GLEDAM, SLUŠAM, PIŠEM … KIDS

Film „Kids“, koji je po svom kritičkom osvrtu na „blagodeti“ zapadne civilizacije naprosto štrčao iz deponije holivudskog filmskog smeća tog vremena, kao da je budio nadu u mogućnost korekcije samozadovoljnosti tadašnjih gospodara sveta. Šta se promenilo za četvrt veka od premijere tog ostvarenja?

U jednom od najkontroverznijih filmova prošlog veka, iz 1995. godine, „Kids“, prevedenog kod nas kao „Delinkventi“, reditelja Lerija Klarka, pratimo gluvarenje grupe tinejdžera tokom 24 časa u jednom američkom megalopolisu. Ovaj film koji je, po svom kritičkom osvrtu na „blagodeti“ zapadne civilizacije, naprosto štrčao iz deponije holivudskog filmskog smeća tog vremena, kao da je budio nadu u mogućnost korekcije samozadovoljnosti tadašnjih gospodara sveta. Kroz priču glavnog junaka koji oduzimanje nevinosti svojim vršnjakinjama, tinejdžerkama, doživljava kao sportsku disciplinu, (raznoseći pri tome virus HIV-a kao polenov prah), dat je beskompromisan i zastrašujući pogled na mladu generaciju, utonulu u bezizlaznu spiralu autodestrukcije! Deca zapadnog sveta, onog istog koji je nekoliko godina kasnije izručio bombe na našu decu, bile su nevine žrtve prerano izgubljenih iluzija. Izgubljenih u svetu „kapitalističkog raja“, projektovanog da traje večno, baš kao i nekada komunizam. Tumarajući po četvrtima uzavrelog megalopolisa, ovi dečaci i devojčice naliveni alkoholom i nakljukani drogom, bez trunke emocije ili minimuma erotske privlačnosti, jednostavno se pare, kao životinje, ili ljudi u prvobitnoj zajednici.
Šta se promenilo za četvrt veka od premijere tog filma? Mnogo. Kažu da deca danas brže sazrevaju, da su obrazovanija, da barataju internetom, društvenim mrežama, mobilnim telefonima… A šta je sa empatijom, emocijama, libidom na kraju krajeva? Zašto mladići i devojke sede razdvojeno u kafićima, svaka grupa za svojim stolom, dok vezu uspostavljaju razmenjujući SMS poruke, istovremeno pomno prateći svakojake „bljuvotine“ po društvenim mrežama? Najzad, zašto se podvlači znak jednakosti između obrazovanja i inteligencije, kad su to često veoma razdvojene stvari. Obrazovanje pojedinca nužno ne povlači sa sobom i inteligenciju, kao što ni mnogi hiperinteligentni ljudi nemaju potrebu za širokim obrazovanjem. Maloletni ubica sa Vračara K. K. (13) je, pod pritiskom patološke ambicije svojih roditelja, pohađao otprilike isto onoliko sekcija, sportova i takmičenja – koliko je nevine dece hladnokrvno pobio! S druge strane, većina današnjih tinejdžera je u proseku pročitala desetak romana u životu, dok za Šekspira i Dostojevskog misle da su igrači NBA lige!… Najvažnije za roditelje jeste da decu u odrastanju treba pratiti, a ne pod pritiskom oblikovati prema svom zamišljenom projektu. Treba im omogućiti, pre svega, da slede svoje instinkte i pronađu svoj put, s minimumom roditeljske intervencije.
Ipak, da li se zaista napredak ljudske civilizacije ogleda u tome da se deci sa 12 godina u Americi i u nekim zemljama Kolektivnog zapada dozvoljava da sama odlučuju o tome hoće li da budu dečaci, devojčice, ili nešto treće i da idu na operacije korekcije sopstvenog pola?!… Pitanja je više nego odgovora, a odgovori su, kao i obično, daleko teži od pitanja.
Nažalost, slike života naše stvarnosti kao da sve više poprimaju obris odraza u naprslom ogledalu: na sceni su samo prodorni „biznismeni“, uspešnima se slepo povlađuje, „starlete“ pune naslovne strane žute štampe, a na povratku sa „studijskih usavršavanja“ na Bliskom istoku kupuju skupe stanove na ekskluzivnim beogradskim lokacijama. Ideologija neoliberalizma, koja se zasniva na (kvazi)neograničenim slobodama pojedinca i preduzetnika, dramatično zapostavlja stvarne potrebe građana i zloćudno kruni stubove moralnog i materijalnog opstanka megalopolisa. Umesto usredsređenosti na bolju budućnost svih građana, dolazi do socijalne i kulturne kontaminacije gradske sredine. A toj kontaminaciji, pre svega kulturološkoj, ne suprotstavlja se gotovo niko: ni političari koji se prvenstveno trude da se što bolje plasiraju u anketama o ispitivanju popularnosti kod svojih glasača, a ni građani, zaokupljeni ekvilibristikom svakodnevnog preživljavanja, zapostavljajući pri tome interesovanje za sadržaje koje njihova deca gledaju na internetu i društvenim mrežama, dok o običnom roditeljskom razgovoru s njima gotovo da nema govora.
Što se našeg glavnog grada Beograda tiče, on se držao koliko je mogao. Ali ono mnoštvo ljudi bez urbanog iskustva što se u proteklim decenijama u njega slilo – prelilo je čašu! Grad u kome je moglo da živi pola miliona ljudi, a najviše milion, danas broji više od dva miliona duša! U njemu, na početku možda poslednjeg milenijuma hrišćanske civilizacije, za običan svet mesta više nema. Sve se pretvorilo u užareni kovitlac velike trke za „velikim biznisom“, u kojoj ničeg velikog skoro i nema. U pitanju su, kao po pravilu, samo levitacije po obodu zakona, koje država manje ili više toleriše, u zavisnosti od trenutne društvene i političke zbilje.
Našu decu možemo da zaštitimo samo ako se odistinski, ne folirajući ni sebe, ni druge, vratimo svojim iskonskim slovenskim i pravoslavnim korenima. To je jedini put.