Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Заједница српских општина
После свих лутања и уступака време је да се изнова размотри повратак државе Србије на КиМ. То би подразумевало доношење скупштинске одлуке о одбацивању пројекта ЗСО. Време је показало сву погубност ове идеје, јер смо сведоци како се и овај експеримент са Уставом РС, законитошћу и државношћу од фарсе претворио у трагедију
Предлог статута Заједнице српских општина (ЗСО), који је тако славодобитно објавио Еди Рама, никог није изненадио у Србији. Али никог није ни пренуо из мука и ћутње у којој пребива наша земља након последњих трагичних догађаја. Готово да је иронична чињеница да су сви актери у свој својој уобразиљи нашли за сходно да крену у израду статута ЗСО. Ту су: невладин сектор из Холандије, самозвани институти, субнационални регионалисти, добронамерни саветници, ево сада и предлога из „пријатељске“ Албаније. Сви с намером да учествују у овој фарси која је изгледа основ за „коначно решење“ питање Косова.Међутим, уколико се подсетимо генеалогије настанка овог чудног правно-политичког конструкта, ћутање са српске стране не изненађује. Још приликом објављивања Бриселског споразума најављено је формирање овог облика локалсамоуправног удруживања српских општина или општина са српском већином. Највећи грех овог пројекта управо представља чињеница да је српски правни поредак на Косову и Метохији укинут. И док осмеси с лица уговарача Бриселског споразума нису утихнули, државност Србије је суочена с одлуком уставног суда тзв. Косова да не може да прихвати формирање било каквог облика удруживања општина са српском већином која би била у нескладу са уставом ове самопроглашене псеудодржавне творевине. Велики доказ посустајања у одбрани Косова и Метохије управо представља чињеница да се статутом ЗСО баве сви знани и незнани актери – углавном промотори сецесије јужне српске покрајине.
УСТУПЦИ У НИЗУ И сви накнадни потези међународне заједнице откривали су зацртану агенду. Србија ће чекати на формирање ЗСО, док ће у међувремену чинити уступке у препуштању телекомуникација, енергетског сектора, формирања полицијских станица на северу Косова и Метохије, затим у онемогућавању продаје српске робе на КиМ, забрани увоза српских лекова и сл. Тако се и овај процес формирања Заједнице претворио у монету за поткусуривање у оквиру Другог Бриселског споразума, Акта о економској нормализацији (Споразум из Вашингтона), тзв. Француско-немачког предлога, Охридског споразума.
Међутим, уколико је реч о принципима локалне самоуправе на Косову и Метохији, Србија би морала да се врати Резолуцији 1244, која даје потпун одговор и на ово питање, омогућавајући Србији активно учешће у овом процесу.
Резолуција 1244 у свом политичком делу истиче као једини постављени политички циљ „уживање значајне аутономије и знатне самоуправе у оквиру СРЈ“ што спада у домен цивилне мисије УН. У том контексту се морају посматрати надлежности „међународног цивилног присуства“. Тако се у подтачки 3 утврђује надлежност међународног цивилног присуства као „организовање и надгледање развоја привремених институција демократске и аутономне самоуправе до политичког решења, укључујући и одржавање избора“. Јасно је да се одржавање избора везује само за онај сегмент међународног цивилног присуства које се бави самоуправом која се у резолуцији на више места дефинише као „уживање значајне аутономије и знатне самоуправе у оквиру СРЈ“. И наведени избори који се стављају у надлежност међународне цивилне мисије јесу само они избори који се баве остваривањем знатне аутономије Косова. Локални избори свакако не спадају у овај сегмент ангажовања међународне цивилне мисије. Уколико се став 3 тумачи заједно са ставом 1 (у оквиру резолуције у делу у коме се бави надлежностима међународне цивилне мисије), јасно је да ниједан став који утврђује „главне одговорности међународног цивилног присуства“ не укључује бављење локалном самоуправом. Још један сегмент Резолуције 1244 који упућује на надлежности међународног цивилног присуства јесте и подтачка 2 („подршка консолидовању локалних привремених институција и осталим активностима изграђивања мира“). Резолуција и у овом делу не подразумева ниво локалне самоуправе, о чему сведоче наредни чланови који у подтачки 8 за локалне привремене институције везују „оснивање локалних полицијских снага“. На основу наведеног извесно је да се не ради о делокругу локалне самоуправе већ о самоуправи која се у Резолуцији 1244 помиње једино у односу на оквире СРЈ (чији је правни следбеник Република Србија). Уосталом, локална самоуправа као питање унутрашње надлежности суверене државе и не може да буде предмет расправе УН сходно члану 2 став 7 Повеље УН, укључујући чак и одредбе главе 7 Повеље, што следи и Резолуција 1244.
У додатку 2 подтачка 5 Резолуције привремена администрација за Косово представља део међународног цивилног присуства који треба да обезбеди „значајну аутономију у оквиру СРЈ“, као и да привремена администрација треба да „омогући прелазну администрацију док успоставља и надгледа развој привремених демократских институција самоуправе које треба да осигурају услове за миран и нормалан живот свим становницима Косова“. На овом месту додаћемо да о успостављању привремене администрације (као дела међународног цивилног присуства) одлучује Савет безбедности. И у подтачки 7 политички процес се задржава на нивоу „значајне самоуправе на Косову“.
ДРЖАВА И СУВЕРЕНИТЕТ У уводу Европске конвенције о локалној самоуправи учешће грађана у локалној самоуправи везује се у односу на суверене државе, чланице Савета Европе. Чланом 4 Конвенције је утврђено да се права локалне самоуправе могу ограничити само одлукама централне или регионалне власти. Косово са аспекта Резолуције 1244 не представља ни једно ни друго. Ако се право на учешће у локалној самоуправи дефинише (како то чини Европска конвенција о локалној самоуправи) као „право грађана да учествују у вођењу јавних послова“, јасно је да се то право обезбеђује само од носиоца суверенитета који је оличен у држави као субјекту међународног права у смислу провере вршења јавних овлашћења од стране централних власти или аутономне покрајине како то у члану 178 чини Устав РС. Подсећамо да је право суверенитета СРЈ (сада Србије) неупитно и са становишта Резолуције 1244, али и Повеље УН, па су подједнако чудна схватања београдских власти који Резолуцију 1244 тумаче као „статусно неутралну!“.
Данас, након свих лутања и уступака, време је да се изнова размотри повратак државе Србије на Косово и Метохију. На почетку, то би подразумевало доношење скупштинске одлуке о одбацивању пројекта Заједница српских општина. Време је показало сву погубност ове идеје, јер смо сведоци како се и овај експеримент са Уставом РС, законитошћу и државношћу од фарсе претворио у трагедију.
О, Боже! Сва попуштања и поклањања Шиптарима на њиховом кристално јасном путу ка освајању самосталне државе, као резултат брљања, трапавости и некомпетентности за преговарања… и недостатка достојанства… долазе на наплату, сада, а све се десило за мандата актуелног председника, човека који “све зна”. А било је довољно држати се Резолуције 1244 и на њој све време инсистирати, јер тамо стоје, црно на бело, инструменти за заштиту српске јужне покрајине у уставном поретку РС.
А ни зуцнуо није бар за свог вакта (актуелни председник), а прошле су 23 године (!) од доношења Резолуције, до недавно – безуспешно (чему се и надао, тј. безуспешности!) да би, после цигло једног покушаја и одустао – зар он да се замера “пријатељима”? Он, захвалан за сваку мрвицу нечег што би му заличило на жељену подршку Србији и Србима, па попуштао, до самог краја. И? Догурасмо довде…
А ова честица здравог разума из народа, у бројним коментарима (а шта је друго могла!), скоро па благовремено је говорила да је погубно дати “све за ништа” (што је ЗСО), да треба суспендовати Бриселсе споразуме и не тражити више то “ништа”, јер је и смешно, и не значи стварно баш ништа… посебно у оном облику који, евентуално, може да буде остварен.
Има ли још времена за суспензију свих споразума? док по Србији вршљају разни изасланици са јединим циљем – да заврше оно што им Америка суфлира? Можда има, али с ким? Јер враг је однео шалу: почели су упади наоружаних Шиптара у срце Србије, а она, грешна, не сме више ни да се брани, јер последице су крупне. И шта сад?
Naša sredstva javnog informisanja ovo nisu objavila. Uz svo poštovanje spoznaje interesa velikih, ostaje činjenica da sami ne možemo (za nas pozitivno) rešiti kosovski čvor, ma koliko neko umislio da je „veliki strateg“.
8. jun-IA SM.News. Ideja o razmeštanju vojnog kontingenta Rusije i Kine u Srbiji mogla bi imati šanse za uspeh. Takvo mišljenje je ozvučio ambasador Ruske Federacije u Republici Srbiji, ambassador Aleksandar Bocan-Harčenko. “Svi dobro znamo da u svemu, uključujući politiku i međunarodne poslove, postoji neka vrsta integriteta. Ne mogu se izvući koraci iz konteksta, a biti ipak uspešni. Ideja o razmeštanju vojnog kontingenta Rusije i Kine u Srbiji može biti efikasna. Ona je u stanju da obezbedi bezbednost Srba i dovede do privremenog rešenja sa perspektivom dugoročnog rešenja kosovskog pitanja”, naglasio je diplomata. “Ali realizacija ove ideje, iskreno rečeno, teško je moguća u situaciji kada je Srbija kandidat za članicu Evropske unije. Cilj povezivanja i ulaska u EU ostaje glavni za Republiku Srbiju. Uprkos tome što je ruski pravac drugi vektor, ne manje važan. Evropsko članstvo ostaje fokus koji zadržava. To su okovi. Tursko iskustvo nije ništa naučilo Srbiju”, dodao je Bocan-Harčenko.
Чланство у ЕУ остаје вечити мамац на који се упецала Србија – да је притискају и уцењују до самог нестанка Србије! Да је Вучић, бар једном, изјавио да се одриче тог свог злогуког сна, ваљало би видети реакцију друге стране. Али није, нити ће, и то је само чисто срљање у пропаст!
А контингент Руса и Кинеза? Нисам се сетила речи руског амбасадора, али то би био једини излаз, за, бар, пролонгирање “коначног решења” за КиМ. Вучић то никад неће учинити, иако је можда једини спас у овом тренутку. Не, Вучић ће додатно још негде попустити све у пустој, јаловој нади…
Заборавих да додам:
Јесам својим горњим коментаром критиковала власт, али НИПОШТО не заступам идеју промене, мењањем за неупоредиво гору било коју алтернативу, оличену у опозицији жедној власти, због њене невероватне лакоће којом би, на тањиру и зачас, предала КиМ.
Србима не треба ништа друго до СЛОГА и ЈЕДИНСТВО око питања од националног интереса, уз притисак гласа народаа на власт да обузда узлет и да буде мудра, државотворна и достојанствена.
Tačka 1). Briselskog sporazuma glasi: Formiranje ASOCIJACIJE/ZAJEDNICE opština sa srpskom većinom, mogu da se priključe i druge opštine ako se članstvo složi. Tako treba čitati kako piše!
Zašto “Asocijacija”? Za Kosovo je (ZSO) Asocijacija, kao Udruženje, NVO-nevladina organizacija / Za Srbe je Zajednica…!
Zašto “opštine sa srpskom većinom”? Akcentira se na postojanje albanskog faktora na severu Kosova koji će vremenom da preraste u većinu.
Zašto “da mogu (ZSO-u) da se priključe i druge opštine ako se članstvo složi”? To se kasnije dogodilo. Kade je sproveden Briselski sporazum o sudstvu i tužilaštvu na Kosovu: Na četiri srpske opštine priključile se tri albanske opštine sa brojčano četvorostukom većinom nad srbima (to je i Vučić konstatiovao da su Albanci u višestrukoj većini): Albanci dobili isti broj sudija i tužilaca kao i Srbi(!). Ako se radi o Zajednici srpskih opština – zašto se Albanci priključuju u srpske opštine?
I u tački 2). … Garancije za Zajednicu su važeći zakon i Ustavni zakon? Koje države? Nije naznačeno (prikriva se tzv. Republika Kosovo). I u Briselskom sporazumu 2015. za izvesnu korekciju tehničkih sporazuma nije izvršena ispravka tačke 2).
KONCEPT za Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom (Zso) je formulisao predsednik Aleksandar Vučić, po izjavi premijerke Vlade Ane Brnabić u februaru mesecu/23 u dnevnom listu Politika. Brnabićka je u superlativu hvalila pametnu i mudru politiku Vučića koji je izradio koncept “Zajednice večinskih srpskih opština” i priložio ga Briselskom sporazumu, nešto najbolje što su Srbi dobili(!). To “najbolje” (ZSO) vidimo danas: Srbi saterani u geto, ogradjeni u žice, okruženi naoružanom šiptarskom vojskom i policijom.
Nameće se zaključak da je pitanje tzv. ZSO ostavljeno “kao alibi” za finalno-konačno rešenje kada će Kosovo, navodno dozvoliti ZSO u nekoj zamagljenoj formi u dogovoru, proglasiće kompromis sa Srbijom da se sprovede agenda implementacije Ohridskog sporazuma, na principima francusko-nemačkog predlog-ultimatuma (koji je pretpostavljam proizvod Evropske Političke Zajednice koja sama donosi “odluke”, i prima u članstvo nove države sa akcentom na Srbiju (nove članice ne mogu da utiču na promenu odluke EPZ).
Da li je Srbija primljena u Evropsku političku zajednicu – EPZ kada je pre desetak dana EPZ održala SAMIT u Moldaviji na kom sastanku je prisustvovao i naš predsednik Vučić? Sastanci-samiti najavljeni su i u drugim državama na jugoistoku prema Ruskoj federaciji, verovatno sa namerom da se vezuju za Zapad i Ameriku (protiv Rusije).
Da skratim dalje obrazlaganje… kada ništa nije preduzimano na vreme da se odbaci veleizdajnički Briselski sporazum kojim je Kosovo dobilo sve statusne atribute države sa granicom, sporazumi dovedeni pred svešen čin. Nije još kasno da se odbaci Briselski i Ohrisdki sporazum zbog fašističkog delovanja šiptarske policije i vojske Na Kosovu. Da ne dužim, hvala na razumevanju!
Zajednica srpskih opština od autonimije – do Geto
Albanija, Kosovo, Francuzi, Nemci da prave nacrt STATUTA Zajednice srpskih opština(!). Zašto se ne priznaje nacrt statuta srpskog upravljačkog tima formiranog 2018. godine (da li zbog toga što je Kosovo dobilo Briselskim sporazumom sve statusne atribute “šiptarske države Kosovo” koja diktira politiku po svom Ustavu). Bivši predsednik kancelarije za KiM Marko Djurić je još na početku tražio od Kosova i EU da Kosovo izradi statut Zso ili će Srbi sami da formulišu nacrt. Na tome se stalo do danas kada se euforično traži Statut Zso. Zašto tada Srbija nije odbacila Briselski sporazum. Nameće se zaključak da je ZSO kao alibi čuvan za konačno rešenje kadaa će Kosovo pretstaviti svoj nacrt statuta prihvaćen od Srbije – za normalizaciju.
Takodje se generalizuje da je Kurti otkazao-odbacio Briselski sporazum, da ne važi, da nameće svoja rešenja i zakone, a celo KiM je predato šiptarima upravo Briselskim sporazumom: Kako su Srbi ušli u kosovske instituciju, u kosovsko sudstvo, u kosovsku policiju, skupštinu, vladu… nisu padobrancima nego Briselskim sporazumom?
Isto tako, nekoliko dana je Aljbin Kurti zatvorio administrativnu liniju na Jarinje i Brnjak za srpsku robu i srpska vozila sa tablicama KS, kako kaže predsednik Vučić u medijima i TV, ne mogu da se dostave lekovi i roba za Srbe na Kosovu. Nije jasno zašto u Briselskom sporazumu o Integrisanom upravljanju administrativnim prelazima piše: Kosovo prepounaje administrativne prelaze kao granica – za Kosovo granica, a za Srbiju je administrativna linija(!)? Kada Srbi krenu do administrativne linije – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo GRANICA! To je PROBLEM. Neka se Vučić izjasni – jel granica ili administrativnna linija? Da se izbriše granica u Briselskom sporazumu. Nigde u svetu gde ima administrativnih linija – nije zabranjena sloboda kretanja (samo na Kosovu ima).
Nameće se zakljiučak da i Vučić, kao briselski pregovarač, zna šta piše u Briselskom sporazumu – zato je dvaput imao sastanke sa kosovskim Srbima u RAŠKU-SANDŽAK, nije mogao samovoljno da predje administrativnu liniju, poštovao je Briselski sporazum. Da ne dužim mnogo. Hvala na objavi.