Др Срђан Перишић – ЗАСЛЕПЉЕНОСТ СРПСКЕ ЕЛИТЕ ЗАПАДОМ ЈЕ ОГРОМНА

Спољна димензија српског страдања биле су западне силе, а унутрашња деловање српских елита које су се ослањале на Запад и, што је најтужније, спроводиле геополитике западних сила, а то, нажалост, имамо и данас

Професор др Срђан Перишић је угледни српски политиколог, професор геополитике и међународних односа. Био је официр у војскама Републике Српске и Србије па саветник српског члана Председништва БиХ. Од 2022. године је саветник председника Републике Српске Милорада Додика. Аутор је више књига и научних радова, а његова најнивија књига Геополитика и Срби, представљена недавно у Руском дому у Београду, била је повод за овај интервју за „Печат“.

Шта вас је мотивисало да напишете књигу Геополитика и Срби и шта је њена главна порука?
Идеја за писање ове књиге је рођена на факултету, пред студентима, када сам се запитао – зашто су Срби један од ретких народа који је изгубио све своје државе у 20. веку? Срби су изгубили Краљевину Србију, обе Југославије су доживеле слом, нестала је и СРЈ и на крају државна заједница Србије и Црне Горе. Све државе које су Срби сматрали својим нестале су у веома кратком периоду и то са геноцидима и прогонима српског народа. А књига је одговор на питање зашто се то догодило, и то кроз призму геополитике као науке.
Да ли су Срби трагично изгубили све своје државе зато што су „изградили кућу насред пута“, те су од 19. века, када обнављају државност, више били објекат, а мање субјекат геополитике?
Објашњења српске науке о српском страдалном 20. веку полазе од схватања Балкана као „верига света“, где се укрштају интереси и путеви великих сила. Међутим, никада нисам био задовољан таквим поимањем српске историје и страдања. Многи други региони у свету су такође простори где се укрштају и сукобљавају велике силе, тако да не сматрам да у томе постоје српска и балканска изузетност. Освајачке намере и продори великих сила на Балкану су само један део одговора, али други део одговора се односи на понашање српских елита. То је кључни део моје књиге. Стратешка одлучивања српских елита, кроз цео 20. век до данас, огроман су српски проблем.
Хоћете да кажете да и српске елите носе одговорност за страдање Срба у 20. веку?
Тако је. Слом обе Југославије, као и нестанак СРЈ, разоткривали су карактер српског питања – да оно није било решено ни првом, ни другом Југославијом. Српска елита, и монархистичка и комунистичка, не само да није разумела узроке слома него и носи огромну историјску и националну одговорност за страдање Срба. Спољна димензија српског страдања јесу биле западне силе, али унутрашња димензија јесте деловање српских елита, које су се ослањале на тај Запад и, што је најтужније, спроводиле геополитике западних сила. Нажалост, и данас је тако.
У књизи Геополитика и Срби тврдите да се српске елите нису понашале геополитички. Шта је то значило у политичкој стварности?
Срби немају своју геополитику већ дуже од сто година. Због тога наслов моје књиге није ни „Српска геополитика“ ни „Геополитика Срба“ – зато што то у пракси не постоји. После смрти Милована Миловановића Балачка 1912. године, председника краљевске владе, последњег српског државника који је размишљао геополитички, Срби до данас нису успели да изграде своју геополитику. Прихватајући идеју југословенства, српска елита се одрекла српства и самим тим се одрекла изградње своје аутентичне геополитике. На нашу штету данас у Србији, поготово у Београду, још увек буја југословенство, поготово у медијима, институцијама, у политичким странкама, кроз деловање многих интелектуалаца итд. Присутан је и неотитоизам. Све то удаљава Србе од изградње самосвојне геополитике.
Да ли је настојање српских елита да ослонац првенствено траже у западним силама, а касније и да нас уведу у „европску породицу“ била једна од наших највећих и најскупље плаћених заблуда?
У праву сте. Највећи део српске елите је почетком 20. века преузео западне културне и идеолошке моделе, јер су били опчињени материјалним успехом Запада. Прихватањем другачијег културног и идеолошког обрасца зашло се у одбацивање сопствене културе, која се од тада често посматрала као заостала и превазиђена. Дакле, код Срба се створио облик културног конвертитства, па тиме и геополитичког. Геополитички идентитет се темељи на културно-цивилизацијском идентитету. Уколико своју културу једна елита настоји да конвертује у другу, то ће бити неуспешна политика, али ће у народу створити услове за поделе и геополитичку нестабилност. Доминантном делу српске елите, уочи Првог светског рата, највише је сметало православље – које је у темељу српског културног и геополитичког идентитета. На Западу су присутни протестантски и римокатолички идентитети. Протестантизам калвинистичког правца, који је једна од основа капитализма, опчињава српску елиту. Он је присутан у Британији и Сједињеним Државама, тако да су српске елите имале своје узоре у тим земљама и још их тамо имају. Такође, погубне атеистичке идеје модерности, развијане у Француској, биле су (и даље су) изразито присутне у Србији.
Зашто се заблуде настављају све до данас и поред очигледно непријатељског односа „евроатлантских партнера“ према Србима?
Зато што је заслепљеност српске елите Западом огромних размера и развијала се кроз цео 20. век. Друго, елите углавном стварају елите. Треће, образовање и просвета у Србији су велики проблем. Елита се изграђује мукотрпно, али почиње у школама. Српско школство чека промене, али у националном духу – што никако да се догоди. Напротив, трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар“ разоткрила је управо кривицу српске елите. Срећом, сломом друге Југославије међу Србима је почело формирање елите која размишља српски, али она још није доминантна. С друге стране, међународне околности, хегемонија САД и глобализација, погодовале су опстанку прозападне елите. Једноставно речено, западне државе, Европска унија и друге западне организације хране и одржавају конвертитску елиту међу Србима. Српски титоисти, већина монархиста, разни левичари и добар део деснице данас су или отворени глобалисти или, ако нису глобалисти, маштају да са Сједињеним Државама, Британијом или Француском и Немачком постигну некакве договоре – што је још једна заблуда.
Да ли је културно конвертитство и жеља елите да „скочи у Европу“ једина српска заблуда или је непостојање српске геополитике обухваћено још неким геостратешким лутањима?
У књизи сам навео пет заблуда које нас, Србе, прате од почетка 20. века. Поред културног конвертитства елите, заблуде и лутања су: идеја о заједничкој држави са Хрватима (идеја југословенства), геополитичко удаљавање од Русије (Совјетског Савеза), геополитичко опредељење за Велику Британију, а данас за Запад, и тзв. „македонски образац“ српске политике (проглашавање реке Вардара кључним простором ширења државе, иако је Варадар na периферији српског простора, уместо реке Дрине – која је централна српска река и простор). О већини ових заблуда упозоравао је у својим студијама и саветовањима Милован Милованоћ Балачко почетком 20. века, међутим, он је склоњен из српске политике под сумњивим околностима, вероватно је отрован, у лето 1912. године. Због тих упозорења Миловановић је намерно заборављен све до данас. Сасвим сам убеђен, да у центру Београда, уместо Пашићу треба да стоји споменик Миловановићу, али…
Често истичете да без Русије не би било обнове српске државе и да је она једина од великих сила била искрено заинтересована за њен опстанак и просперитет. Може ли се говорити о континуитету таквог односа Петрограда и касније Москве, чак и у специфичном периоду постојања комунистичког Совјетског Савеза и две Југославије сасвим различитог идеолошког и државног уређења?
Да није било Русије у 19. веку, Срби не би успели да обнове своју државу. То је историјска и геополитичка чињеница. Унутрашња димензија обнављања српске државе су били устанци и буне Срба широм Балкана 19. века, али без спољне димензије, а то је Русија, српски устанци не би успели. Русија је увек била за српску државу која би обухватала све српске области и крајеве, и ништа више изван тога. С друге стране, била је против стварања краљевине Југославије (СХС), што је Николи Пашићу уочи и током рата безброј пута речено. Руси су опомињали Пашића да ће југословенска држава бити анти-српска, а у спољној димензији анти-руска. То се и догодило. Обе Југославије су вршиле улогу санитарног кордона Запада према Русији, тј. Совјетском Савезу, а унутар су сузбијале српски фактор. Дакле, обе Југославије су истовремено биле антисрпске и антируске (антисовјетске). Односи Београда и Петрограда (Москве), од 1915. до слома друге Југославије, били су или неразумевање, или на дистанци, или лоши, све због прозападне српске елите.

Додик је схватио да са Западом нема договора Као саветник, сарађујете са Милорадом Додиком који је за три деценије прешао пут од некадашње „наде“ Запада до „највећег проблема Босне“ и „преносиоца малигног руског утицаја“. Како објашњавате овакву његову трансформацију у државника који, без обзира на критичаре, храбро брани националне интересе и отворено се супроставља глобалистичким моћницима? Председник Додик је схватио оно што већина српске елите још није, а то је – да се са Западом не може постићи договор на добро Срба. Сви који су покушали да се споразумеју са Западом, дакле, Милошевић, Караџић, Плавшићка, Коштуница, Ђинђић, Тадић и Вучић, на крају су слагани и преварени, а Милошевић и Ђинђић убијени. Додик разуме да је оријентација на Запад највећа подвала Србима. У томе је суштина његове трансформације из обичног политичара у државника. Због тога је Додик храбар када иде на састанак са Путином и када настоји да српске интересе уклопи у руске геополитичке интересе. Додик зна кључну чињеницу на којој су Срби у 19. веку стварали српску државу, а то је да Срби и Руси имају компатибилне интересе на Балкану – а не супротстављене. Крајње је време да то и данашњи Београд схвати.

Поборници „западног пута“ Србије, поред „аргумената“ да смо опкољени чланицама НАТО и Европске Уније и далеко од Русије, често истичу неистините тврдње „да нам Русија никада до сада није помогла“, при чему као адут користе „Санстефанску Бугарску“.
Русија је кроз три победничка рата против Турске 1812, 1829, и 1878, и споразумима након њих са Турском, себе уградила у темељ српске државности. Букурешким миром 1812, Срби добијају самоуправу и Русија први пут уводи Србију у међународне односе. Једренским миром 1829, Русија коначно ствара државу Србију, после чега Србија и добија Сретењски устав. То се вешто крије од српских ђака у школама – већ читав један век. Санстефанским миром 1878. Србија и Црна Гора добијају независност, касније потврђено Берлинским конгресом, при чему је српској Црној Гори територија требала да се учетверостручи (да изађе на реку Дрину). Србија је у том рату 1878, под Миланом Обреновићем, направила низ стратешких грешака које су биле последица одбијања да изврши војну реформу што је Русија годинама тражила. У суштини, слабо војно напредовање Србије и неспособност Милана Обреновића, који је увелико био окружен аустрофилима, условили су да су Руси имали огромно неповерење према њему и његовој елити.
Слажете ли се са оценом да су готово све западне силе – било да су у питању биле оне копнене оријентације, попут бивше Аустроугарске и Немачке, или поморског усмерења, као што су Велика Британија и САД – без обзира на привремена савезништва неких од њих са нама у два светска рата, суштински имале континуиран негативан однос према српском фактору, односно тежиле да спрече формирање јединствене српске државе на нашим етничким просторима?
У праву сте. За разлику од Русије, ниједна западна држава није учествовала у стварању модерне Србије. Напротив, све су биле против српске државе. Тако је и дан-данас. То је оно што највећи део српске елите не разуме или не жели да разуме. Наиме, то што су Срби копнени и централни народ на Балкану, британску и америчку геополитику усмерава на спречавање Срба да се обједине у јединствену државу која би обухватала све српске области. Због стратешких грешака српске елите, Срби су током 20. века били саставни део англосаксонске геополитике. То није донело никакву геополитичку добит, већ само штету и страдање. Тако је било за време Карађорђевића у Краљевини Југославији, тако и за време Броза у социјалистичкој Југославији. Дакле, обе Југославије су биле објекат британске и, касније, америчке геополитике, при чему Срби нису имали своју геополитику – што је и био циљ. Запад је активно учествовао у разбијању обе Југославије, што је на први поглед парадокс – јер зашто би Британија рушила оно што је формирала? Но не ради се ни окаквом парадоксу – већ о геополитичкој логици. Југославије су и формиране и срушене из истог разлога: како би био онемогућен српски тријумф – стварање јединствене српске државе. Српска елита, монархистичка и комунистичка, то нису разумеле због своје жеље да се преко Хрвата „брзо скочи у Европу“. Уместо у Европу, Срби су скочили у концлогоре и у прогоне.

Граница између Русије и Запада ће бити река Збруч Били сте као посматрач на референдумима на којима су се делови некадашње Украјине изјаснили за повратак у састав Руске Федерације. У делу наше јавности присутан је страх да би још увек утицајни елементи руске „либералне“ прозападне елите могли да спрече потпуну војну победу своје земље, односно „исфорсирају“ неко „компромисно“ мировно решење. Да ли су таква страховања оправдана и може ли се уопште говорити о успешној реализацији циљева Специјалне војне операције без особођења свих територија некадашње Нове Русије? Русија сада и Русија уочи војне интервенције нису исте. Још од 2007. године међу руском политичком елитом постепено сазрева идеја да је Русија посебна цивилизација, а не део Запада, као и да је са Западом немогућ споразум. Овај рат ће имати више фаза, и тешко је прогнозирати колико ће трајати. Убеђен сам да ће на крају граница између Запада и Русије ићи оном цивилизацијском границом која је раздвајала Царску Русију од Аустријског царства, а то је река Збруч, лева притока Дњестра. Тиме ће Русија одсећи западни, унијатски део од себе. До тада, као што рекох, проћи ће много фаза овог глобалног сукоба.

Русија се данас у украјинском „прокси“ рату са Западом бори, не само за свој опстанак, већ и за радикалну промену светског поретка, који ће као мултиполаран бити ослобођен досадашње доминације САД и Запада уопште. Да ли без победе Русије у овом рату – с обзиром на изричито негативан однос „евроатлантских партнера“ према нама – Срби могу уопште рачунати, не само на повратак отетих територија, већ и очување оног што сада имамо?
Од руске победе у Украјини зависиће све будуће српске победе на Балкану. То је „историјски закон спојених посуда“. Када Русија напредује и развија се тада и Срби имају могућност да се развијају, а када Русија страда и Срби страдају. Зато морамо да изњедримо српску елиту која ће то коначно да схвати и примени у својој геополитици.
Колико је реално очекивати да нам Москва буде главни савезник и заштитник у борби за очување националних интереса док званична Србија и даље инсистира на „безалтернативном путу“ у ЕУ, која се од избијања рата у Украјини показала као најобичнија „експозитура“ НАТО-а и чија главна држава Немачка од почетка југословенске кризе има изразити антисрпски курс? Да ли је можда најбоље решење за превазилажење овог несклада између става већине народа који се, према анкетама, противи уласку у ЕУ и увођењу санкација Русији и става званичних власти организовање референдумског изјашњавања грађана о овим питањима и колико је тако нешто уопште реално у садашњим околностима?
Прозападна елита, са НВО сектором и медијима, подржана западним амбасадама, би такав референдум покушала да спречи или да га дезавуише. Међутим, међународне околности иду нама наруку, а на штету прозападне елите. ЕУ не постоји. То добро разумеју Срби.
Вашингтон и његови европски вазали настављају да врше жесток притисак на Београд да „нормализује односе“ са „независним Косовом“. Да ли је – како многи сматрају – чак и без званичног признања Косова, прихватање немачко-француског плана од стране званичног Београда фактичко саглашавање са таквим статусом наше јужне покрајине и да ли би за интересе Србије било боље да се читав преговарачки процес „заледи“ до окончања рата у Украјини?
Србима потпуно одговара израстање мултиполарног поретка. Нови центри мултиполарности биће саздани на културно-цивилизацијским идентитетима. У свету постоји девет цивилизација, и тиме потенцијално девет геополитичких блокова. Срби припадају источноправославној цивилизацији, и нису део Запада. То је оно што коначно треба да схватимо и научимо. Због тога треба „залеђивати“ све што стратешки долази са Запада, поготово док траје овај рат.
Хоће ли Република Српска – која је у последње време изложена жестоким притисцима да се сагласи са отимањем њене, дејтонским уставом признате, имовине, што за циљ има потпуну унитаризацију БиХ – заиста бити приморана да крене ризичним путем проглашња независности о чему, као могућности, говори Милорад Додик?
Ако уследи удар на Српску одузимањем имовине, тј. њених шума, река, пољопривредог земљишта, разних државних поседа, онда ће се Срби тамо организовати да то бране. Срби у Српској имају елите које су ипак другачије него већина елите у Србији. Српска се за разлику од Србије ослободила југословенства, титоизма, ауторазарајуће идеологије братства и јединства, ослободила се партизанско-четничког раскола, тако да не треба сумњати у њену снагу. Уосталом, Република Српска је једина геополитичка логика и добит Срба у 20. веку. Једина.
Верујете ли да ће, без обзира што из садашње перспективе то изгледа тешко остварљиво, једнога дана, у ближој или даљој будућности, доћи до уједињења Србије и Републике Српске, а можда и Црне Горе, у једну заједничку државу нашег народа?
Размишљати геополитички значи борити се за уједињење Срба у једну државу. Српска геополитичка идеја темељи се на две ствари: на српском идентитету – који је заветни, утемељен на светосавском и косовском завету, и на идеји обједињавања свих Срба на Балкану. Она је почела да се формира крајем 18. и почетком 19. века са устанцима Петра I Петровића (Свети Петар Цетињски) и Карађорђа. Српска идеја има и своју спољну димензију, а то је Русија, с обзиром да је Русија себе чврсто уградила у темеље српске државности. Дакле, будућност Срба је у тројству: заветни идентитет – обједињавање Срба у једну државу – Русија. Она српска елита која то буде разумела оствариће тај српски сан – у противном, нестаћемо.