GOJKO ĐOGO – Puknuće kolan i ovoj svečevoj kobili

Ne verujem da ovakva vladavina svetom može potrajati. Novo robovlasništvo neće biti dugoveko kao ona stara, ne samo antička, jer je gore od njih. Da deset procenata čovečanstva, ili samo jedan procenat, samo jedan jedini čovek – što je moguće zamisliti – kupi ceo svet i raspolaže njegovom imovinom, to ne biva

Životni i stvaralački put našeg sagovornika uzbudljiv je i izuzetan, unekoliko sudbinski predodređen i privilegovan. Rođen 21. septembra 1940, u Vlahovićima kod Ljubinja u Hercegovini, Gojko Đogo završio je Opštu književnost sa teorijom književnosti u Beogradu. Radio je kao novinar, bio urednik književnih tribina u beogradskom Domu omladine, pokretao i uređivao novine i časopise, poput „Književne reči“ i „Demokratije“. Posle hapšenja i sudskog procesa zbog zbirke pesama „Vunena vremena“, Okružni sud u Beogradu ga je osudio na dve godine zatvora; Vrhovni sud Srbije smanjio je kaznu na godinu dana, od čega je deo odrobijao. Bio je prozivan u Šuvarevoj „Beloj knjizi“, a njegov odlazak u zatvor 1983. poslužio je za organizovanje niza protestnih tribina i Odbora za zaštitu umetničke slobode UKS. Autor je zbirki pesama između kojih su i: „Tuga pingvina“, „Crno runo“, „Kukutin vrt“, kao i knjige ogleda „Odbrana poezije“, zbirke eseja „Poezija kao apokrif“, te knjige beseda i intervjua „Put uz put“ itd. Član je srpskog PEN-a i redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Dobitnik je niza značajnih nagrada, od „Žičke hrisovulje“ do „Zaplanjskog Orfeja“, a ove godine, evo i „Pečata vremena“.
Akademik Jovan Delić u pogovoru za vašu zbirku pesama „Klupko“ uočava da je ona svojevrsni završetak onoga što je počelo „Vunenim vremenima“, a nastavilo se „Crnim runom“. Ako ste u „Vunenim vremenima“ opipavali bilo epohe, tragajući za izlazom ispod senke Debelog Mrtvaca Groza (izraz vladike budimskog Danila), zbog čega ste bili spremni da pođete i u tamnicu, a u „Crnom runu“ dali svoje svedočenje iz „kuće neobične“, šta vas je pokrenulo da odmotavate „Klupko“?
„Vunena vremena“ prepoznata su kao ogledalo Brozu pod nos prineseno, premda bi se svi što su ga nasledili mogli u njemu oglednuti. Kako su pročitana onda, pre skoro četiri decenije, tako se uglavnom čitaju i danas. Mada, ko je god zavirio u „Kukutu“ lako će se uveriti da je i „Vuna“ prilično šarena i da je u njene šare utkan prevashodno portret jednog nevremena. U „Crnom runu“ je nešto više prepletena ispovest i povest, u poeziji je to inače teško razdvojiti. Ima, naravno, i „čiste“ poezije, ali znatno manje. Larpurlartizam se pretežno odnosi na likovnu umetnost. Kako god pesnik opevao svoju muku, ne može da ne zahvati i ono što ga okružuje i neminovno utiče na njegovu sudbinu. I autoportret, kao svaku sliku, valja uramiti na prikladan način. Ne može se barokno platno okovati običnim letvama. Tako se i pesnička slika uramljuje odgovarajućom realnošću.
U poznim godinama ljudi češće gnjuraju po svojim nedrima, da ponešto od onog što se tamo nataložilo ospolje, kao da time olakšavaju neki svoj teret, a možda i sa prikrivenom nadom da bi njihovo iskustvo nekom moglo poslužiti kao pouka. Baš kao što su i dedovi, nekad, svoj život bajkovito opričavali unucima, cupkajući ih na krilu.
Iako ne volim da raskopčavam košulju, verovatno u „Klupku“, hteo ili ne, ima tog taloga, pa i tih starih bičeva iz „Vunenih vremena“ i „Crnog runa“, život sve to upreda i smotava. Jovan Delić, kao posvećeni čitalac i izuzetan „tumač“ ne samo mojih stihova, svakako nije bez razloga primetio da su sve tri knjige, premda različite, od iste pređe ispletene.
U pesmi „Bunika“ naišli ste na biljku koja je „lekovita i otrovna kao reč proroka“, i svakako „slovenskog porekla“. Kakav je, u vašem pesničkom životu, smisao biljke koja deluje i kao anestetik i kao delirijant?
Bunika je kao otrovna i lekovita biljka poznata od davnina. I naš narod je koristi kao lekariju – za lečenje zuba ili očiju, na primer – dok u folklornim ritualima ima zloćudna svojstva. Njeno ime se, u simboličnom značenju, često koristi i u svakodnevnom razgovoru. Uvek sa negativnim predznakom. Sasvim u skladu sa, u pesmi citiranom, latinskom sentencom – nomen est omen. Naslov već sugeriše neko bunilo. I lično i kolektivno. Koristeći njene biljne oznake i metaforičku nosivost imena, njeno „slovensko poreklo“, probao sam da otvorim nekoliko značenjskih rukavaca, tako da se to bunilo može različito „tumačiti“. A kakvog smisla ima to kađenje bunikom u mom pesničkom i privatnom životu, morali bismo pitati kritičare i psihijatre. Jesam zbunjen, možda sam se bunovan i rodio, ali zbunjeni su i svi oko mene, ceo naš narod, zbunjen je ceo svet, i to bunilo – kad anestetičko, kad delirično – na Istoku i na Zapadu traje već decenijama, i sve je dublje. Kao da se ceo svet najeo bunike.
U „Autoportretu bez ogledala“ vi ste, po samoodređenju, „i Humljak i Hiperborejac“. Da li ste više Humljak ili Hiperborejac? To jest šta je s vašim i našim arhetipskim identitetom?
Ko bi znao šta smo više šta manje. Svako od nas je upreden od stostrukih uža, neko od mekših neko od tvrđih, nešto nasledimo nešto stičemo, možda još samo u kolevci nalikujemo božijem stvorenju, posle život sve zamrsi i zapetlja. Kao da Gospod, darujući nam slobodnu volju, od nas diže ruke i prepušta nam da sami sebe stvaramo i oblikujemo. A tu, izgleda, đavo jedva čeka da utrči. Stoga smo mi, valjda, toliko protivrečna bića, pre podne sa jednom, po podne s drugom obrazinom, u nama se stalno rvu božija i đavolja priroda, i nema tog mikrohirurga koji to može razmrsiti.
Ja sam, da se našalim, Humljak kad mislim, a Hiperborejac kad sanjam. Da pošire ne objašnjavam tu sijamsku vezu, poslužiću se jednom slikom. Moj identitet, plemenski i nacionalni, ukopan je duboko u humsku zemlju i epsku kosovsku baštinu kao koren stabla čiji cvet, hiperborejski, i svojim „odsustvom miriše“. Tu za đavola posla nema. Ne osećam ni bilo kakvu potrebu da tu oznaku ispisujem na čelu ili nosim oko vrata kao medalju, to je moja intima. Sa našim srpskim stablom i „arhetipskim identitetom“ takođe je sve u redu, našu tapiju i krštenicu povest je overila, mi nismo rizom presađeni s tuđeg korena. Naša je obaveza samo da svoje stablo branimo od sekire, tuđe i domaće.
U mlado doba, u kome ste izlazili u svet, poezija je značila mnogo. Plaćala se, nekad, logorskom smrću, kao u slučaju Mandeljštama, ili robijom, u vašem slučaju. Danas – ne znači skoro ništa. Kao da je istekla kroz ekran smartfona. Hoće li biti poezije?
U mahnitoj jurnjavi za svakojakim tehničko-tehnološkim novinama, koje često ničem ne služe, čovek zapada u nesavladiv životni tesnac, tako da se sve više gubi i udaljava ne samo od humanističkih načela na kojima je utemeljena naša civilizacija nego i od svoje duhovne suštine. Privatni interes je sasvim potisnuo interes šire zajednice i postao božanstvo koje ovlada našim prirodnim i duhovnim potrebama. Povrh svega, sredstva informisanja, štampa, elektronski mediji, reklame, bilbordi, različita zundala što su nam se uselila u kuće, u džepove, u glave, zasiplju nas tolikim brojem informacija, osmišljenih tako da zamagljuju razum i pospešuju samozaborav. Istina je postala priča koju svako priča na svoj način, a činjenice je zamenila njihova interpretacija.
Muka je utoliko veća što ta lažna medijska slika sveta biva sve zavodljivija „nova stvarnost“ koja utiče i na izmenu naše svesti. Čovek počinje da uživa u toj „rajskoj bašti“ i usvaja njenu lestvicu vrednosti na kojoj su tradicionalni vidovi kulture gotovo nevidljivi, ili pretrajavaju u bitno izmenjenoj formi prilagođenoj tom novom potrošaču.
Šta će u toj ludnici poezija, koga još interesuje odgonetanje njenih zagonetki? Pesnik vazda govori jedno, a kazuje nešto drugo. Ta dangubica više nikog ne očarava. Čitalac ne oseća nikakvu potrebu da se time zamajava. Proza još nekako uspeva da pridobije nešto čitalaca; pre svega laki romani sa gustim sižeom ili sa aktuelnim političkim reminiscencijama. Pre kao zabava nego umetnost.
Poezija još opstaje više kao lek za duševno ranjive nego kao lektira za radoznale. A ranjenih je sve više. Stih postaje više krik nego pev. Više ima pesnika nego čitalaca, pišu je i oni što je ne čitaju, i koje stil i zanat ne zanima. Oni osećaju potrebu da se ispovede, makar imaginarnom sagovorniku, ako ne čitaocu. Možda je to svojevrstan vid otpora bezumnoj jurnjavi svetine, odbrana od onog obada, „koji tera konje / u ludom trku da polome noge“, kako sam u jednoj pesmi parafrazirao Sokrata.
Poezija će, naravno, preživeti, bilo kao lektira za duhovnu elitu ili kao autoterapija koju će svi praktikovati.
Mogli ste, da ste hteli, da budete korifej Druge Srbije – osnivali ste, vo vremja ono, Demokratsku stranku, a imali ste, iz prethodnog doba, pedigre disidenta. I odlučili ste, ipak, da sa Nogom i Kaporom lutate po ratištima Bosne i Hercegovine, budete uz svoj narod, i bdite s prokaženima, koje je Hag osudio na had. Kajete li se zbog toga?
Lutali smo po ratištu, od Drine do Novog i Bihaća, od Popova do Bakračuše kod Nevesinja, od Benkovca i Krupe do Vrlike i Dragovića u Dalmaciji, često prateći tovare hrane, odeće, lekova, cigara; nosili smo darove, a naš narod i vojska, i političko rukovodstvo, voleli su i da nas vide, da smo sa njima i uz njih.
Imali smo i u Beogradu naš mali front trećepozivaca, Udruženje Srba iz BiH i Maticu Srba sa neprežaljenim Branom Crnčevićem. To je bio paralelni Crveni krst.
S kim bi pisac mogao da bude u to nesrećno vreme ako ne sa svojim narodom? Tamo je stradalo više od trideset hiljada boraca i civila. Da sam se izmakao ili bilo šta drugo radio, kajao bih se.
Sa istim osećanjem bratske dužnosti solidarišem se i sa našim sužnjima u Sheveningenu i drugim evropskim tamnicama, iako im ništa pomoći ne mogu. Oni odužuju „nasledni greh“ srpskog naroda, kao u antičkim tragedijama. Iako ta tragična krivica ničim nije zarađena. Na žalost ili na sramotu, kako god hoćete, mi ne brinemo suviše o tim stradalnicima koji, šta god ko mislio, nose naš zajednički krst. Nisu oni vodili nikakav privatni rat, ni u BiH ni na Kosovu. A već se polovina preselila iz Haga u had.
Politička karijera me nikad nije zanimala. Na nju nisam pomišljao ni onda kad smo kao pioniri osnivali Demokratsku stranku, kad smo ludo verovali u demokratski preporod Srbije. Mada, ne valja zaboravljati istoriju, demokrate su u to vreme bili patriote, a ne drugosrbijanci. Kad su te snage prevagnule, ja sam se zahvalio na družbi i službi.
Kuda plovi ovaj brod? Jesmo li na Haronovom čunu ili u Nojevoj lađi? O čemu nam, kad je budućnost u pitanju, govore kukuta, bunika i ostale „domaće“ biljke vaše poezije?
Posle onih biblijskih, svi su proroci sumnjivi. A oni se posebno množe u vreme velikih društvenih kriza. I, po pravilu, svi su crni. Ne vidim sebe ni među crnim ni među belim. Iako verujem da postoje ljudi, istina veoma retki, koji na nepojmljiv način naziru budućnost. Trebalo bi njih pitati, ako negde danas postoje, kuda plovimo. Veliki veslači i kormilari to, zacelo, ne znaju.
Ideološke diktature zamenila je ideologija tehnologije i ekonomije, a tržišna i bankarska diktatura, nipodaštavajući sve velike ideje i utopije, veći deo sveta pretvara u roblje, u službi velikih kompanija i povlašćenih robovlasnika. Politika, umesto brige o opštem interesu, postaje retorika koja, uglavnom, prikriva sofisticiranu ili brutalnu laž koju uistinjava sila.
Srbija je samo jedan od primera među zemljama prinetim na žrtvenik tog novog svetskog poretka.
Ne verujem da ovakva vladavina svetom može potrajati. Novo robovlasništvo neće biti dugoveko kao ona stara, ne samo antička, jer je gore od njih. Da deset procenata čovečanstva, ili samo jedan procenat, samo jedan jedini čovek – što je moguće zamisliti – kupi ceo svet i raspolaže njegovom imovinom, to ne biva. Puknuće kolan i ovoj svečevoj kobili.
A moje „domaće“ biljke, ako išta poručuju, kao metafore i alegorije, moglo bi biti nešto prevashodno o sadašnjosti i prošlosti. Možda će neki čitalac, sa debelim cvikerima, u njima pročitati ponešto i o budućnosti, ko zna?