Љубавник леди Четерли“, десет година након ослобађајуће пресуде овог дела цензурисаног због еротике 1960, оптуживала писца за мизогинију, говор мржње према женама и обожавање фалуса, а као доказ навела одломке из романа у којем јунакиња изражава идолатрију мушког полног органа.
Међутим, доживљавајући мушкарце као агресоре и ривале, жене су се поистовећивале с њима и уместо да изврше демонтирање патријархалног обрасца, оне су га својом улогом у њему само обновиле. Борећи се да би успеле у патријархалном свету, оне уместо своје аниме користи своју другополност оличену у мушком анимусу, тако да у време успона феминизма долази и до промене у дотадашњем идентитету жене. Сагледавајући исход тог процеса у САД 1920-их година, Никола Тесла је запазио да је жена, као биће које је због њене нежности и деликатних одлика њеног ума и душе до тада обожавао, готово нестала и да је на њено место дошла жена која тежи да оствари свој највећи животни успех поистовећивањем с мушкарцем у облачењу, начину говора, поступцима, бављењу спортом и у свим другим областима.

НАГОВЕШТАЈ ПРОПАСТИ Постајући јача од мушкараца и физички и ментално, она користи ту своју моћ да узурпира његове дотадашње професионалне и друштвене позиције и да се такмичи са њим у бизнис свету, што је показатељ нарушавања дотадашњег цивилизацијског поретка и наговештај његове пропасти. У овим Теслиним речима налазе се и разлози због којих је одлучио да остане нежења, а његова тачна запажања смера цивилизацијског процеса показаће свој исход у наредном, 21. веку.
Заснован на егоизму, снази и бескрупулозности, мушки патријархални образац је највише и вредновао појединце који према тим критеријумима остварује свој успех. Онај који би настојао да се потврди на другачији начин, осећајношћу, обзирношћу, поштовањем других, био је исмејаван и маргинализован и са жигом пораженог тумарао на друштвеној марини, а због своје неуспешности добијао је прекор жене да је млакоња, слабић и неспособњаковић. У тежњи да буде успешна у том патријархалном свету, жена, сходно карактеристикама мушког патријархалног обрасца, активира одлике своје другополности да би је њен анимус одвео до жељеног успеха. Таквим њеним потврђивањем, мушкарац не само да губи улогу њеног заштитника већ постаје и њен ривал. Она се сукобљава са њим јер њен активирани другополни анимус постаје супарник мушком манифестном полном идентитету. У том сукобу анимуса, жена је у предности јер своју аниму ставља у функцију свог анимуса.

ТРИЈУМФ ЊЕНОГ АНИМУСА У комуникацији с њом, мушкарац је дезоријентисан, у дефанзиви и без мотива за правом и сврсисходном активношћу лута и тумара животном маргином. Она више није та која би требало да буде освојена већ она која, користећи управо мушка средства, тежи да освоји, а њена жеља не побуђује жељу у другом него намеће остварење своје жеље. Уколико јој се упути критичка примедба на непримерено понашање и занемаривање предности своје генеричке женске суштине, оличене у њеној аними, спремно и арогантно одговара мушким стереотипним ниподаштавањем. Тријумф њеног анимуса и његовог истуреног дела оличеног у мушком полном органу, симболисан је фалусом као знаком њеног самопотврђивања. Усвајајући патријархални образац да би се потврдила, она се одрекла моћи својих генеричких одлика и постала блиска припадницима „јачег пола“. Није, дакле, реч о неком биолошком преображају већ о последицама деловања културе, образовања и васпитања.

БИКИНИ ЗА ЊЕГА Социјално условљено редуковање идентитетског потенцијала када се уместо свог доминантног генеричког одређења, своје аниме, афирмише свој другополни анимус, исказује се као несвесни образац понашања и ту стратегију примењује и у емоционалним односима. Тежњу да доминира својим анимусом остварује сужавањем животног и духовног простора у којем фикцијско остварује, а фактичко фикционализује претварајући га у аргумент за свој негативан став према другоме. У тој релативизацији, арбитрарно успоставља границе реалности и одређује шта је стварно, а шта фиктивно, да би на основу тога истакла своја права на легитимизацију и одбрану свог спорног понашања у којем налази задовољство.
Од таквих жена мушкарци инстинктивно беже, а оне остајући саме и упућене на себе, потребу за партнерским односом задовољавају избором особе истог пола. Док је у жаргону донедавно било увредљиво мушкарца назвати женом, данас је постало атрактивно бити жена. У циљу потврђивања свог опстанка, када појединци посежу за елементима своје другополности знатно је већи број мушкараца који хоће да буду жене, док су у мањини су припаднице „слабијег“ пола које би хтеле да буду мушкарци. Маскирани у жене, мушкарци као травестити остваривали су своје циљеве, а променом свог родног и полног идентитета, постајали су жене. У Холандији је управо ове, 2023. године, мушкарац као жена победио на такмичењу за мис, обучени у женске купаће костиме мушкарци рекламирају бикиније, а припадници трансродне популације већ имају своје модне ревије.

МАЈКА МУШКАРАЦ Иако је бројност ове популације од неколико процената занемарљива у односу на целокупно становништво, њихова манифестна и агресивна присутност у јавном простору, медијима и култури ствара илузију да их је знатно више. Утолико су проблематични њихови ставови о нормалном и ненормалном које настоје да наметну као нови стандард у култури, друштву и едукацији младих. Тежња мушкараца да буду жене исказивала се у допуштеној травеститској театрализацији те настраности, али се та ненормалност није културом и идеологијом наметала као нормалност. Изгледа надреално да се због занемарљивог броја трансродних особа и њихових веза, као и истополних „бракова“, мењају традиционални називи сродничких односа и да уместо мајке и оца буду родитељ 1 и родитељ 2, у складу с новом ненормалношћу да отац може бити жена, а мајка мушкарац, који доји бебу.
Током читавог процеса прикривене тежње за доминацијом и заузимањем места у друштву које су имали мушкарци, агилне жене су испољавале и своје нестрпљење и у нервози допуштале себи да и у огољеном виду искажу несвесне намере. За разлику од мушкараца који су у вербалној агресији користили псовке и опсцене речи, жене су се традиционално служиле првенствено клетвама. Слободнији у псовању и употреби увредљивих и опсцених израза, мушкарци изражавају свој игнорантски и ниподаштавајући однос према другоме карактеристичним речима о болу свог полног органа. Попут сваког бола везаног за неки део њиховог тела, и бол њиховог пениса треба да буде непријатан и изазове бригу. Међутим, у овом ироничном контексту, скаредним речима о том свом болу изражава се небрига, игнорисање и безосећајност за другог, његове проблеме и патњу.

ФАНТОМСКИ БОЛ Преузимајући мушке обрасце вербалних поштапалица, жене користе не само мушке псовке већ су и формулом да их боли мушки полни орган исказивале свој однос према другима. Исказујући своје субјективно осећање или ироничан став, оне су коришћењем овог мушког израза манифестовале претензију на позицију и моћ у патријархалном друштву. Њихову тежњу за остварењем мушке доминације и потврђивањем свог ега, изражава фантазматско преовладавање психолошке другополности њиховог анимуса. Вулгарним речима, када своју игнорацију и небригу за некога или нешто казују вербалном формулом „боли ме фалус“, која постаје и њихова говорна поштапалица, оне то и несвесно и саопштавају. У тежњи да остваре свој циљ и пролазно задовољство, преовладава та безосећајност као бол непостојећег мушког полног органа. Самомаскулинизација жена изражена је прихваћеним стереотипом о тестисима као оличењу храбрости, када она, која се дичи својом одважношћу, каже за себе да има тестисе.
Иако изгуби неки део свога тела, човек осећа бол у њему. Тај фантомски бол који се осећа је реалан, јер је његов узрок у памћењу тог дела тела. Премда ампутирани део није више у саставу тела, мозак га није заборавио. Будући да и сугестивни фантазми, као несвесни изрази нагонске жеље, остају меморисани, актуализација првобитног фантазма о фалусној мајци, у склопу представе о жени као кастрираном мушкарцу, чинилац је и савремене представе којом жене изражавају свој фалусни бол.

ЛАТЕНТНИ ИДЕНТИТЕТ Истичући преовладавање свог анимуса као своје другополности, оне наглашавају његову важност у фантазматској представи фалуса када у вулгарном изразу кажу да их боли. Релативизацијом припадности роду и могућности промене сексуалног идентитета, дошло је до битне промене и односа између мушкараца и жена. Од некадашњег женског фантазма о свом фалусном болу, иронијске речи о болу свог полног органа данашњих трансродних особа, мушкараца који су постали жене, имају своју реалну основу.
Иако је од давнина било примера неусклађености физичке форме и психолошког садржаја појединца, рођене у неодговарајућем телу треба разумети у контексту њихове потребе за трансродним усклађивањем и формирањем новог идентитета. Међутим, под утицајем пропаганде засноване на трансџендер идеологији никад као данас људи нису тако масовно бежали од свог природног полног одређења, датог њиховим гениталијама, и опредељењем за трансродност настојали да остваре свој латентни идентитет.
Под геслом политичке коректности да се нико не сме осећати увређеним, угроженим и повређеним тражењем да буде оно што осећа, сматра и верује да није, данашње доба је у знаку потпуне релативизације природне полне датости и могућности да сваки појединац изабере свој родни и сексуални идентитет.

ТАМНА СТРАНА ПРЕОБРАЖАЈА Индивидуална тежња за променом пола, да мушкарац буде жена, а жена мушкарац, има своје дубље корене у привременој потреби за маскирањем. Уместо да потврди своју природну датост, креће у авантуру бекства из свог тела. Међутим, процес промене рода и пола праћен је неизвесностима које откривају и другу, тамну страну тог преображаја. Бројни примери указују да трансродне особе који су постали жене, а задржали мушки полни орган, манифестују свој нови идентитет показивањем свог пениса у јавном простору. Пишући „о ономе што не сме да се каже“, како гласи поднаслов његове књиге „Манифест јеретика“, Брендан О`Нил износи примере свеприсутности „њеног пениса“. Од оних које су у јавности показивале свој пенис, занимљив је случај жене из Мидлзбороа која је мастурбирала на прозору свог стана.
Од овог случаја који је завршен судском осуђујућом пресудом због узнемиравања јавности, чини се да је занимљивији случај једног трансродног француског пара. Наиме, када је овај пар трансродних особа 19. фебруара 2023. добио дете, онда је постао нерешив административни проблем да се у пријави новорођеног као особа која га је родила упише онај који је својим опредељењем и изгледом постао мушкарац, па тиме и његов отац, а да је стварни отац, избором да буде жена, требало да буде дететова мајка.

ДУГ ПРОЦЕС ДОКАЗИВАЊА Иако се у свету већ догађало да се трансродни мушкарац породи, ово је први случај тог типа у Француској да су Матео, рођен као жена, и његова партнерка Виктоар, рођена као мушкарац, родили бебу, дечака Аву.
Променивши свој род и региструјући се административно, он као жена, а она као мушкарац, желели су да постану родитељи. Да би то постигли били су спремни на највеће жртве. Будући да су до тада само променили род, а не и пол, прекинули су хормоналне третмане и одустали од хируршких захвата како би природним путем зачели дете. Када су, сходно законској обавези, хтели да своје новорођенче и административно пријаве у општини као његови родитељи, показало се да закон још увек није регулисао статус трансродних родитеља. Будући да је у административним документима, односно породичној књижици, и сходно својој природној и полној улози у рођењу детета, Матео уписан као мајка а Виктоар као отац, пред сваким чланом овог пара сада је дуг процес доказивања и потврђивања себе као родитеља у новом трансродном кључу: Матеа, који је постао мушкарац, као оца, а Виктоар, опредељене да буде жена, као мајке.

МИТСКИ ХЕРМАФРОДИТИ Процес промене пола и рода доведен је до апсурда на примеру да је тата, рођен као жена, родио бебу коју је зачео у односу са својом партнерком, рођеном као мушкарац. Сагледана у контексту нових хермафродита, ова појава има своје дубље корене везане за настојање за релативизацијом и поништавањем полних разлика. Повремене тежње да се пониште те разлике дошле су до изражаја у унисекс моди, фризури, понашању и уметничком стваралаштву које тематизује митске хермафродите. Потиснуте практичним панталонама, сукње, хаљине и комбинезони су данас демодирани у свакодневној женској одећи.
Доба преиспитивања личног полног идентитета и лаког преласка у други род, одражено је и у радовима савремених уметника.
Скулптуру „А живот је тамо“, која представља жену са мушким полним органом, креирала је 2017. холандска уметница Феми Отен. Постављенo у Хагу, дело у бронзи висине три метра, инспирисано је идејом спајања мушког и женског, као симбола помирења супротности.
У оквиру истоветне инспирације, али с другог, супротног становишта, Аске Јонатан Креилгард је скулптуром „Агапе“ приказао мушкарца са женским атрибутима који у наручју доји дете. Било да је реч о жени као мушкарцу или мушкарцу као жени, спој њихових атрибута у оквиру јединственог тела, својеврстан је споменик данашњем добу.

КОШМАРНА СТВАРНОСТ Сједињени у једно тело, венчани уметничком имагинацијом, оличавају митско прајединство пре његове полне диференцијације. Тежња да се у једном телу споји а тиме и укине еволуциони развој људске историје, у уметничкој визији добија и негативно утопијску димензију. Здружени у једнотелесном, поништавају духовне разлике као претпоставку животног постојања.
Од психолошке другополности анимуса, преко симболичне представе фалуса до конкретног пениса трансродних особа, остварен је несвесни фантазам жене за добијањем мушког полног органа. Међутим, управо то остварење најинтимнијег сна довело је до буђења у кошмарној реалности у којој се бришу разлике између полова. Тај кошмар увећава и тежња да деца у најранијем добу полно остају идентитетски неодређена, потискивањем њихове свести о томе којем роду припадају и суспендовањем до досезања њихове зрелости опредељење да буду мушкарци или жене. До тада би били под индоктринацијом трансродне идеологије и непосредним утицајем трансџендера који би их препарирали за одлуку засновану на релативизацији њихове природне полне датости.
Померањем старосних граница, непримерена сексуална едукација најмлађих и њихова квазислобода као могућност избора, чиниоци су процеса који би требало да легитимизују педофилију, а пре него се то оствари педофилима се дарује алиби у виду смањене одговорности и кривице за злоупотребу деце у задовољавању њихових еротских настраности.

ПОКРОВИТЕЉ У ВРХУ ВЛАСТИ Тај квазилиберални став о непримереној најранијој сексуализацији деце када природно нису још сазрела да би се могла интересовати за секс на такав начин како им одрасли представљају, значи ускраћивање права детета на нормалан развој.
Није мало оних који искрено изражавају своју забринутост за последице овакве едукације најмлађих. Обраћајући се председници једног католичког удружења за њихову заштиту, француски председник Емануел Макрон је јануара 2020. године рекао: „Ваш проблем је што мислите да је отац нужно мушкарац.“ Проблем је, дакле, у томе што се мисли и да је мајка нужно жена, и да ту улогу може преузети мушкарац. Овај одговор демонстрира моћ врха власти која је покровитељ релативизовања и укидања досадашњих разлика између мушкарца и жене.
Будући да се вредности културе исказују разликама, њихово оспоравање и поништавање је показатељ кризе која се огледа најпре као криза разлике, да би потом њена дуготрајност довела до распада културног поретка и бујања појава културне изопачености које у реалности укинутих разлика између нормалног и ненормалног добијају позитиван вредносни предзнак. Иако је несумњива криза културних вредности повод настојањима за њеним превазилажењем, човекова немоћ да то и учини исказује се негативним променама њега самог, па и мишљење кризе добија свој исход у кризи мишљења. И управо су речи француског председника показатељ дубине те кризе и отвореног пута да се након додира цивилизацијског и људског дна и остане на њему.

ТРАНСФОБИЧНОСТ КАО РЕАКЦИЈА Низак критеријум за промену полног идентитета, јер је довољно само изјашњавање особе која хоће да буде оно што физички није, показује да је практично уклоњен праг који је успостављао разлику између полова. Тај пад испод прага људског достојанства заснованог на битној разлици полова, обзнањен је слободом да се сама изјава мушкарца да је жена, а жене да је мушкарац, реално прихвата као неоспорна чињеница фикционализације стварног. И док у сфери уметничке имагинације пенис на женском телу има статус фантастичне творевине, у стварности неспојивост тих дијаметрално супротних елемената, који се налазе тамо где им није место и не би требало да буду, има значење нечистог. Зато је жена с мушким полним органом симбол нашег доба, цивилизацијске каљуге у којој смо се нашли у периоду kali yuge.
Појединац се више не задовољава променом свог пола, већ ту промену настоји да манифестује и социјално верификује у јавном и медијском простору.
Осећајући угроженост појавом мушких уљеза у свој род, жене реагују агресивно и негостољубиво. Ова трансфобичност је нормална реакција на агресивно наметање трансфилије као базичног осећања толерантности и према непримереном понашању трансродних особа. Имајући у виду оно шта су у јавним тоалетима у Бразилу доживели трансџендери као новокомпоноване жене од стране припадница „слабијег пола“, вероватно нико не би хтео да буде у њиховој кожи. Брутални обрачун са онима који угрожавају природни полни поредак, само је драматизовао лудило и хаотичност данашњег света. У њему, ипак, има одређених правила и скривеног реда који се показују и у тежњи мањине да свој став наметне већини и да се у оквиру тзв. нове нормалности оно што је било ненормално прогласи нормалним, а чији би симбол била жена са фалусом.

ПУТ У СОПСТВЕНУ ПРОПАСТ Око тог симбола почео је да се врти данашњи свет, па пре него добије сулудо убрзање вреди га за трен зауставити и сагледати куда иде.
Човека би, ипак, требало заштитити од његових намера да преобликовањем себе изневери своју генеричку људску суштину. Имати разумевања за његове болесне опсесије, у смислу њиховог некритичког прихватања, значи бити нехуман према њему. Фалусна жена је симбол искривљене представе о нормалности коју је успоставила западна култура и у тежњи да је наметне читавом свету, у име виших циљева слободе и људских права, њено епидемијско ширење. Зато тај симбол у стварности и треба схватити као озбиљна знак упозорења да следећи тај пут значи ићи у сопствену пропаст. Имајући све негативне људске импликације на тренд релативизације природне полне датости, разумљива је одлука Савета Федерације Русије да, средином јула ове 2023. године, одобри закон о забрани промене пола.