ГЛЕДАМ, СЛУШАМ, ПИШЕМ … KIDS

Филм „Kids“, који је по свом критичком осврту на „благодети“ западне цивилизације напросто штрчао из депоније холивудског филмског смећа тог времена, као да је будио наду у могућност корекције самозадовољности тадашњих господара света. Шта се променило за четврт века од премијере тог остварења?

У једном од најконтроверзнијих филмова прошлог века, из 1995. године, „Kids“, преведеног код нас као „Делинквенти“, редитеља Лерија Кларка, пратимо глуварење групе тинејџера током 24 часа у једном америчком мегалополису. Овај филм који је, по свом критичком осврту на „благодети“ западне цивилизације, напросто штрчао из депоније холивудског филмског смећа тог времена, као да је будио наду у могућност корекције самозадовољности тадашњих господара света. Кроз причу главног јунака који одузимање невиности својим вршњакињама, тинејџеркама, доживљава као спортску дисциплину, (разносећи при томе вирус ХИВ-а као поленов прах), дат је бескомпромисан и застрашујући поглед на младу генерацију, утонулу у безизлазну спиралу аутодеструкције! Деца западног света, оног истог који је неколико година касније изручио бомбе на нашу децу, биле су невине жртве прерано изгубљених илузија. Изгубљених у свету „капиталистичког раја“, пројектованог да траје вечно, баш као и некада комунизам. Тумарајући по четвртима узаврелог мегалополиса, ови дечаци и девојчице наливени алкохолом и накљукани дрогом, без трунке емоције или минимума еротске привлачности, једноставно се паре, као животиње, или људи у првобитној заједници.
Шта се променило за четврт века од премијере тог филма? Много. Кажу да деца данас брже сазревају, да су образованија, да баратају интернетом, друштвеним мрежама, мобилним телефонима… А шта је са емпатијом, емоцијама, либидом на крају крајева? Зашто младићи и девојке седе раздвојено у кафићима, свака група за својим столом, док везу успостављају размењујући СМС поруке, истовремено помно пратећи свакојаке „бљувотине“ по друштвеним мрежама? Најзад, зашто се подвлачи знак једнакости између образовања и интелигенције, кад су то често веома раздвојене ствари. Образовање појединца нужно не повлачи са собом и интелигенцију, као што ни многи хиперинтелигентни људи немају потребу за широким образовањем. Малолетни убица са Врачара К. К. (13) је, под притиском патолошке амбиције својих родитеља, похађао отприлике исто онолико секција, спортова и такмичења – колико је невине деце хладнокрвно побио! С друге стране, већина данашњих тинејџера је у просеку прочитала десетак романа у животу, док за Шекспира и Достојевског мисле да су играчи НБА лиге!… Најважније за родитеље јесте да децу у одрастању треба пратити, а не под притиском обликовати према свом замишљеном пројекту. Треба им омогућити, пре свега, да следе своје инстинкте и пронађу свој пут, с минимумом родитељске интервенције.
Ипак, да ли се заиста напредак људске цивилизације огледа у томе да се деци са 12 година у Америци и у неким земљама Колективног запада дозвољава да сама одлучују о томе хоће ли да буду дечаци, девојчице, или нешто треће и да иду на операције корекције сопственог пола?!… Питања је више него одговора, а одговори су, као и обично, далеко тежи од питања.
Нажалост, слике живота наше стварности као да све више попримају обрис одраза у напрслом огледалу: на сцени су само продорни „бизнисмени“, успешнима се слепо повлађује, „старлете“ пуне насловне стране жуте штампе, а на повратку са „студијских усавршавања“ на Блиском истоку купују скупе станове на ексклузивним београдским локацијама. Идеологија неолиберализма, која се заснива на (квази)неограниченим слободама појединца и предузетника, драматично запоставља стварне потребе грађана и злоћудно круни стубове моралног и материјалног опстанка мегалополиса. Уместо усредсређености на бољу будућност свих грађана, долази до социјалне и културне контаминације градске средине. А тој контаминацији, пре свега културолошкој, не супротставља се готово нико: ни политичари који се првенствено труде да се што боље пласирају у анкетама о испитивању популарности код својих гласача, а ни грађани, заокупљени еквилибристиком свакодневног преживљавања, запостављајући при томе интересовање за садржаје које њихова деца гледају на интернету и друштвеним мрежама, док о обичном родитељском разговору с њима готово да нема говора.
Што се нашег главног града Београда тиче, он се држао колико је могао. Али оно мноштво људи без урбаног искуства што се у протеклим деценијама у њега слило – прелило је чашу! Град у коме је могло да живи пола милиона људи, а највише милион, данас броји више од два милиона душа! У њему, на почетку можда последњег миленијума хришћанске цивилизације, за обичан свет места више нема. Све се претворило у ужарени ковитлац велике трке за „великим бизнисом“, у којој ничег великог скоро и нема. У питању су, као по правилу, само левитације по ободу закона, које држава мање или више толерише, у зависности од тренутне друштвене и политичке збиље.
Нашу децу можемо да заштитимо само ако се одистински, не фолирајући ни себе, ни друге, вратимо својим исконским словенским и православним коренима. То је једини пут.