ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН – ЦИВИЛИЗАЦИЈА КОЈА СЕ ГАСИ НИЈЕ НАША ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Они праве компромисе са нама само када морају, када је то питање опстанка и голог живота. Ми их правимо због свега и свачега, и тако изнова постајемо жртве. Друштвено, ми смо сведени на психолошку и биолошку раван, уче нас да смо хемијска реакција. Све аномалије потичу отуда. Такође и све већи број депресивних и несрећних људи

Њена појава на књижевној сцени Србије донела је ону фину естетску књижевну ноту, али заједно са њом и један непрегледан домет писане речи, заправо све оно што је потребно да би нечије списатељство добило епитет праве књижевности. Тајана Потерјахин, српска књижевница, која у себи носи и Руску, Козачку крв, рођена је у Београду 1987. године. Детињство проводи у Краљеву, пре него што је пут доводи у престоницу где је на Филозофском факултету дипломирала етнологију и антропологију. Последњих неколико година живи у Новом Саду. Ауторка је врло хваљене трилогије „Варошка легенда“, чији је трећи и последњи роман „Неман“ недавно стигао пред читалачку публику. Тајана, у својим јавним иступима често говори о значају очувања породице и наше традиционалне компоненте, као и о нераскидивим везама Србије и Русије. За њу не постоји дилема: Западна цивилизација, у којој силом прилика живимо, усмерена је и против хришћанства и против православља, али и против Срба и Руса… У крајњој мери, усмерена је и против човека као мисаоног и духовног бића. Рат у Украјини, односно Специјална војна операција коју спроводи Русија, парафразирајући Тајанине речи, била је нужна, једини начин да се заустави тихо изумирање дела света који се не клања Вашингтону и Бриселу. То је у великој мери рат свих нас и рат за све нас. Чак и за оне који тога нису свесни.

Пре неколико месеци у издању „Дерете“ објављен је роман „Неман“ као последњи део трилогије „Варошка легенда“. Кажите нам нешто више и о роману, али и о реакцијама публике.
„Варошку легенду“ смо назвали историјском драмом о судбини Србије. То је велика прича која обухвата све аспекте стварног живота једне вароши и њених становника. Иако кроз роман пратимо два главна јунака, Максима Несторовића и Дамјана Узунског, који су пунокрвни, реални и реалистични протагонисти, у причу је уткан читав српски свет с краја претпрошлог века. Нарав, околности, избори, оно што, испреплетано, поетично називамо усудом. Политика, веровања и празноверја, лични и идеолошки сукоби, односи вароши и села, односи мушкараца и жена. И наравно, оно што је мени као писцу најважније и најинтересантније, карактери. Конкретан човек у историјском заплету. У питању је обимна трилогија коју издавач не рекламира агресивно. Ипак, како пролази време, све је читанија. То ми је најважније. Никад нисам хтела да пишем једносезонске романе.
Радњу своје трилогије сместили сте у Краљево на самом крају 19. века. Дело ове димензије и потенцијалног значаја је једна дивна посвета и омаж том граду. Зашто Краљево и зашто тај историјски период?
Врло често, теме у књижевности, па уосталом и историографији су неки пресудни, преломни догађаји, али се знатно ређе пажња посвећује контексту који је до њих довео, условљеностима дугог трајања. Мене ти процеси интересују. Ипак, епоху сам, сада већ пре скоро осам година, одабрала интуитивно. Чинило ми се да још нисмо разјаснили себи тај период, и била сам у праву. Краљево сам одабрала јер сам Краљевчанка. Не волим нарочито егзотизам у књижевности. Мислим да велики мозаик наше историје и судбине нећемо моћи да склопимо док прво не саставимо све те мале, такозване локалне приче, у један смислени контекст.
Коју историјску лекцију нам је донело то време преласка из 19. у 20. век, а да је ми ни до данас нисмо научили?
Нажалост, то је можда већ фраза, али ми из своје прошлости слабо учимо и о њој пословично мало знамо. О прогресивности трговачке и класе привредника тога доба готово да не знамо ништа. Развој Србије тада је наравно зауставио светски рат, али и пре њега, Мајским превратом, начињен је раскид са једном епохом која није показала своја крајња достигнућа ни у материјалном ни у духовном смислу. Такви прелази са једног на други образац постајали су током двадесетог века све драстичнији, и ми смо успут потпуно изгубили способност да реконструишемо своју оригиналну културу. И данас нам се исто дешава. Зато смо идентитетски збуњени, и то је српска рак рана. Одатле потиче наша слабост на манипулације.
Историјски роман као форма није реткост у савременој књижевности, напротив. Ипак, колико вама лично значи мишљење многих, да ваши романи као мало који доносе тако веран опис епохе коју обрађују?
То ми је био циљ када сам одлучила да пишем историјски роман. Нисам хтела да употребљавам прошлост како бих у ствари писала о садашњости, зато сам је проучавала без предрасуде и жеље да у њој пошто-пото нађем оно што тражим. Потврде аутентичности које је роман добио од највећих научних ауторитета за ту епоху доживела сам дословно као једину награду коју желим, зато што су на неки начин и потврда мог стваралачког поштења. Мислим да је та богомдана способност да сликам речима, и да стварам живе јунаке, слободне и логичне, оно што је књизи обезбедило тако топао пријем код читалаца. Навикли смо да историјски романи буду фактографски досадни, или се своде на трачеве о историјским ликовима. „Варошка легенда“ пружа историјску и етнолошку аутентичност, али је њена суштина симболички свежа и оригинална.
Ви сте публици занимљиви пре свега због свог неспорног књижевног талента, онда и због својих јасних и врло дефинисаних друштвено-политичких ставова, али и због свог руског порекла. Каква је тачно веза Тајане Потерјахин и Русије?
Потомак сам козачке породице Потерјахин, чукунунука атамана Гаврила Потерјахина из Краснодара на Дону. Његов најмлађи син, мој прадеда, једини је преживео бољшевички погром и сасвим случајно се, бежећи, населио код Краљева. Случај је такође хтео да брат и ја понесемо мајчино презиме, Руси су моји преци са мајчине стране, иначе би се Потерјахини у Србији угасили једну генерацију пре нас.
Питање које се само намеће у разговору са вама везано је за Русију и Украјину. Рат Русије и Украјине, или боље речено рат Русије и Америке, а у ширем смислу и рат Истока и Запада на територији Украјине. Какво је ваше мишљење о томе?
Прошло је више од годину дана откако је почела Специјална војна операција, и верујем да данас нико више нема дилеме, ако их је и имао. До тог сукоба је морало да дође. То смо знали још 2014. а у одређеном смислу, зашто не казати, то смо и прижељкивали. Једноставно, Русија је коначно устала, и њена победа је наша једина шанса да се сутра можда пробудимо у бољем свету. „Мир“ у коме нас тихо уништавају није ништа бољи од рата. Напротив.
Некада се говорило да се Србија брани у „Крајини“. Сваки велики сукоб, чини се има своју „крајину“ у географском али и у симболичком смислу: као последњу линију одбране пред физичким и духовним нестајањем. Да ли се може рећи, да данас, негде око Артјомовска (Бахмута), Русија, не брани само себе него и појам суверености држава, заједно са правом једне другачије визије света у којој су традиција и породица основ – да уопште живи и да постоји? Симптоматично је то, што на руском језику, Украјина, значи баш „крајина“.
Ево, у тренутку нашег разговора, вести о руском ослобођењу Артјомовска су још свеже. Ваше је поређење на месту, Русија мора, као и Србија некада али и сада, да се брани на два фронта, у Украјини и у Москви. Косово је такође наша (по)крајина. Ми се и данас бранимо на Косову и у Београду и у Републици Српској. Јер је војна победа за нашег непријатеља потпуно бескорисна, ако је не прате културна асимилација и економски слом поражених. Русија је то схватила, и зато води паралелно оружани, дипломатски и економски, али и културни рат. Ми још не разумемо све правце напада, или се правимо да не разумемо.
Европа је увела санкције на руске енергенте, али и Достојевском, Толстоју, Чајковском… Каква је то Европа без руске културе? Да ли је данашња Европа, бар из угла Србије, за нас „туђа Европа“?
За нас је Европа увек у одређеној мери туђа. Ми смо специфичан европски народ, и то нема везе са оријенталним наслеђем колико са православљем. Кључ наше културне изузетности отвара врата старија од турског ропства. У том смислу, немамо ни разлога претерано да жалимо за културном дегенерацијом Европе. Врло дуго смо гледали у њу заљубљеним очима неспособни да схватимо шта јој се догађа. Духовном човеку нико не може да отме Баха или Ботичелија, све што је икада створено у домену уметности, заувек припада свима. Ово је прилика да се наша европоцентричност преиспита и да можда сазнамо више о другим културама. Не осећам никакав жал због тога што је руска уметност одстрањена из европског културног имагинаријума нити желим да се тамо икада врати. Христос каже – ко тражи наћи ће. Они појединци који су жедни истине, правде, лепоте, мораће да уложе напор, да нешто жртвују, како би се ослободили тиранске цензуре. Принципијелно, Достојевском, Пушкину, одавно није место тамо.
Пре неколико недеља имали смо на сву срећу неуспели атентат на Захара Прилепина, једног од најзначајнијих руских савремених писаца. Пре неколико месеци у готово пресликаном атентату, на жалост страдала је Дарја Дугина. Да ли овај рат, бар за супротну страну, нема своју јасну линију фронта?
Никада је није имао. Сетимо се зверског масакра над царем Николајем и читавом његовом породицом. То су биле једна жена, четири младе девојке и дечак. Стално то спомињем. Потребу да разумемо наше непријатеље и размере њихове мржње. Они праве компромисе са нама само када морају, када је то питање опстанка, голог живота. Ми их правимо због свега и свачега, и тако изнова постајемо жртве.
Можете ли да предвидите или бар да наслутите последице руског пораза у овом рату по свет и по Србију?
Можда и могу. Али опет не мислим да би то био коначни пораз нашег словенског и православног принципа. Било би тешко, свакако, но то нам Свето писмо предвиђа. Да ће постајати све теже. На самом крају, остаће врло мало праведника. Надам се ипак да не живимо у тим временима, но неки људи ће живети, наши потомци. Треба да спремамо и себе и њих на то. Верујем у руску победу, овог пута. Не само у војном смислу, чак сматрам да је оно што се догађа у позадини тих борби много важније за наш свет и да је баш због тога било неопходно да овај рат потраје.
Често јавно говорите о значају породице, вере и традиције за човека и за изградњу човекове личности. Колико је све то данас угрожено?
Проблем са свим тим појмовима је што су неки од њих постали општа места и поштапалице, а другима смо заборавили значење. Узнемирујуће велики број људи данас не би умео да вам каже тачно шта је традиција, на пример. Нама је угрожен мисаони апарат, заробљени смо у перспективи која искључује поимање најдубљих егзистенцијалних категорија, а чије су личност и заједница заправо овоземаљске пројекције. Испод психолошког нивоа савремени човек не воли да тражи, ако баш мора, посеже за псеудодуховношћу. Рационализација свега је матрикс, и Црква је грешка у том систему зато што једина још има капацитет да се обрати личности, а не индивидуи, појединцу. Ми смо сведени на психолошку и биолошку раван, уче нас да смо хемијска реакција. Све друштвене аномалије потичу отуда. Такође и све већи број депресивних и несрећних људи.
Раслојавање човека и породице… Да ли у томе, бар делом, можемо пронаћи узроке две трагедије које су се недавно десиле у Београду и Младеновцу?
Мислим да ми полазимо од погрешне претпоставке да је човек као биће, и да је нужно сваки човек добар, те да постаје лош када га „поквари“ друштво. То је опасно наслеђе просветитељства. Човек је истовремено добар и лош. Ово заправо чини већом одговорност његове заједнице, али некада је немогуће позитивно деловати на девијантног појединца. Оно што је заједница тада дужна на уради, је адекватно санкционисање нехуманог понашања. Псеудохуманизам је умртвио друштвене механизме који су одговорни за реакцију. Ту је и одговор на питање – одакле вршњачко насиље. Ту видим последице деградације човека и породице. Човек, какав год био, данас се ставља испред нужности да буде добар и да заједници буде добро. О два конкретна случаја не знам довољно да бих могла да проценим који су им узроци, али шокираност и неспособност друштва да адекватно реагује на зло које га угрожава, и које угрожава најбеспомоћније, свакако су илустрација стадијума наше културне дезоријентисаности и анестезираности испразним мантрама о миру у свету, „љубави“, „подршци“ итд.
Један свој недавни ауторски текст, почињете речима: „Реакција друштва на злочине показује да је експеримент са културном деконтаминацијом Срба дао стравичне резултате…“ Можете ли нашим читаоцима да објасните тај став?
Декултурација којој смо изложени након 1944. године наметнула нам је нове форме мишљења и веровања које су у колизији са затеченим културним обрасцем. Ту је настао чвор, једна конфузна, безидејна и следствено, агресивна културна матрица, и о томе често пишем када анализирам положај жене и насиље над женама у савременом српском друштву. Ми нисмо имали природну културну еволуцију, већ насилну културну револуцију. Културоцид. Последице су несагледиве и ужасавајуће.
Зашто уопште „новом светском поретку“ и глобализму, а даље и оваквој верзији либерализма и тржишне економије смета човек као мисаоно, духовно и суштински образовано биће?
Зато што такав човек није конформиста. Није га лако ни уценити ни контролисати. Човек окренут породици и вери није материјалиста. Нови светски поредак влада душама људи управо нудећи им рај на земљи. И зато је свака прича о стандарду за мене промашена прича. Новац је корисно имати само онда када је нужан. Све преко тога је вишак и левичарска манипулација.
Све чешће чујемо квалификацију да живимо у постцивилизацијском и постхуманисичком добу. Да ли се слажете?
Мени ово личи на доба превирања и снажне активности духа, који је само привидно, медијски пригушен. Са једне стране, све смо глупљи, али са друге, свесни смо тога, и човек у нама се буди, опирући се даљим деградацијама. Једна цивилизација је, рекла бих, на своме крају. Али то није наша цивилизација.
Каква је улога књижевности у тој борби за здраво друштво? Може ли књижевност да помогне?
Могућност стваралаштва је једно од кључних одређења човека. Већ то што можемо да пишемо, да једни другима причамо приче и уживамо у томе, лековито је, и знаковито. Нисам обожавалац активистичке, ангажоване књижевности. Мислим да природно свака прича има своју поенту, али ми не прија када видим да се књижевност употребљава за идеолошке манипулације. Мислим да је од писаца и читалаца довољно то што чувају човекову способност имагинације, данас жестоко изложену насиљу визуелних садржаја, како би била умртвљена. Стваралачко у човеку је духовно. Зато постоји потреба да се од њега одсече.
Који је ваш став о родно сензитивном језику? Књижевник и књижевница лепо звучи. Ипак, да ли је списатељица по теби и за тебе одговарајући женски облик за занимање писца?
Једном сам већ написала да ме никада и нико неће натерати да употребљавам родно сензитивни језик. Пошто немам новца, ићи ћу у затвор ако буде требало, и то ће бити мој мали допринос борби за бољи свет, у коме политички комесари неће моћи да нам се мешају у начин на који говоримо, број деце коју подижемо, избор поврћа које узгајамо… Језик јесте жив, и мења се, али не декретима из Брисела, већ сходно потребама људи који га користе. Ми смо на факултету учили о језику на примерима Ескима који имају велики број назива за снег, јер живе на снегу. Винавер каже да је „задатак правих књижевника да не дозволе да змајевити језик, који им је предан у наслеђе буде озлеђен, уназађен и устукнут, паљењем и спаљивањем давних зрачних крила.“ Књижевник мора да буде у првим борбеним редовима када се брани језик.