Džon Lokland – Zašto je Srbija tajna lozinka svetskih siledžija

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 16. 8. 2012

Filozofsku i političku vezu između NATO napada na Srbiju i evra sa zapanjujućom jasnoćom (upravo dok su aprila 1999. bombe padale) objasnio je Urlik Bek, jedan od najznačajnijih teoretičara evropskog postnacionalizma : „Kosovo bi moglo da bude naš militarni evro koji stvara politički i odbrambeni identitet Evropske unije na isti način na koji evro to čini u smislu ekonomske i finansijske organizacije“

U okviru seminara „Evropska bezbednost: Balkanski vektor“, održanom 27. juna u Beogradu kao deo projekta „Rusija i Evropa u jedinstvenom evropskom prostoru bezbednosti“ u organizaciji ruskog Fonda za podršku javne diplomatije i Fonda istorijske perspektive Dr Džon Lokland, direktor Instituta za demokratiju i saradnju iz Pariza govorio je na temu: „Balkan kao laboratorija za Evro-Atlantski post-nacionalizam“ pokazujući da je čitav proces razbijanja Jugoslavije predstavljao laboratoriju u kojoj se sprovodilo restruktuiranje ustrojstva sveta u skladu sa agendom Novog svetskog poretka. U središtu ovog plana je urušavanje nacionalnih država i normalizacija ratova, patnje i stradanja naroda koji se nađu na meti evro-atlantskog beščašća podržanog narcizmom uzvišenog europskog građanstva; optoelektronikom postmodernih tomahavka, osiromašenim uranijumom i medijskim procedurama satanizacije.
Džon Lokland, naš sagovornik, doktorirao je filozofiju na Oksfordu, profesor je na Sorboni i Institutu za političke nauke u Parizu. Post-doktorat je uradio na temu: „Suverenitet u međunarodnim odnosima“. Od 2008, direktor je studija na Institutu za demokratiju i saradnju u Parizu. a član je i istraživačkog Centra za istoriju Centralne Evrope na Sorboni. Njegove analize redovno se objavljuju u časopisima „Gardijan“ Mejil on Sandej, Sandej telegraf, Spektar, Brusles džornal, Vol strit džornal, Nešnel rivju, Amerikan konzervativ Antivor com.

Na konferenciji: „Balkanski vektor“ ukazali ste na ideološku i geopolitičku specifičnost intervencionizma Zapada kojim su Srbija i bivša Jugoslavija pretvoreni u laboratoriju za impostiranje agende  Novog svetskog poretka koja je stavljena na dnevni red na samitu u Mastrihtu, održanom 9. i 10. decembra 1991. godine, dva dana posle potpisivanja Belaveskog sporazuma koji je označio kraj postojanja SSSR-a?
Na Samitu u Mastrihtu je sa jedne strane kreiran evro, a sa druge izvedeno priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, što je predstavljalo osnovni instrumentarijum za prelazak u post-nacionalno doba i uvođenje Evrope u post-nacionalni status. Na tom jednom samitu su, dakle, donete ove dve odluke koje će imati presudan značaj za  geopolitičku strukturu Evrope. I, zaista, pritisak za secesiju unutar Jugoslavije koju su odluke u Mastrihtu u velikoj meri ohrabrile, presudno je uticao na proces razbijanja Jugoslavije, dok su sa druge strane, odluke o uvođenju zajedničke evropske valute vodile centralizaciji Evrope. Tokom 1980-ih, od 1985, 1986. i dalje, Brisel je kontinuirano propagandno  trubio o tome kako će se do kraja 1992. godine uspostaviti jedinstveno tržište što je bio jedan od faktora koji su uticali na secesiju SFRJ. Sećate se da je jedan od slogana koji su pratili kampanju Slovenije za  otcepljenje glasio „Evropa zdaj“. Evropa je, dakle izvršila geopolitički pritisak na bivšu Jugoslaviju i ostale zemlje i to je uradila sasvim namerno u čemu je prednjačila Nemačka, čiji su planovi bili usmereni na uspostavljanje njene centralne pozicije kojoj će gravitirati ostale zemlje Evrope. Uvođenje evra i secesija Jugoslavije odigrali su ključnu ulogu u procesu postnacionalne reorganizacije Evrope.
Vaš termin „geoideologija vesternizacije“ predstavlja moćan pojam koji veoma dobro objašnjava suštinu uspeha kojim je Zapad poveo imperijalističke, neokolonijalne ratove našeg vremena.
Termin „geoideologija zapadnjaštva“ jasno pokazuje ideološku matricu Zapada koja podrazumeva da je svaka zemlja na svetu „demokratska“ i da „poštuje ljudska prava“ ukoliko i samo ukoliko sledi spoljnopolitičku orijentaciju SAD i Evrope. Jugoslavija pod Miloševićem, koja je, kao što znamo, držala otvorene prolaze za Rusiju, proglašena je antidemokratskom, autoritarnom državom. Isto je bilo i sa Slovačkom pod Vladimirom Mećiarom i Belorusijom od kada je Aleksandar Lukašenko došao na vlast. Kontrast je veoma vidljiv: čim zemlja usvoji prozapadni koncept spoljne politike i ubrzo i zvanično iskaže svoju nameru da se pridruži Evropskoj uniji i NATO-u, svi napadi na nju prestaju bez obzira na realnu situaciju. Kao što je poznato, u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine opozicioni mediji praktično više nisu postojali, dok se u vreme Miloševića, kada se na sav glas vrištalo o nepostojanju opozicionih medija, većina medija nalazila zapravo u rukama opozicije. U vreme Koštunice, Đinđića i Tadića, vlada je uspostavila gotovo totalnu kontrolu nad medijima, a da se niko nije požalio na ograničavanje medijskog pluralizma. Zbog čega se to dogodilo? Zato što je Srbija još od Koštuničinog izbora zauzela pro-zapadnu i proevropsku spoljno političku orijentaciju. Pod pojmom „vesternizacija“, podrazumevam predrasude ili ideologiju koja obezbeđuje da zemlje koje slede imperative zapadne spoljne politike svim sredstvima budu tretirane kao moralno superiorne u odnosu na ostale.

„Egomanijak“ Kako je protekla francuska premijera filma „Le Serment de Tobruk“, koji promoviše Bernar-Anri Levija kao „folozofski i moralni uzor“ Novog svetskog poretka i Nove Evrope? Nisam prisustvovao premijeri, a nisam ni gledao taj film. Gledao sam samo intervju koji je Levi dao televiziji TV 5 Monde, 5. juna 2012. i koji se može gledati na njegovom veb sajtu. Inače moram da napomenem da je taj film snimio sam Bernar-Anri Levi i to o sebi. Kao čovek neizmerne taštine i samopoštovanja u ovom filmu naglašava svoju „značajnu i važnu“ ulogu u „humanitarnim ratovima“ našeg doba. On, Levi bio je taj koji je veoma aktivno podržao muslimane u građanskom ratu u Bosni. On, Levi je organizovao tajni let Miterana za Sarajevo, 28. juna 1992. itd. Bernar-Anri Levi je bio jedna od ključnih pokretačkih snaga propagande kojom je podržana muslimanska strana tokom građanskog rata u Bosni i to delovanje je integralni deo laboratorijski uspostavljanog post-nacionalnog poretka. Svojom duboko poremećenom logikom, on je, poput drugih, predstavljao Bosnu kao multikulturni, multikonfesionalni i multietnički raj koji je po njihovom narativu bio uništen kada je ta mirna, miroljubiva, multikonfesonalna i multietnička zemlja – Bosna bila iznenada napadnuta spolja od strane Srbije. I, mi vidimo da je taj narativ od tada uznapredovao: nedavno, kada se prvi svedok optužbe pojavio na suđenju Ratku Mladiću, tužilaštvo se koristilo istim obrascem i postavljalo je svedoku pitanja u stilu: „Da li ste svi živeli složno u Bosni?“ „Da, živeli smo“ – odgovorio je svedok. To je narativ po kojem su Sarajevo i muslimani bili multinacionalno orijentisani dok su Srbi bili nacionalisti. Dakle Srbi su postali simbol suprotstavljenosti post-nacionalnom projektu dok su muslimani postali simbol njegovog  podržavanja. Građanski rat u Bosni podseća, kako sam to rekao i na konferenciji u Beogradu, na Španski građanski rat, u smislu da predstavlja kause célèbre za levičarske intelektualce u Evropi.

Kakva je uloga NATO-a u kontekstu uspostavljanja postnacionalnog svetskog poretka? Kako vidite ulogu Srbije u ovom trenutku u odnosu na i dalje delotvornu politiku „geoideologije vesternizacije“ i stanja u kome se Evropska unija danas nalazi?
Evropska Unija je odigrala veoma značajnu ulogu u projektu postnacionalne prekompozicije Evrope,  ali ne bi smeli zaboraviti da je to bilo vreme u kojem je i NATO takođe postao nadnacionalna organizacija. Neki ljudi će reći da je on to oduvek i bio. Mnogi zapadni intelektualci kao i brojni američki istoričari govore da je oduvek postojala namera da NATO postane instrument američke moći u Evropi i ja u izvesnoj meri imam razumevenje za takvo mišljenje. No, bez da ulazimo u raspravu o korenima razloga za ustanovljavanje NATO-a, sasvim je jasno da je Novi strateški koncept NATO-a, usvojen 24. aprila 1999. doveo do radikalne formalne promene ove organizacije u odnosu na ono što je ona, makar na papiru formalno predstavljala; naime: od odbrambene organizacije transformisana je u ofanzivnu, agresivnu organizaciju. Nema potrebe da vaše čitaoce podsećam da je NATO u to vreme bio angažovan u kampanji bombardovanja  Jugoslavije. Srbija, odnosno Jugoslavija nije bila samo laboratorija u smislu u kojem je kreiranje nadnacionalnog poretka imalo direktan neposredan uticaj na kolaps Jugoslavije, već je Jugoslavija od Mastrihta 1991. konstantno korišćena kao laboratorija za testiranje metodologije Novog svetskog poretka, što se najbolje pokazuje na primerima Bosne i Kosova, no, možemo reći da je čitav proces razbijanja Jugoslavije predstavljao laboratoriju u kojoj se sprovodilo restruktuiranje ustrojstva sveta u skladu sa agendom Novog svetskog poretka. Odmah po početku raspada Jugoslavije usledile su rezolucije Saveta bezbednosti UN, i ja tvrdim da je bilo više rezolucija SB UN za Bosnu i Jugoslaviju nego što ih je bilo po bilo kom drugom pitanju u istoriji. Savet bezbednosti postao je glavni korisnik nove vlasti prema Buš / Gorbačovljevoj doktrini „novog svetskog poretka“. Takođe je tokom sukoba u Jugoslaviji, maja 1993. konstituisan prvi prinudni Međunarodni krivični tribunal, uspostavljajući trend koji je od tada samo ubrzavan. Treba posebno istaći da je Tribunal u Hagu stvoren takođe u Savetu bezbednosti – pod Poglavljem VII Povelje UN, koje se odnosi na mirovna ovlašćenja UN, a koje je sada trebalo da obezbedi legitimitet vojnim intervencijama. Zakon se, dakle, pokazao kao nastavak rata drugim sredstvima, a Savet bezbednosti je sve više i više ličio na svetsku vladu. Od kraja ratova u Jugoslaviji, od 1995. godine,  Bosnom se upravljalo od strane nadnacionalnih namesnika: „visokih predstavnika UN“, a od 1999. ista stvar je i sa Kosovom. U svim ovim slučajevima impostirano je mišljenje da je bolje da se i Evropom upravlja nadnacionalno  jer bi u suprotnom nastupio haos. Srbi su postali model za ideologe post-nacionalizma: primer neophodnosti realizacije post-nacionalne Evrope u kojoj će kontrola biti sprovođena odozgo. Takvo razmišljanje pratilo je i realizaciju projekta Evropske unije, preovladala je teza da ukoliko bi evropske zemlje slobodno i samostalno razmišljale, ubrzo bi povele ratove između sebe. Jugoslavija je, dakle, postala glavni argument o neophodnosti uspostavljanja nadnacionalnih struktura i organizacija.
Novi strateški koncept NATO-a, usvojen za 50. godišnjicu alijanse, aprila 1999, svoju potvrdu je dobio u  Strateškom konceptu usvojenom u Lisabonu  2010. i uspostavio je osnovu za vođenje osvajačkih ratova na floskuli o zaštiti ljudskih prava.
Da, 1999. NATO  je napao Jugoslaviju u ime „ljudskih prava“ i iskoristio taj rat za zadobijanje nadnacionalnih odnosno post-nacionalnih ovlašćenja.  Prema novom konceptu, NATO je mogao da interveniše bilo gde u svetu kako bi štitio ljudska prava, a ne samo, kao ranije, ako bi  jedna od njegovih država članica bila napadnuta. Kao i kod stvaranja evra,  nije se uzimalo u obzir da je NATO geopolitički blok ili savez moćnih država koji raspolaže najmoćnijim oružjem u istoriji sveta. Umesto toga, zvanična dokumentacija NATO-a referiše o ovoj organizaciji kao o „uspostavljenoj zajednici vrednosti“.
„Zajednica vrednosti“ kao svoj zaštitni znak ima brendirane „humanističke intelektualce“ među kojima istaknuto mesto pripada Bernar-Anri Leviju, koji je od početka uspostavljanja Novog svetskog poretka igrao ulogu njegovog promotora. Levi je bio predvodnik demoliranja Srpskog kulturnog centra u Parizu 1992, iste godine kada je i usred Beograda svoje obožavaoce iz kruga vašingtonskih NVO i ostalih čankolizaca centara moći počastvovao svojim prisustvom, ne oklevajući da Srbe nazove fašistima. Urlik Bek, Finkelkraut, Gliksman, Levi i ostali nekad levo orijentisani intelektualci spremno su razapeli žice postmodernog konclogora.
Urlik Bek je jedan od najznačajnijih teoretičara evropskog post-nacionalizma; setimo se kako je pozdravio rat na Kosovu: govorio je o „postnacionalnom ratu“ kao  borbi za ljudska prava i što je još indikativnije – objasnio je filozofsku i političku vezu između NATO napada na Srbiju i evra sa zapanjujućom jasnoćom. Dok su bombe padale, aprila 1999. izjavio je da bi „Kosovo moglo da bude naš militarni evro koji stvara politički i odbrambeni identitet Evropske unije na isti način na koji evro to čini u smislu ekonomske i finansijske organizacije“.
Ideologizacija primenjena na ratove na području bivše Jugoslavije spremno je plasirana u potonjim agresijama na suverene zemlje. Patologija ovog procesa najbolje se može sagledati u činjenici da je Bernar-Anri Levi veoma ponosan na svoju „argumentaciju“ u prilog „civilizovanom“ siledžijstvu.
Filozof Bernar-Anri Levi, jedan je od najmoćnijih ljudi u modernoj Francuskoj. Veoma je ponosan na svoj uticaj na Sarkozija kojim ga je dodatno motivisao da sudeluje u vojnoj intervenciji Zapada na Libiju i zbacivanju Gadafija sa vlasti. U jednom od intervjua koji je Levi dao povodom svog najnovijeg samopromovišućeg propagandnog filma  „Le Serment de Tobruk“, u kojem se on nametljivo prikazuje kao ključni akter u kampanji bombardovanja Libije, izvanredno se pokazuje kontinuitet  sa osvojenim polaznim pozicijama u Jugoslaviji, u međuvremenu pravnim, institucionalnim i medijski ideološkom diskursu transformisanim u mit, što Leviju omogućava da kaže kako postoji jedna stvar koja uverava i njega (Levija) i Nikolu Sarkozija, Dejvida Kamerona i Hilari Klinton u neophodnost vojne intervencije u Libiji:  To je Bosna.
„To je Bosna: tajna lozinka, tihi pakt koji ujedinjuje… Nikada više Srebrenica“, izjavio je Levi u tom intervjuu.  Sličnu rečenicu izgovorio je predsednik Sarkozi u UN u Njujorku 20. septembra 2011. dok se kampanja zahuktavala: „Bengazi neće biti Srebrenica“.
Pokazuje se da je šema ojačala tokom vremena. Šema usvojena pre 20 godina u vreme kada je intervencija u Bosni predstavljala tek delimični uspeh Novog svetskog poretka rezultirala je u slučaju razaranja Libije potpunom pobedom.
Na koji način je agresija na Libiju pokazala da je Novi svetski poredak uspostavljen na ključnim strateškim linijama koje povezuju NATO i EU?
Pobeda nad Libijom je zapečatila bliskost između ove dve post-nacionalne strukture: napad na Libiju je lansiran marta 2011, samo nekoliko meseci posle usvajanja Novog strateškog koncepta NATO-a, novembra 2010, a nešto više od godinu dana posle ratifikacije Lisabonskog sporazuma, kada je evropski ustav ponovo napisan u formi ugovora.  NATO i EU su od tada tako duboko isprepletani, institucionalno i filozofski, da je gotovo nemoguće odvojiti jednu organizaciju od druge. Post-nacionalizam je upisan u ovu vezu na nivou fundamentalne ideologije, jer se u prvi plan stavlja odbrana „vrednosti“, osobito „ljudskih prava“ a ne država. Novi strateški koncept NATO-a i Lisabonski ugovor su tekstovi u kojima se ove dve organizacije uvežbavaju u međusobnom uvećavanju i jačanju: NATO govori o EU kao o „jedinstvenom i suštinskom partneru“, a EU se obavezuje da će politika njene odbrane „doprinositi vitalnosti obnovljene Atlantske alijanse“. Pojam koji obezbeđuje jezičku institucionalizaciju strukturalne veze NATO-a i EU je sintagma čiji  jedan deo sadrži reč „evroatlantske“, a drugi upućuje na integracije, regiju, savez, pokazujući da se radi o  bazičnoj strukturi Novog svetskog poretka.
Kako razumete činjenicu da je „normalizacija nezamislivog“ uspešno realizovana na nivou svesti i savesti Evropljana i u slučaju najnovijeg osvajačkog, neokolonijalnog pohoda Zapada na ostatak sveta?
Na mene je, kada sam bio dečak, ostavila veliki uticaj televizijska serija „Zvezdane staze“. U jednoj od epizoda američki svemirski brod „Enterprajz“ nailazi na dve planete koje su decenijama u međusobnom ratu. One su uspele da postignu „antiseptični“ rat gde svaka strana pogađa žrtve pomoću kompjutera i žrtve moraju da posle toga svoje „ubistvo“ prijave određenim centrima, gde ih ubijaju na veoma nežan način. Antiseptičnost rata oslobođenog bolova omogućila je da rat traje toliko dugo no, kapetan Kirk uništava kompjuter i ubrzo posle toga među ovim planetama se razvija pravi rat koji se veoma brzo završava. Danas je na delu sličan scenario sa tom razlikom što su ratovi koji se vode bezbolni samo za jednu stranu. Britanci su posebno krivi i odgovorni zbog situacije u kojoj svaka njena vlada vodi ratove. Svaki „svakcijati“ britanski premijer mora da vodi neki rat kako bi se dokazao dostojnim pozicije koju zauzima. Toni Bler je vodio čak pet različitih ratova uključujući dva rata u Iraku. Kameron je vodio rat sa Libijom. Ratovi su vođeni u vreme Džona Mejdžora: rat u Iraku i agresija na Jugoslaviju; Foklandski rat vođen je za vreme Margaret Tačer.
Rat je zaista potpuno prihvaćen i to uglavnom zbog toga što mi na Zapadu zbog toga ne patimo. Mi pobeđujemo u ratovima sa manje razvijenim zemljama. Pitali ste me za stanje svesti i savesti Evropljana. Stvar je veoma jednostavna: u pitanju je hronično osećanje superiornosti. Mi na Zapadu verujemo (ne ja, ali najveći broj ljudi to misli) da smo mi dostigli viši civilizacijski nivo nego ljudi u istočnoj Evropi, Rusiji ili Srbiji. Mi milimo da su Srbi, Rusi i istočni Evropljani generalno na mnogo nižem nivou, da su varvari, nacionalisti; da su violentni i zli, dok smo mi u Evropi miroljubivi, sofisticirani, post-nacionalni i post-istorijski. Ima mnogo primera ljudi koji tako razmišljaju. Jedan bih mogao da spomenem budući da taj čovek i danas igra ulogu na Balkanu: u pitanju je Robert Kuper, evropski posrednik u dijalogu Beograd – Priština koji radi za Ketrin Ešton: Pre nekoliko godina Kuper je napisao svoj čuveni esej u kojem je egzaltirano slavio postmoderne vrednosti oličene u Evropskoj uniji. Svoju tezu je objasnio na sledeći način: „Evropska unija je dostigla postmoderno stanje izdigavši se ispred svih drugih zemalja, čak i ispred SAD. Budući da je dostigla superiorni nivo ljudske civilizacije, neophodno je da se koristi duplim standardima, prevarama i nepoštenim metodama  u odnosima sa drugim modernim i predmodernim državama“.  Iako je Kuper izložio svoja razmišljanja na radikalan način, ovakvo mišljenje je veoma rasprostranjeno u Evropi i, razume se, u SAD.
Kako vidite budućnost Evropske unije? Da li vaše analize pokazuju da je ekonomska i finansijska kriza veštački indukovana kako bi se prešlo na viši nivo realizacije uspostavljanja Novog svetskog poretka?
Kriza evra nije bila planirana od strane realizatora Novog svetskog poretka i mogla bi predstavljati ozbiljnu prepreku za njih. Ova kriza je rezultat samog projekta Evropske unije koji je veoma loše struktuiran i zapravo nikada nije profunkcionisao i ne bi mogao da profunkcioniše pod bilo kojim okolnostima budući da nije moguće uspostaviti monetarnu bez političke unije u slučaju tako različitih i velikih zemalja kakve postoje u Evropi. Jedan od osnovnih uzroka krize u EU je akumulacija ne državnog, već privatnog duga u zemljama kao što su Irska, Španija itd.  I mada je osnovni metod delovanja Novog svetskog poretka: proizvodnja krize u cilju nametanja rešenja prisutan i premda u Evropi vidimo zahteve za još većom političkom centralizacijom,  još više post-nacionalizma i još većim napuštanjem suvereniteta ja ne verujem da kriza odgovara arhitektama Evrope.
Od agresije na Jugoslaviju 1999. bavite se tematikom intervencionizma Zapada. Vaša aktivnost u tom smislu realizuje se sada i u okviru nedavno osnovanog Centra za intervencionizam. Sa kojim ciljem je ovaj centar osnovan?  
Da, to je tema za koju sam posebno zainteresovan.  Bavio sam se prirodom intervencije u Kosovskom ratu, a potom i procesom koji je pred Tribunalom u Hagu vođen protiv Slobodana Miloševića, što je rezultiralo mojom knjigom pod nazivom „Travestija“, koja je prevedena na srpski jezik i objavljena u Srbiji. Tokom ovih događaja veoma sam se zainteresovao za pravni i vojni  intervencionizam zato što su agresija na Jugoslaviju i proces protiv Slobodana Miloševića duboko povezani i zapravo su bili identični u ideološkoj ravni.  Ovo interesovanje rezultiralo je saradnjom sa mladim Francuzom i pokretanjem Centra za intervencionizam, nevladine organizacije koja deluje i kao lobi grupa. Polazna teza našeg delovanja je da je intervencionizam uvek loš i verujem da će delovanje našeg centra, pored pravne, političke i geopolitičke argumentacije protiv intervencionizma pokazati da intervencionizam čini stvari gorim. Kosovo, Bosna i Sirija su primeri koji nedvosmisleno pokazuju da kada strane sile počnu da intervenišu u građanskim konfliktima one bitno pogoršaju situaciju.

Evropska ideja je fašistička Džon Lokland je autor studija: „Nečisti izvor: Nedemokratsko poreklo evropske ideje“ (1997) u kojoj je dokazao da Evropska unija odbacivanjem nacije-države deli ideološku srodnost sa fašizmom, nacizmom i komunizmom. Lokland intenzivno piše i o međunarodnom krivičnom pravu i njegovom urušavanju i izraziti je kritičar Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, uspostavljenom na osnovu nelegitimne rezolucije Saveta bezbednosti (Savet bezbednosti je postupio ultra vires kreirajući Haški tribunal) kao i primenjujući pravne procedure kojima prihvata dokaze iz druge ruke. Međunarodni sud za ratne zločine je, po uvidima Džona Loklanda, politički sud koji primenjuje politiku duplih standarda odbijajući da otvori istragu o tome da li je NATO počinio ratne zločine u Jugoslaviji 1999. Lokland je izraziti kritičar rata na Kosovu 1999. kao i imperijalističkih ratova koji su usledili. Knjiga Džona Loklanda „Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i korupcija međunarodne pravde“ (Travesti: Trijal of Slobodan Milošević end Korupšn of International Justicije) predstavlja izvanrednu analizu procesa kojima je izvedeno urušavanje međunarodnog prava.

Zapad mahnito pokušava da realizuje svoj program vojne intervencije na Siriju čemu se Rusija i Kina suprotstavljaju  dovodeći državnog sekretara SAD u stanje nepojamnog besa i retoričkih izliva, nesvojstvenih diplomatskom rečniku. Kako sagledavate poziciju Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina u kontekstu veoma napete situacije u svetu?
Mislim da se Rusija uprkos evidentnom prosperitetu u kome sada uživa veliki broj Rusa i danas suočava sa velikim unutrašnjim problemima koji su svoju kulminaciju imali 1990-ih. Rusija je jedina zemlja koja na bilo koji način predstavlja ozbiljnu prepreku neograničenoj vojnoj ekspanziji SAD. Razlozi za to ne leže samo u činjenici da je Rusija geografski najveća zemlja već i u tome da je veoma dobro naoružana. U poređenju sa Rusijom, Kina izgleda kao vojni patuljak, iako ima prednost u ogromnoj populaciji. I od kraja Hladnog rata SAD su bile svesne te činjenice i preduzimale su svoje aktivnosti sa jednom težnjom: da unište Rusiju, oslabe je ekonomski i politički i unište teritorijalno, što je u velikoj meri postignuto slomom SSSR-a, iako ja ne verujem da je Džordž Buš Stariji želeo raspad SSSR-a. Njegova spoljna politika je bila nekonzistentna i u slučaju Jugoslavije i u slučaju SSSR-a što nije smetalo SAD da posle sloma SSSR-a preduzmu sve mere koje bi vodile daljem propadanju Rusije.  To neprijateljstvo prema Rusiji će se samo povećavati ukoliko na predsedničnim izborima u SAD bude izabran Mit Romni zato što ljudi poput Hilari Klinton i Mita Romnija predstavljaju najbolje primere delovanja ideologije vesternizacije: nepokolebivo ubeđeni da se moć SAD mora širiti bez ikakvih ograda i granica oni su najveći majstori  hipokrizije u njenom sprovođenju.