TAJANA POTERJAHIN – CIVILIZACIJA KOJA SE GASI NIJE NAŠA CIVILIZACIJA

Oni prave kompromise sa nama samo kada moraju, kada je to pitanje opstanka i golog života. Mi ih pravimo zbog svega i svačega, i tako iznova postajemo žrtve. Društveno, mi smo svedeni na psihološku i biološku ravan, uče nas da smo hemijska reakcija. Sve anomalije potiču otuda. Takođe i sve veći broj depresivnih i nesrećnih ljudi

NJena pojava na književnoj sceni Srbije donela je onu finu estetsku književnu notu, ali zajedno sa njom i jedan nepregledan domet pisane reči, zapravo sve ono što je potrebno da bi nečije spisateljstvo dobilo epitet prave književnosti. Tajana Poterjahin, srpska književnica, koja u sebi nosi i Rusku, Kozačku krv, rođena je u Beogradu 1987. godine. Detinjstvo provodi u Kraljevu, pre nego što je put dovodi u prestonicu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirala etnologiju i antropologiju. Poslednjih nekoliko godina živi u Novom Sadu. Autorka je vrlo hvaljene trilogije „Varoška legenda“, čiji je treći i poslednji roman „Neman“ nedavno stigao pred čitalačku publiku. Tajana, u svojim javnim istupima često govori o značaju očuvanja porodice i naše tradicionalne komponente, kao i o neraskidivim vezama Srbije i Rusije. Za nju ne postoji dilema: Zapadna civilizacija, u kojoj silom prilika živimo, usmerena je i protiv hrišćanstva i protiv pravoslavlja, ali i protiv Srba i Rusa… U krajnjoj meri, usmerena je i protiv čoveka kao misaonog i duhovnog bića. Rat u Ukrajini, odnosno Specijalna vojna operacija koju sprovodi Rusija, parafrazirajući Tajanine reči, bila je nužna, jedini način da se zaustavi tiho izumiranje dela sveta koji se ne klanja Vašingtonu i Briselu. To je u velikoj meri rat svih nas i rat za sve nas. Čak i za one koji toga nisu svesni.

Pre nekoliko meseci u izdanju „Derete“ objavljen je roman „Neman“ kao poslednji deo trilogije „Varoška legenda“. Kažite nam nešto više i o romanu, ali i o reakcijama publike.
„Varošku legendu“ smo nazvali istorijskom dramom o sudbini Srbije. To je velika priča koja obuhvata sve aspekte stvarnog života jedne varoši i njenih stanovnika. Iako kroz roman pratimo dva glavna junaka, Maksima Nestorovića i Damjana Uzunskog, koji su punokrvni, realni i realistični protagonisti, u priču je utkan čitav srpski svet s kraja pretprošlog veka. Narav, okolnosti, izbori, ono što, isprepletano, poetično nazivamo usudom. Politika, verovanja i praznoverja, lični i ideološki sukobi, odnosi varoši i sela, odnosi muškaraca i žena. I naravno, ono što je meni kao piscu najvažnije i najinteresantnije, karakteri. Konkretan čovek u istorijskom zapletu. U pitanju je obimna trilogija koju izdavač ne reklamira agresivno. Ipak, kako prolazi vreme, sve je čitanija. To mi je najvažnije. Nikad nisam htela da pišem jednosezonske romane.
Radnju svoje trilogije smestili ste u Kraljevo na samom kraju 19. veka. Delo ove dimenzije i potencijalnog značaja je jedna divna posveta i omaž tom gradu. Zašto Kraljevo i zašto taj istorijski period?
Vrlo često, teme u književnosti, pa uostalom i istoriografiji su neki presudni, prelomni događaji, ali se znatno ređe pažnja posvećuje kontekstu koji je do njih doveo, uslovljenostima dugog trajanja. Mene ti procesi interesuju. Ipak, epohu sam, sada već pre skoro osam godina, odabrala intuitivno. Činilo mi se da još nismo razjasnili sebi taj period, i bila sam u pravu. Kraljevo sam odabrala jer sam Kraljevčanka. Ne volim naročito egzotizam u književnosti. Mislim da veliki mozaik naše istorije i sudbine nećemo moći da sklopimo dok prvo ne sastavimo sve te male, takozvane lokalne priče, u jedan smisleni kontekst.
Koju istorijsku lekciju nam je donelo to vreme prelaska iz 19. u 20. vek, a da je mi ni do danas nismo naučili?
Nažalost, to je možda već fraza, ali mi iz svoje prošlosti slabo učimo i o njoj poslovično malo znamo. O progresivnosti trgovačke i klase privrednika toga doba gotovo da ne znamo ništa. Razvoj Srbije tada je naravno zaustavio svetski rat, ali i pre njega, Majskim prevratom, načinjen je raskid sa jednom epohom koja nije pokazala svoja krajnja dostignuća ni u materijalnom ni u duhovnom smislu. Takvi prelazi sa jednog na drugi obrazac postajali su tokom dvadesetog veka sve drastičniji, i mi smo usput potpuno izgubili sposobnost da rekonstruišemo svoju originalnu kulturu. I danas nam se isto dešava. Zato smo identitetski zbunjeni, i to je srpska rak rana. Odatle potiče naša slabost na manipulacije.
Istorijski roman kao forma nije retkost u savremenoj književnosti, naprotiv. Ipak, koliko vama lično znači mišljenje mnogih, da vaši romani kao malo koji donose tako veran opis epohe koju obrađuju?
To mi je bio cilj kada sam odlučila da pišem istorijski roman. Nisam htela da upotrebljavam prošlost kako bih u stvari pisala o sadašnjosti, zato sam je proučavala bez predrasude i želje da u njoj pošto-poto nađem ono što tražim. Potvrde autentičnosti koje je roman dobio od najvećih naučnih autoriteta za tu epohu doživela sam doslovno kao jedinu nagradu koju želim, zato što su na neki način i potvrda mog stvaralačkog poštenja. Mislim da je ta bogomdana sposobnost da slikam rečima, i da stvaram žive junake, slobodne i logične, ono što je knjizi obezbedilo tako topao prijem kod čitalaca. Navikli smo da istorijski romani budu faktografski dosadni, ili se svode na tračeve o istorijskim likovima. „Varoška legenda“ pruža istorijsku i etnološku autentičnost, ali je njena suština simbolički sveža i originalna.
Vi ste publici zanimljivi pre svega zbog svog nespornog književnog talenta, onda i zbog svojih jasnih i vrlo definisanih društveno-političkih stavova, ali i zbog svog ruskog porekla. Kakva je tačno veza Tajane Poterjahin i Rusije?
Potomak sam kozačke porodice Poterjahin, čukununuka atamana Gavrila Poterjahina iz Krasnodara na Donu. Njegov najmlađi sin, moj pradeda, jedini je preživeo boljševički pogrom i sasvim slučajno se, bežeći, naselio kod Kraljeva. Slučaj je takođe hteo da brat i ja ponesemo majčino prezime, Rusi su moji preci sa majčine strane, inače bi se Poterjahini u Srbiji ugasili jednu generaciju pre nas.
Pitanje koje se samo nameće u razgovoru sa vama vezano je za Rusiju i Ukrajinu. Rat Rusije i Ukrajine, ili bolje rečeno rat Rusije i Amerike, a u širem smislu i rat Istoka i Zapada na teritoriji Ukrajine. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Prošlo je više od godinu dana otkako je počela Specijalna vojna operacija, i verujem da danas niko više nema dileme, ako ih je i imao. Do tog sukoba je moralo da dođe. To smo znali još 2014. a u određenom smislu, zašto ne kazati, to smo i priželjkivali. Jednostavno, Rusija je konačno ustala, i njena pobeda je naša jedina šansa da se sutra možda probudimo u boljem svetu. „Mir“ u kome nas tiho uništavaju nije ništa bolji od rata. Naprotiv.
Nekada se govorilo da se Srbija brani u „Krajini“. Svaki veliki sukob, čini se ima svoju „krajinu“ u geografskom ali i u simboličkom smislu: kao poslednju liniju odbrane pred fizičkim i duhovnim nestajanjem. Da li se može reći, da danas, negde oko Artjomovska (Bahmuta), Rusija, ne brani samo sebe nego i pojam suverenosti država, zajedno sa pravom jedne drugačije vizije sveta u kojoj su tradicija i porodica osnov – da uopšte živi i da postoji? Simptomatično je to, što na ruskom jeziku, Ukrajina, znači baš „krajina“.
Evo, u trenutku našeg razgovora, vesti o ruskom oslobođenju Artjomovska su još sveže. Vaše je poređenje na mestu, Rusija mora, kao i Srbija nekada ali i sada, da se brani na dva fronta, u Ukrajini i u Moskvi. Kosovo je takođe naša (po)krajina. Mi se i danas branimo na Kosovu i u Beogradu i u Republici Srpskoj. Jer je vojna pobeda za našeg neprijatelja potpuno beskorisna, ako je ne prate kulturna asimilacija i ekonomski slom poraženih. Rusija je to shvatila, i zato vodi paralelno oružani, diplomatski i ekonomski, ali i kulturni rat. Mi još ne razumemo sve pravce napada, ili se pravimo da ne razumemo.
Evropa je uvela sankcije na ruske energente, ali i Dostojevskom, Tolstoju, Čajkovskom… Kakva je to Evropa bez ruske kulture? Da li je današnja Evropa, bar iz ugla Srbije, za nas „tuđa Evropa“?
Za nas je Evropa uvek u određenoj meri tuđa. Mi smo specifičan evropski narod, i to nema veze sa orijentalnim nasleđem koliko sa pravoslavljem. Ključ naše kulturne izuzetnosti otvara vrata starija od turskog ropstva. U tom smislu, nemamo ni razloga preterano da žalimo za kulturnom degeneracijom Evrope. Vrlo dugo smo gledali u nju zaljubljenim očima nesposobni da shvatimo šta joj se događa. Duhovnom čoveku niko ne može da otme Baha ili Botičelija, sve što je ikada stvoreno u domenu umetnosti, zauvek pripada svima. Ovo je prilika da se naša evropocentričnost preispita i da možda saznamo više o drugim kulturama. Ne osećam nikakav žal zbog toga što je ruska umetnost odstranjena iz evropskog kulturnog imaginarijuma niti želim da se tamo ikada vrati. Hristos kaže – ko traži naći će. Oni pojedinci koji su žedni istine, pravde, lepote, moraće da ulože napor, da nešto žrtvuju, kako bi se oslobodili tiranske cenzure. Principijelno, Dostojevskom, Puškinu, odavno nije mesto tamo.
Pre nekoliko nedelja imali smo na svu sreću neuspeli atentat na Zahara Prilepina, jednog od najznačajnijih ruskih savremenih pisaca. Pre nekoliko meseci u gotovo preslikanom atentatu, na žalost stradala je Darja Dugina. Da li ovaj rat, bar za suprotnu stranu, nema svoju jasnu liniju fronta?
Nikada je nije imao. Setimo se zverskog masakra nad carem Nikolajem i čitavom njegovom porodicom. To su bile jedna žena, četiri mlade devojke i dečak. Stalno to spominjem. Potrebu da razumemo naše neprijatelje i razmere njihove mržnje. Oni prave kompromise sa nama samo kada moraju, kada je to pitanje opstanka, golog života. Mi ih pravimo zbog svega i svačega, i tako iznova postajemo žrtve.
Možete li da predvidite ili bar da naslutite posledice ruskog poraza u ovom ratu po svet i po Srbiju?
Možda i mogu. Ali opet ne mislim da bi to bio konačni poraz našeg slovenskog i pravoslavnog principa. Bilo bi teško, svakako, no to nam Sveto pismo predviđa. Da će postajati sve teže. Na samom kraju, ostaće vrlo malo pravednika. Nadam se ipak da ne živimo u tim vremenima, no neki ljudi će živeti, naši potomci. Treba da spremamo i sebe i njih na to. Verujem u rusku pobedu, ovog puta. Ne samo u vojnom smislu, čak smatram da je ono što se događa u pozadini tih borbi mnogo važnije za naš svet i da je baš zbog toga bilo neophodno da ovaj rat potraje.
Često javno govorite o značaju porodice, vere i tradicije za čoveka i za izgradnju čovekove ličnosti. Koliko je sve to danas ugroženo?
Problem sa svim tim pojmovima je što su neki od njih postali opšta mesta i poštapalice, a drugima smo zaboravili značenje. Uznemirujuće veliki broj ljudi danas ne bi umeo da vam kaže tačno šta je tradicija, na primer. Nama je ugrožen misaoni aparat, zarobljeni smo u perspektivi koja isključuje poimanje najdubljih egzistencijalnih kategorija, a čije su ličnost i zajednica zapravo ovozemaljske projekcije. Ispod psihološkog nivoa savremeni čovek ne voli da traži, ako baš mora, poseže za pseudoduhovnošću. Racionalizacija svega je matriks, i Crkva je greška u tom sistemu zato što jedina još ima kapacitet da se obrati ličnosti, a ne individui, pojedincu. Mi smo svedeni na psihološku i biološku ravan, uče nas da smo hemijska reakcija. Sve društvene anomalije potiču otuda. Takođe i sve veći broj depresivnih i nesrećnih ljudi.
Raslojavanje čoveka i porodice… Da li u tome, bar delom, možemo pronaći uzroke dve tragedije koje su se nedavno desile u Beogradu i Mladenovcu?
Mislim da mi polazimo od pogrešne pretpostavke da je čovek kao biće, i da je nužno svaki čovek dobar, te da postaje loš kada ga „pokvari“ društvo. To je opasno nasleđe prosvetiteljstva. Čovek je istovremeno dobar i loš. Ovo zapravo čini većom odgovornost njegove zajednice, ali nekada je nemoguće pozitivno delovati na devijantnog pojedinca. Ono što je zajednica tada dužna na uradi, je adekvatno sankcionisanje nehumanog ponašanja. Pseudohumanizam je umrtvio društvene mehanizme koji su odgovorni za reakciju. Tu je i odgovor na pitanje – odakle vršnjačko nasilje. Tu vidim posledice degradacije čoveka i porodice. Čovek, kakav god bio, danas se stavlja ispred nužnosti da bude dobar i da zajednici bude dobro. O dva konkretna slučaja ne znam dovoljno da bih mogla da procenim koji su im uzroci, ali šokiranost i nesposobnost društva da adekvatno reaguje na zlo koje ga ugrožava, i koje ugrožava najbespomoćnije, svakako su ilustracija stadijuma naše kulturne dezorijentisanosti i anesteziranosti ispraznim mantrama o miru u svetu, „ljubavi“, „podršci“ itd.
Jedan svoj nedavni autorski tekst, počinjete rečima: „Reakcija društva na zločine pokazuje da je eksperiment sa kulturnom dekontaminacijom Srba dao stravične rezultate…“ Možete li našim čitaocima da objasnite taj stav?
Dekulturacija kojoj smo izloženi nakon 1944. godine nametnula nam je nove forme mišljenja i verovanja koje su u koliziji sa zatečenim kulturnim obrascem. Tu je nastao čvor, jedna konfuzna, bezidejna i sledstveno, agresivna kulturna matrica, i o tome često pišem kada analiziram položaj žene i nasilje nad ženama u savremenom srpskom društvu. Mi nismo imali prirodnu kulturnu evoluciju, već nasilnu kulturnu revoluciju. Kulturocid. Posledice su nesagledive i užasavajuće.
Zašto uopšte „novom svetskom poretku“ i globalizmu, a dalje i ovakvoj verziji liberalizma i tržišne ekonomije smeta čovek kao misaono, duhovno i suštinski obrazovano biće?
Zato što takav čovek nije konformista. Nije ga lako ni uceniti ni kontrolisati. Čovek okrenut porodici i veri nije materijalista. Novi svetski poredak vlada dušama ljudi upravo nudeći im raj na zemlji. I zato je svaka priča o standardu za mene promašena priča. Novac je korisno imati samo onda kada je nužan. Sve preko toga je višak i levičarska manipulacija.
Sve češće čujemo kvalifikaciju da živimo u postcivilizacijskom i posthumanisičkom dobu. Da li se slažete?
Meni ovo liči na doba previranja i snažne aktivnosti duha, koji je samo prividno, medijski prigušen. Sa jedne strane, sve smo gluplji, ali sa druge, svesni smo toga, i čovek u nama se budi, opirući se daljim degradacijama. Jedna civilizacija je, rekla bih, na svome kraju. Ali to nije naša civilizacija.
Kakva je uloga književnosti u toj borbi za zdravo društvo? Može li književnost da pomogne?
Mogućnost stvaralaštva je jedno od ključnih određenja čoveka. Već to što možemo da pišemo, da jedni drugima pričamo priče i uživamo u tome, lekovito je, i znakovito. Nisam obožavalac aktivističke, angažovane književnosti. Mislim da prirodno svaka priča ima svoju poentu, ali mi ne prija kada vidim da se književnost upotrebljava za ideološke manipulacije. Mislim da je od pisaca i čitalaca dovoljno to što čuvaju čovekovu sposobnost imaginacije, danas žestoko izloženu nasilju vizuelnih sadržaja, kako bi bila umrtvljena. Stvaralačko u čoveku je duhovno. Zato postoji potreba da se od njega odseče.
Koji je vaš stav o rodno senzitivnom jeziku? Književnik i književnica lepo zvuči. Ipak, da li je spisateljica po tebi i za tebe odgovarajući ženski oblik za zanimanje pisca?
Jednom sam već napisala da me nikada i niko neće naterati da upotrebljavam rodno senzitivni jezik. Pošto nemam novca, ići ću u zatvor ako bude trebalo, i to će biti moj mali doprinos borbi za bolji svet, u kome politički komesari neće moći da nam se mešaju u način na koji govorimo, broj dece koju podižemo, izbor povrća koje uzgajamo… Jezik jeste živ, i menja se, ali ne dekretima iz Brisela, već shodno potrebama ljudi koji ga koriste. Mi smo na fakultetu učili o jeziku na primerima Eskima koji imaju veliki broj naziva za sneg, jer žive na snegu. Vinaver kaže da je „zadatak pravih književnika da ne dozvole da zmajeviti jezik, koji im je predan u nasleđe bude ozleđen, unazađen i ustuknut, paljenjem i spaljivanjem davnih zračnih krila.“ Književnik mora da bude u prvim borbenim redovima kada se brani jezik.