Русија на нишану

Још једна немачка премијера и „историјски заокрет“: Трочлана владајућа коалиција у Берлину, иако с много трвења и међустраначких варничења, срочила је документ о првој после рата националној стратегији националне безбедности, која, међу многим изазовима, главну опасност по „мир у евроатлантском простору“ види у „агресивној Русији“

Својим „историјским заокретима“ канцелар Олаф Шолц додао је минулих дана још једну премијеру: његова тространачка (семафор) коалиција, у којој све више и запаљивије варничи, усвојила је, први пут после Другог светског рата, „интегралну“ стратегију националне безбедности.
Најновијем „заокрету“ претходило је више њих: радикално кидање економских, не само оних најважнијих, енергетских, веза с Русијом (политичке се још држе „о концу“), неочекивано брз и радикалан улазак у ратну лаву (од понуде да Кијеву испоручи неколико хиљада шлемова стигло се до убиствених хаубица и тенкова) и такође радикална одлука да се за потребе Бундесвера, уз (огромних) два одсто бруто националног производа (Берлин је до сада у те сврхе издвајао једва нешто преко једног процента) обезбеди астрономских сто милијарди евра.
Милитаризација немачке политике, унутрашње и спољне, почела је најпре опрезно и бојажљиво, још у време Хелмута Кола („вечити канцелар“ је, уместо слања војника, радије плаћао трошкове туђих, америчких ратова) а „узлет“ направила с владом некадашњих црвено-зелених пацифиста и левичара: тандем Шредер (канцелар) и Фишер (шеф дипломатије и вицеканцелар) увео је Немачку, учешћем у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије (превасходно Србије), први пут у рат после Другог светског рата.
Рат у Украјини појачао је (и) у Берлину све гласнију (и фаталнију) буку ратних бубњева. Дубоко се већ угазило у ратну лаву. Из немачких хаубица и „леопарда“ се увелико пуца на руске војнике, иако су се генерације (послератних) политичара у овој земљи, поучени историјом, заветно заклињали да то неће, и не смеју, никад учинити.
Садашња политичка елита бива, очигледно, све „опијенија ратом“ – констатација је „иконе“ Левице (странке која унутрашњим расколима због рата у Украјини доживљава егзистенцијалну драму) Саре Вагенкнехт, иницијаторке, заједно с публицисткињом Алис Швајцер, чувеног Манифеста за мир. Њихов апел против све безумнијег срљања у ратну катастрофу, с потенцијално могућим нуклеарним паклом, потписало је, само за неколико дана, више од 600 хиљада личности од имена и формата.

УСТАНАК ЗА МИР На „устанку мира“ пред берлинском Бранденбуршком капијом, који је окупио више од 50 хиљада противника рата, Вагенкнехтова је подсетила Немце на оно што, управо из историјских разлога, не би смели да чине. Не желимо, рекла је, да немачки тенкови пуцају на праунуке милиона оних Руса и Рускиња чије је деде и прадеде Вермахт брутално убијао. Не желимо да Немачка буде увучена у овај рат толико да може да закуца на наша врата. Управо овде, опоменула је, не сме да се заборави историја. И упозорила: данашњи политичари Немачке, земље која своје уједињење дугује Горбачову, желе да униште Русију.
Овај увод у причу о првој немачкој стратегији националне безбедности направљен је „с предумишљајем“: управо се Русија, изричито и директно, у овом документу (76 страница) нашла на нишану. „Агресивна“ Русија је, наиме, означена као „највећа претња миру и безбедности у евроатлантском простору“.
Безбедност дакако има цену. И владајућа семафор коалиција је решена да плати велики цех како би Немачка била способна да одговори на све изазове и претње, војне, економске, геополитичке, сајбер нападе, ударе на критичну инфраструктуру, климатске промене и пандемије. Без безбедности, објаснио је канцелар Олаф Шолц представљајући националну стратегију, „нема слободе, нема стабилности, нема благостања“.
Увек провокативна шефица дипломатије Аналена Бербок (за њу раније споменута Вагенкнехтова каже да се понаша „као слон у порцеланској радњи“) и овом приликом је „изоштрила“: руска агресија на Украјину показује да „мир и слобода не падају с неба“.
Канцелар Шолц о још једном „заокрету“ који је и овим поводом учињен: ради се, рекао је, о „великој промени“ у начину на који се новом стратегијом бавимо питањима безбедности. За разлику од досадашње праксе, када је у планирању све што се тиче безбедности препуштано надлежним министарствима (одбране, унутрашњи послови), синхронизацијом свих министарстава начињен је „интегрални документ“, уз спајање спољних и домаћих приоритета. С коначним циљем да се повећају издвајања за војску.
Канцелар, иначе, најављује да ће већ у буџету за следећу годину Берлин повећати издатке за одбрану на оних два одсто бруто националног производа, чиме ће, коначно, задовољити досад неоствариву НАТО препоруку и изричит захтев Вашингтона.

ЗАПУШТЕНИ БУНДЕСВЕР Апетити новог, амбициозног министра одбране Бориса Писторијуса, и потребе Бундесвера су очигледно знатно већи. И кад се саберу тих фамозних два одсто и оних сто милијарди евра из специјалног, ванредног фонда. Медији у Немачкој одавно извештавају о „очајном стању“ у којем се налази њена војска. Странице новина пуне су прича о неисправним тенковима и хеликоптерима, запуштеној инфраструктури, од касарни до објеката за тренинге и обуку војника.
Припремајући, недавно, документ за Бундестаг („Оперативне смернице за војску“) Ева Хогл из Бундесвера, задужена за односе с парламентом, констатовала је да немачкој војсци у овом тренутку „недостаје све“, од шлемова до оружја и муниције. Несташице отежавају обуку. Упозорила је да се превише споро попуњавају „празнине“ после (све издашнијих) испорука Украјини. Похвалила је министра одбране Бориса Писторијуса за признање да трупе у садашњем стању нису у стању никога да (од)бране…
Сви родови војске су направили своје „пописе“ и испоставили захтеве. Они премашују своту специјалног фонда од (импресивних) сто милијарди евра. Само за обезбеђивање муниције по НАТО стандардима (а ситуација у Немачкој је драстично испод њих) Бундесверу би, кажу, било потребно између 20 и 30 милијарди евра.
Од никад толиког издвајања за одбрану (и поред чињенице да је и то Бундесверу мало) највише ће профитирати велики произвођачи наоружања и опреме. Пре свега, и најпре, како ствари стоје, они с друге стране Атлантика. Берлин, на пример, планира да купи десетине авиона Ф-35, што је изазвало доста варничења с европским партнерима: таква куповина иде на штету заједничких пројеката који би тиме могли да буду за дуже време „на леду“.
За утеху, макар вербално, у новој стратегији о националној безбедности наглашен је заједнички европски наступ, и кооперација, у набавци и производњи наоружања и опреме. Међутим, оно што се тренутно збива показује грозничаву потребу Немаца да набаве „најбоље и најефикасније“, без обзира с које стране.
Велики публицитет је, у том контексту, добила вест да се Берлин одлучио за набавку противракетних система „ероу 3“ („стрела“) из Израела. Посао „тежак“ четири милијарде евра. Биће то, ако све прође како се очекује, први велики издатак из оног специјалног фонда од сто милијарди. И најуноснији посао за Тел Авив: највећи (појединачни) уговор те врсте у историји Израела.
Израелци, истина, бар у овом часу, на тај посао гледају више с политичке него комерцијалне стране. Посебно кад је у питању управо Немачка. Премијер Нетанијаху је ускликнуо: израелска држава неће дозволити понављање Холокауста, тада нисмо могли (Јевреји) да се бранимо, а данас помажемо другима, какав обрт!
Огласио се, у истом тону, и израелски амбасадор у Берлину Рон Просор: продаја система „ероу 3“ унапређује стратешке односе Израела и Немачке који ће, као резултат тога, достићи „нове висине“.
Немачки експерти су се определили за ову куповину уверени да је реч о најбољем противракетном систему од свих које су имали прилике да виде. „Ероу“ (а реч је о пројектилу и веома моћном радару) може да погађа и обара мете на висини до сто километара. Биће у „оперативној употреби“ до 2025. године. Довољно времена да продавац и купац (раз)реше проблем који би могао да искрсне: за ову трансакцију потребна је, и обавезна, дозвола и сагласност Вашингтона: „ероу“ је заједнички израелско-амерички пројекат и производ…

ШТА ЈЕ ИЗОСТАВЉЕНО Да се вратимо документу „премијерне“ немачке стратегије националне безбедности. Идеја о њој споменута је у коалиционом споразуму три владајуће странке. С наглашеним амбицијама да се попише и предвиди све што је потребно, и што би било потребно, најбројнијој нацији Старог континента, најјачој привреди и војсци чије су аспирације, без обзира на све мањкавости које смо овлаш споменули, да буде стуб шире, европске одбране. Од резерве хране, лекова, сировина за индустрију, сигурних путева снабдевања и безбедне инфраструктуре.
Рат у Украјини учинио је тај посао драматично ургентним. Али и изазвао међустраначка спорења. Максималистички захтеви свођени су, по императивном компромису, на најмањи заједнички чинилац и сагласност. Остала су, међутим, крупна несагласја око неколико тема, чије спомињање је, због тога, изостало у овом документу: Савет за националну безбедност и формулисање односа према Кини.
Око успостављања тако важне институције, као што је Савет за националну безбедност, којим би, по природи ствари, руководио канцелар, ломила су се (међу)страначка копља. Жестоко се тој идеји и иницијативи супротставила „зелена“ Аналена Бербок (уз очекивану подршку страначких колега), уверена да би моћ и утицај „њеног“ министарства спољних послова самим постојањем тог тела ослабила, а ојачала би позиција канцелара. Тема је скинута с дневног реда.
Велика и моћна Кина представљала је, очигледно, прекрупан залогај: остављено је да се однос Берлина према Пекингу, у свој његовој сложености, формулише касније, у посебном документу. Није, иначе, тајна да су канцелар и шефица дипломатије и код ове теме, а у њој посебно, често у раскораку: Олаф Шолц би, превасходно из економских разлога и зависности од великог кинеског тржишта, за прагматичнији приступ „кинеском питању“. Аналена Бербок би, у улози берлинског политичког јастреба, да подигне тон, и прст, у дијалогу с Пекингом…