Dr Srđan Perišić – ZASLEPLJENOST SRPSKE ELITE ZAPADOM JE OGROMNA

Spoljna dimenzija srpskog stradanja bile su zapadne sile, a unutrašnja delovanje srpskih elita koje su se oslanjale na Zapad i, što je najtužnije, sprovodile geopolitike zapadnih sila, a to, nažalost, imamo i danas

Profesor dr Srđan Perišić je ugledni srpski politikolog, profesor geopolitike i međunarodnih odnosa. Bio je oficir u vojskama Republike Srpske i Srbije pa savetnik srpskog člana Predsedništva BiH. Od 2022. godine je savetnik predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Autor je više knjiga i naučnih radova, a njegova najnivija knjiga Geopolitika i Srbi, predstavljena nedavno u Ruskom domu u Beogradu, bila je povod za ovaj intervju za „Pečat“.

Šta vas je motivisalo da napišete knjigu Geopolitika i Srbi i šta je njena glavna poruka?
Ideja za pisanje ove knjige je rođena na fakultetu, pred studentima, kada sam se zapitao – zašto su Srbi jedan od retkih naroda koji je izgubio sve svoje države u 20. veku? Srbi su izgubili Kraljevinu Srbiju, obe Jugoslavije su doživele slom, nestala je i SRJ i na kraju državna zajednica Srbije i Crne Gore. Sve države koje su Srbi smatrali svojim nestale su u veoma kratkom periodu i to sa genocidima i progonima srpskog naroda. A knjiga je odgovor na pitanje zašto se to dogodilo, i to kroz prizmu geopolitike kao nauke.
Da li su Srbi tragično izgubili sve svoje države zato što su „izgradili kuću nasred puta“, te su od 19. veka, kada obnavljaju državnost, više bili objekat, a manje subjekat geopolitike?
Objašnjenja srpske nauke o srpskom stradalnom 20. veku polaze od shvatanja Balkana kao „veriga sveta“, gde se ukrštaju interesi i putevi velikih sila. Međutim, nikada nisam bio zadovoljan takvim poimanjem srpske istorije i stradanja. Mnogi drugi regioni u svetu su takođe prostori gde se ukrštaju i sukobljavaju velike sile, tako da ne smatram da u tome postoje srpska i balkanska izuzetnost. Osvajačke namere i prodori velikih sila na Balkanu su samo jedan deo odgovora, ali drugi deo odgovora se odnosi na ponašanje srpskih elita. To je ključni deo moje knjige. Strateška odlučivanja srpskih elita, kroz ceo 20. vek do danas, ogroman su srpski problem.
Hoćete da kažete da i srpske elite nose odgovornost za stradanje Srba u 20. veku?
Tako je. Slom obe Jugoslavije, kao i nestanak SRJ, razotkrivali su karakter srpskog pitanja – da ono nije bilo rešeno ni prvom, ni drugom Jugoslavijom. Srpska elita, i monarhistička i komunistička, ne samo da nije razumela uzroke sloma nego i nosi ogromnu istorijsku i nacionalnu odgovornost za stradanje Srba. Spoljna dimenzija srpskog stradanja jesu bile zapadne sile, ali unutrašnja dimenzija jeste delovanje srpskih elita, koje su se oslanjale na taj Zapad i, što je najtužnije, sprovodile geopolitike zapadnih sila. Nažalost, i danas je tako.
U knjizi Geopolitika i Srbi tvrdite da se srpske elite nisu ponašale geopolitički. Šta je to značilo u političkoj stvarnosti?
Srbi nemaju svoju geopolitiku već duže od sto godina. Zbog toga naslov moje knjige nije ni „Srpska geopolitika“ ni „Geopolitika Srba“ – zato što to u praksi ne postoji. Posle smrti Milovana Milovanovića Balačka 1912. godine, predsednika kraljevske vlade, poslednjeg srpskog državnika koji je razmišljao geopolitički, Srbi do danas nisu uspeli da izgrade svoju geopolitiku. Prihvatajući ideju jugoslovenstva, srpska elita se odrekla srpstva i samim tim se odrekla izgradnje svoje autentične geopolitike. Na našu štetu danas u Srbiji, pogotovo u Beogradu, još uvek buja jugoslovenstvo, pogotovo u medijima, institucijama, u političkim strankama, kroz delovanje mnogih intelektualaca itd. Prisutan je i neotitoizam. Sve to udaljava Srbe od izgradnje samosvojne geopolitike.
Da li je nastojanje srpskih elita da oslonac prvenstveno traže u zapadnim silama, a kasnije i da nas uvedu u „evropsku porodicu“ bila jedna od naših najvećih i najskuplje plaćenih zabluda?
U pravu ste. Najveći deo srpske elite je početkom 20. veka preuzeo zapadne kulturne i ideološke modele, jer su bili opčinjeni materijalnim uspehom Zapada. Prihvatanjem drugačijeg kulturnog i ideološkog obrasca zašlo se u odbacivanje sopstvene kulture, koja se od tada često posmatrala kao zaostala i prevaziđena. Dakle, kod Srba se stvorio oblik kulturnog konvertitstva, pa time i geopolitičkog. Geopolitički identitet se temelji na kulturno-civilizacijskom identitetu. Ukoliko svoju kulturu jedna elita nastoji da konvertuje u drugu, to će biti neuspešna politika, ali će u narodu stvoriti uslove za podele i geopolitičku nestabilnost. Dominantnom delu srpske elite, uoči Prvog svetskog rata, najviše je smetalo pravoslavlje – koje je u temelju srpskog kulturnog i geopolitičkog identiteta. Na Zapadu su prisutni protestantski i rimokatolički identiteti. Protestantizam kalvinističkog pravca, koji je jedna od osnova kapitalizma, opčinjava srpsku elitu. On je prisutan u Britaniji i Sjedinjenim Državama, tako da su srpske elite imale svoje uzore u tim zemljama i još ih tamo imaju. Takođe, pogubne ateističke ideje modernosti, razvijane u Francuskoj, bile su (i dalje su) izrazito prisutne u Srbiji.
Zašto se zablude nastavljaju sve do danas i pored očigledno neprijateljskog odnosa „evroatlantskih partnera“ prema Srbima?
Zato što je zaslepljenost srpske elite Zapadom ogromnih razmera i razvijala se kroz ceo 20. vek. Drugo, elite uglavnom stvaraju elite. Treće, obrazovanje i prosveta u Srbiji su veliki problem. Elita se izgrađuje mukotrpno, ali počinje u školama. Srpsko školstvo čeka promene, ali u nacionalnom duhu – što nikako da se dogodi. Naprotiv, tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ razotkrila je upravo krivicu srpske elite. Srećom, slomom druge Jugoslavije među Srbima je počelo formiranje elite koja razmišlja srpski, ali ona još nije dominantna. S druge strane, međunarodne okolnosti, hegemonija SAD i globalizacija, pogodovale su opstanku prozapadne elite. Jednostavno rečeno, zapadne države, Evropska unija i druge zapadne organizacije hrane i održavaju konvertitsku elitu među Srbima. Srpski titoisti, većina monarhista, razni levičari i dobar deo desnice danas su ili otvoreni globalisti ili, ako nisu globalisti, maštaju da sa Sjedinjenim Državama, Britanijom ili Francuskom i Nemačkom postignu nekakve dogovore – što je još jedna zabluda.
Da li je kulturno konvertitstvo i želja elite da „skoči u Evropu“ jedina srpska zabluda ili je nepostojanje srpske geopolitike obuhvaćeno još nekim geostrateškim lutanjima?
U knjizi sam naveo pet zabluda koje nas, Srbe, prate od početka 20. veka. Pored kulturnog konvertitstva elite, zablude i lutanja su: ideja o zajedničkoj državi sa Hrvatima (ideja jugoslovenstva), geopolitičko udaljavanje od Rusije (Sovjetskog Saveza), geopolitičko opredeljenje za Veliku Britaniju, a danas za Zapad, i tzv. „makedonski obrazac“ srpske politike (proglašavanje reke Vardara ključnim prostorom širenja države, iako je Varadar na periferiji srpskog prostora, umesto reke Drine – koja je centralna srpska reka i prostor). O većini ovih zabluda upozoravao je u svojim studijama i savetovanjima Milovan Milovanoć Balačko početkom 20. veka, međutim, on je sklonjen iz srpske politike pod sumnjivim okolnostima, verovatno je otrovan, u leto 1912. godine. Zbog tih upozorenja Milovanović je namerno zaboravljen sve do danas. Sasvim sam ubeđen, da u centru Beograda, umesto Pašiću treba da stoji spomenik Milovanoviću, ali…
Često ističete da bez Rusije ne bi bilo obnove srpske države i da je ona jedina od velikih sila bila iskreno zainteresovana za njen opstanak i prosperitet. Može li se govoriti o kontinuitetu takvog odnosa Petrograda i kasnije Moskve, čak i u specifičnom periodu postojanja komunističkog Sovjetskog Saveza i dve Jugoslavije sasvim različitog ideološkog i državnog uređenja?
Da nije bilo Rusije u 19. veku, Srbi ne bi uspeli da obnove svoju državu. To je istorijska i geopolitička činjenica. Unutrašnja dimenzija obnavljanja srpske države su bili ustanci i bune Srba širom Balkana 19. veka, ali bez spoljne dimenzije, a to je Rusija, srpski ustanci ne bi uspeli. Rusija je uvek bila za srpsku državu koja bi obuhvatala sve srpske oblasti i krajeve, i ništa više izvan toga. S druge strane, bila je protiv stvaranja kraljevine Jugoslavije (SHS), što je Nikoli Pašiću uoči i tokom rata bezbroj puta rečeno. Rusi su opominjali Pašića da će jugoslovenska država biti anti-srpska, a u spoljnoj dimenziji anti-ruska. To se i dogodilo. Obe Jugoslavije su vršile ulogu sanitarnog kordona Zapada prema Rusiji, tj. Sovjetskom Savezu, a unutar su suzbijale srpski faktor. Dakle, obe Jugoslavije su istovremeno bile antisrpske i antiruske (antisovjetske). Odnosi Beograda i Petrograda (Moskve), od 1915. do sloma druge Jugoslavije, bili su ili nerazumevanje, ili na distanci, ili loši, sve zbog prozapadne srpske elite.

Dodik je shvatio da sa Zapadom nema dogovora Kao savetnik, sarađujete sa Miloradom Dodikom koji je za tri decenije prešao put od nekadašnje „nade“ Zapada do „najvećeg problema Bosne“ i „prenosioca malignog ruskog uticaja“. Kako objašnjavate ovakvu njegovu transformaciju u državnika koji, bez obzira na kritičare, hrabro brani nacionalne interese i otvoreno se suprostavlja globalističkim moćnicima? Predsednik Dodik je shvatio ono što većina srpske elite još nije, a to je – da se sa Zapadom ne može postići dogovor na dobro Srba. Svi koji su pokušali da se sporazumeju sa Zapadom, dakle, Milošević, Karadžić, Plavšićka, Koštunica, Đinđić, Tadić i Vučić, na kraju su slagani i prevareni, a Milošević i Đinđić ubijeni. Dodik razume da je orijentacija na Zapad najveća podvala Srbima. U tome je suština njegove transformacije iz običnog političara u državnika. Zbog toga je Dodik hrabar kada ide na sastanak sa Putinom i kada nastoji da srpske interese uklopi u ruske geopolitičke interese. Dodik zna ključnu činjenicu na kojoj su Srbi u 19. veku stvarali srpsku državu, a to je da Srbi i Rusi imaju kompatibilne interese na Balkanu – a ne suprotstavljene. Krajnje je vreme da to i današnji Beograd shvati.

Pobornici „zapadnog puta“ Srbije, pored „argumenata“ da smo opkoljeni članicama NATO i Evropske Unije i daleko od Rusije, često ističu neistinite tvrdnje „da nam Rusija nikada do sada nije pomogla“, pri čemu kao adut koriste „Sanstefansku Bugarsku“.
Rusija je kroz tri pobednička rata protiv Turske 1812, 1829, i 1878, i sporazumima nakon njih sa Turskom, sebe ugradila u temelj srpske državnosti. Bukureškim mirom 1812, Srbi dobijaju samoupravu i Rusija prvi put uvodi Srbiju u međunarodne odnose. Jedrenskim mirom 1829, Rusija konačno stvara državu Srbiju, posle čega Srbija i dobija Sretenjski ustav. To se vešto krije od srpskih đaka u školama – već čitav jedan vek. Sanstefanskim mirom 1878. Srbija i Crna Gora dobijaju nezavisnost, kasnije potvrđeno Berlinskim kongresom, pri čemu je srpskoj Crnoj Gori teritorija trebala da se učetverostruči (da izađe na reku Drinu). Srbija je u tom ratu 1878, pod Milanom Obrenovićem, napravila niz strateških grešaka koje su bile posledica odbijanja da izvrši vojnu reformu što je Rusija godinama tražila. U suštini, slabo vojno napredovanje Srbije i nesposobnost Milana Obrenovića, koji je uveliko bio okružen austrofilima, uslovili su da su Rusi imali ogromno nepoverenje prema njemu i njegovoj eliti.
Slažete li se sa ocenom da su gotovo sve zapadne sile – bilo da su u pitanju bile one kopnene orijentacije, poput bivše Austrougarske i Nemačke, ili pomorskog usmerenja, kao što su Velika Britanija i SAD – bez obzira na privremena savezništva nekih od njih sa nama u dva svetska rata, suštinski imale kontinuiran negativan odnos prema srpskom faktoru, odnosno težile da spreče formiranje jedinstvene srpske države na našim etničkim prostorima?
U pravu ste. Za razliku od Rusije, nijedna zapadna država nije učestvovala u stvaranju moderne Srbije. Naprotiv, sve su bile protiv srpske države. Tako je i dan-danas. To je ono što najveći deo srpske elite ne razume ili ne želi da razume. Naime, to što su Srbi kopneni i centralni narod na Balkanu, britansku i američku geopolitiku usmerava na sprečavanje Srba da se objedine u jedinstvenu državu koja bi obuhvatala sve srpske oblasti. Zbog strateških grešaka srpske elite, Srbi su tokom 20. veka bili sastavni deo anglosaksonske geopolitike. To nije donelo nikakvu geopolitičku dobit, već samo štetu i stradanje. Tako je bilo za vreme Karađorđevića u Kraljevini Jugoslaviji, tako i za vreme Broza u socijalističkoj Jugoslaviji. Dakle, obe Jugoslavije su bile objekat britanske i, kasnije, američke geopolitike, pri čemu Srbi nisu imali svoju geopolitiku – što je i bio cilj. Zapad je aktivno učestvovao u razbijanju obe Jugoslavije, što je na prvi pogled paradoks – jer zašto bi Britanija rušila ono što je formirala? No ne radi se ni okakvom paradoksu – već o geopolitičkoj logici. Jugoslavije su i formirane i srušene iz istog razloga: kako bi bio onemogućen srpski trijumf – stvaranje jedinstvene srpske države. Srpska elita, monarhistička i komunistička, to nisu razumele zbog svoje želje da se preko Hrvata „brzo skoči u Evropu“. Umesto u Evropu, Srbi su skočili u konclogore i u progone.

Granica između Rusije i Zapada će biti reka Zbruč Bili ste kao posmatrač na referendumima na kojima su se delovi nekadašnje Ukrajine izjasnili za povratak u sastav Ruske Federacije. U delu naše javnosti prisutan je strah da bi još uvek uticajni elementi ruske „liberalne“ prozapadne elite mogli da spreče potpunu vojnu pobedu svoje zemlje, odnosno „isforsiraju“ neko „kompromisno“ mirovno rešenje. Da li su takva strahovanja opravdana i može li se uopšte govoriti o uspešnoj realizaciji ciljeva Specijalne vojne operacije bez osobođenja svih teritorija nekadašnje Nove Rusije? Rusija sada i Rusija uoči vojne intervencije nisu iste. Još od 2007. godine među ruskom političkom elitom postepeno sazreva ideja da je Rusija posebna civilizacija, a ne deo Zapada, kao i da je sa Zapadom nemoguć sporazum. Ovaj rat će imati više faza, i teško je prognozirati koliko će trajati. Ubeđen sam da će na kraju granica između Zapada i Rusije ići onom civilizacijskom granicom koja je razdvajala Carsku Rusiju od Austrijskog carstva, a to je reka Zbruč, leva pritoka Dnjestra. Time će Rusija odseći zapadni, unijatski deo od sebe. Do tada, kao što rekoh, proći će mnogo faza ovog globalnog sukoba.

Rusija se danas u ukrajinskom „proksi“ ratu sa Zapadom bori, ne samo za svoj opstanak, već i za radikalnu promenu svetskog poretka, koji će kao multipolaran biti oslobođen dosadašnje dominacije SAD i Zapada uopšte. Da li bez pobede Rusije u ovom ratu – s obzirom na izričito negativan odnos „evroatlantskih partnera“ prema nama – Srbi mogu uopšte računati, ne samo na povratak otetih teritorija, već i očuvanje onog što sada imamo?
Od ruske pobede u Ukrajini zavisiće sve buduće srpske pobede na Balkanu. To je „istorijski zakon spojenih posuda“. Kada Rusija napreduje i razvija se tada i Srbi imaju mogućnost da se razvijaju, a kada Rusija strada i Srbi stradaju. Zato moramo da iznjedrimo srpsku elitu koja će to konačno da shvati i primeni u svojoj geopolitici.
Koliko je realno očekivati da nam Moskva bude glavni saveznik i zaštitnik u borbi za očuvanje nacionalnih interesa dok zvanična Srbija i dalje insistira na „bezalternativnom putu“ u EU, koja se od izbijanja rata u Ukrajini pokazala kao najobičnija „ekspozitura“ NATO-a i čija glavna država Nemačka od početka jugoslovenske krize ima izraziti antisrpski kurs? Da li je možda najbolje rešenje za prevazilaženje ovog nesklada između stava većine naroda koji se, prema anketama, protivi ulasku u EU i uvođenju sankacija Rusiji i stava zvaničnih vlasti organizovanje referendumskog izjašnjavanja građana o ovim pitanjima i koliko je tako nešto uopšte realno u sadašnjim okolnostima?
Prozapadna elita, sa NVO sektorom i medijima, podržana zapadnim ambasadama, bi takav referendum pokušala da spreči ili da ga dezavuiše. Međutim, međunarodne okolnosti idu nama naruku, a na štetu prozapadne elite. EU ne postoji. To dobro razumeju Srbi.
Vašington i njegovi evropski vazali nastavljaju da vrše žestok pritisak na Beograd da „normalizuje odnose“ sa „nezavisnim Kosovom“. Da li je – kako mnogi smatraju – čak i bez zvaničnog priznanja Kosova, prihvatanje nemačko-francuskog plana od strane zvaničnog Beograda faktičko saglašavanje sa takvim statusom naše južne pokrajine i da li bi za interese Srbije bilo bolje da se čitav pregovarački proces „zaledi“ do okončanja rata u Ukrajini?
Srbima potpuno odgovara izrastanje multipolarnog poretka. Novi centri multipolarnosti biće sazdani na kulturno-civilizacijskim identitetima. U svetu postoji devet civilizacija, i time potencijalno devet geopolitičkih blokova. Srbi pripadaju istočnopravoslavnoj civilizaciji, i nisu deo Zapada. To je ono što konačno treba da shvatimo i naučimo. Zbog toga treba „zaleđivati“ sve što strateški dolazi sa Zapada, pogotovo dok traje ovaj rat.
Hoće li Republika Srpska – koja je u poslednje vreme izložena žestokim pritiscima da se saglasi sa otimanjem njene, dejtonskim ustavom priznate, imovine, što za cilj ima potpunu unitarizaciju BiH – zaista biti primorana da krene rizičnim putem proglašnja nezavisnosti o čemu, kao mogućnosti, govori Milorad Dodik?
Ako usledi udar na Srpsku oduzimanjem imovine, tj. njenih šuma, reka, poljoprivredog zemljišta, raznih državnih poseda, onda će se Srbi tamo organizovati da to brane. Srbi u Srpskoj imaju elite koje su ipak drugačije nego većina elite u Srbiji. Srpska se za razliku od Srbije oslobodila jugoslovenstva, titoizma, autorazarajuće ideologije bratstva i jedinstva, oslobodila se partizansko-četničkog raskola, tako da ne treba sumnjati u njenu snagu. Uostalom, Republika Srpska je jedina geopolitička logika i dobit Srba u 20. veku. Jedina.
Verujete li da će, bez obzira što iz sadašnje perspektive to izgleda teško ostvarljivo, jednoga dana, u bližoj ili daljoj budućnosti, doći do ujedinjenja Srbije i Republike Srpske, a možda i Crne Gore, u jednu zajedničku državu našeg naroda?
Razmišljati geopolitički znači boriti se za ujedinjenje Srba u jednu državu. Srpska geopolitička ideja temelji se na dve stvari: na srpskom identitetu – koji je zavetni, utemeljen na svetosavskom i kosovskom zavetu, i na ideji objedinjavanja svih Srba na Balkanu. Ona je počela da se formira krajem 18. i početkom 19. veka sa ustancima Petra I Petrovića (Sveti Petar Cetinjski) i Karađorđa. Srpska ideja ima i svoju spoljnu dimenziju, a to je Rusija, s obzirom da je Rusija sebe čvrsto ugradila u temelje srpske državnosti. Dakle, budućnost Srba je u trojstvu: zavetni identitet – objedinjavanje Srba u jednu državu – Rusija. Ona srpska elita koja to bude razumela ostvariće taj srpski san – u protivnom, nestaćemo.