PREĆUTANI ZLOČIN

O nužnosti da se što pre podigne srpski Jad Vašem, memorijalni centar posvećen žrtvama genocida

Zgrožen stravičnim zločinima koji su se dešavali u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nad Srbima, Jevrejima i Romima, naš uvaženi pisac i diplomata Jovan Dučić je na izmaku svog života poručio Srbima da su dužni na sve strane, urbi et orbi, da šire vesti o genocidu koje su počinili Hrvati. On nije bez razloga tvrdio da se o zločinima tih razmera, koji su se desili u ustaškoj hrvatskoj državi, ne može i ne sme ćutati. Smatrao je da sve generacije Srba, ne samo one za čije vreme se dogodio genocid već i one koje dolaze, imaju obavezu da na sve moguće načine obaveštavaju svet šta su učinili Hrvati svojim nedužnim stanovnicima, koliko su okrvavili ruke i na koji užasan način su to učinili.

PODELJENA KRIVICA Srbi nisu ispunili amanet Jovana Dučića ne zato što nisu hteli, što ga nisu poštovali, što su ga svesno ignorisali već zato što im istorijske okolnosti to nisu dozvolile. Komunistička vlast s Josipom Brozom na čelu, koja je zavladala novom, posleratnom, drugom Jugoslavijom, odlučila je da je gradi na temelju tzv. bratstva i jedinstva. Da ne bi remetila bratstvo i jedinstvo, da bi ga širila i učvršćivala, komunistička vlast je odlučila da genocid počinjen nad Srbima, Jevrejima i Romima gde god može i koliko više može prećutkuje. Ta izuzetno značajna i bolna tema bila je tabuisana. Zvaničan stav o njoj bio je da je šaka ustaša zaista počinila zločin nad Srbima i da oni zaslužuju osudu, ali da su i Srbi, zbog svoje navodne velikosrpske šovinističke politike, zbog ugnjetavanja Hrvatske i Hrvata, zbog monarhofašističke diktature kralja Aleksandra, zbog ubistva Stjepana Radića i njegovih drugova, zaslužili da budu kažnjeni. Krivica je tako podeljena: krivi su oni koji su izvršili zločin, ali su krivi i oni koji su zločin izazvali. Zbog takve simetrije, koja je bila karakteristična za komunističku vladavinu, o izvršenom zločinu genocida nije moglo biti, i dugo nije bilo, ne samo naučnih već bilo kakvih ozbiljnih rasprava. Ako se neko, u izuzetnim slučajevima, i upuštao u ispitivanje i izučavanje genocida, morao se držati zvaničnih partijsko-političkih stavova i zvaničnih ocena. Ukoliko to nije činio, nailazio je na veoma oštre političke osude. Optuživan je da remeti bratstvo i jedinstvo, da kopa po ranama ubijenih, da čitav hrvatski narod optužuje za genocid i slično.

BEZOBZIRNO KRIVOTVORENJE ISTORIJE Padom komunističkog režima i raspadom Jugoslavije pitanje počinjenog genocida kao naučne teme bilo je deblokirano, ali je prepušteno pojedincima, a ne posebnim naučnim ustanovama iza kojih bi stajala država. Međutim, iz političkih razloga, da ne bi remetila i inače loše odnose sa Hrvatskom i Hrvatima, da ne bi podžarivala njihovu mržnju podsećanjem na genocid, da bi ih odobrovoljila i stekla njihovu naklonost, Srbija nije bila spremna da posveti ni političku, ni naučnu pažnju stradalnim godinama iz vremena Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske. U takvoj situaciji čak je i Srpska akademija nauka i umetnosti, koja je više godina imala odbor za izučavanje genocida, koji je osnovao akademik Vladimir Dedijer, nedugo posle njegove smrti taj odbor ugasila. S mnogo problema, na granicama opstanka, zbog nezainteresovanosti i nemara države, tada je postojao i Muzej žrtava genocida, kojim je rukovodio dr Milan Bulajić.
Zbog pomenutih političkih okolnosti, kako onih iz vremena vladavine komunista Josipa Broza, tako i onih posle njega, i posle raspada Jugoslavije, više od osamdeset godina, sve do naših dana mi u Srbiji nismo uspeli da podignemo jedan memorijalni centar, srpski Jad Vašem, posvećen žrtvama genocida. Taj propust danas nam se višestruko sveti.
Oni koji su počinili genocid podigli su svoje memorijale i u njima bezobzirno krivotvore istoriju prema svojim potrebama i merilima, ne obazirući se na naučno proverene istorijske izvore, na činjenice. Zbog naše političke neodgovornosti, nezrelosti i naivnosti, zbog toga što nismo poslušali Jovana Dučića, da celom svetu, urbi et orbi, blagovremeno obznanimo da su Hrvati u Drugom svetskom ratu počinili jedan od najvećih zločina u 20. veku, danas doživljavamo da nas zločinci optužuju da smo mi Srbi genocidan narod.

ZLONAMERNO UMANJENI BROJEVI Da bi se umanjio obim počinjenog zločina, broj ubijenih u Hrvatskoj već duže vreme bezočno se smanjuje nekim matematičkim proračunima, pri čemu se potpuno zaobilaze egzaktni podaci verodostojnih svedoka. Dočekali smo čak i to da se broj jasenovačkih i drugih žrtava u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj smanjuje i usred Beograda, u Muzeju žrtava genocida, u ustanovi koju finansira Vlada Srbije. Kad pominjem zlonamerno smanjivanje broja žrtava, daleko sam od svake pomisli da žrtve treba uvećavati, jer kako je amoralno i neosnovano smanjivanje, tako je nemoralno i neosnovano bez dokaza i povećavanje broja žrtava.
Sve ovo o čemu pišem moguće je zato što Srbija nije podigla na nekoj svojoj reprezentativnoj teritoriji Memorijalni centar, memorijalno zdanje posvećeno srpskim žrtvama genocida, čiji zadatak bi bio da organizuje neophodne stručne službe i kvalifikovane pojedince na pribavljanju, sistematizovanju i publikovanju domaćih i inostranih verodostojnih podataka o srpskim žrtvama u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Memorijalno zdanje bi svojim arhitektonskim karakteristikama i obeležjima moralo dostojno da izrazi uspomenu na srpska stradanja. Ono bi trebalo da bude kultni objekt, nezaobilazan za svakog posetioca Beograda, od šefova država i državnih delegacija do domaćih i stranih turista i školskih ili studijskih ekskurzija.
Memorijalni centar već decenijama nedostaje glavnom gradu Srbije, ali i državi Srbiji. Najviše nedostaje srpskom narodu. Ako u Evropi postoji stradalni narod, pogotovo kad se posmatra 20. vek, to je srpski narod. Za razliku od ostalih evropskih malih i takođe stradalih naroda ‒ među kojima je u trajnom sećanju stradanje Jermena na početku veka, ili tragedija Jevreja u Drugom svetskom ratu – srpski narod je podjednako stradao u oba ta slučaja. Naša hrišćanska, nacionalna i moralna dužnost je da se odužimo svojim pokojnicima kao što su to učinili i pomenuti takođe mali i teško stradalni narodi.

DUG PREMA NEDUŽNIMA Uloga Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku nije da umanji već da poveća značaj brojnih stratišta, memorijalnih obeležja, grobalja ili kapela koje imamo u mnogim državama Evrope, pa čak i u Africi, iz vremena Prvog svetskog rata ili istih obeležja iz Drugog svetskog rata: Zejtinlika, Vida ili Krfa u Grčkoj, logora u Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Nemačkoj, Rumuniji, Starog Sajmišta, Jajinaca i Banjice u Beogradu, Jasenovca, Jadovna, Prebilovaca, Bosanske Dubice i desetine drugih u Srbiji i bezmalo svim bivšim jugoslovenskim republikama. Ni u jednom takvom mestu ne vidi se pun obim svih srpskih stradanja. A to je srpskom narodu najviše nedostaje.
Činjenica je da je u prošlom, 20. veku srpski narod imao nekoliko nametnutih veoma teških oslobodilačkih i odbrambenih oružanih sukoba i u tim sukobima pretrpeo je ogromne ljudske gubitke. Milioni naših sunarodnika su tokom tog razdoblja izbrisani iz spiskova živih, ali do danas nisu uneti u spiskove mrtvih. Zadatak memorijalnog centra morao bi da bude, koliko je to sada moguće, da sačini te spiskove i sa njima izađe pred domaću i stranu javnost. Sigurno je da s tim pre svega humanim poslom mnogo kasnimo, ali još više ćemo kasniti ako opet nađemo neki razlog da sve to odgodimo za neko povoljnije vreme. Mi danas živi Srbi dužni smo da odužimo veliki dug prema mnogim generacijama svojih nedužnih pokojnika.
Uspomena na stradanja u 19. veku ovekovečena je u skromnoj, ali stravičnoj Ćele-kuli, a uspomena na stradanja koja smo pretrpeli u narednih sto godina trebalo bi da bude ovekovečena u modernom zdanju Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u 20. veku.

PROTERATI, PREVERITI I POKLATI Kao istoričar osećam obavezu da ovom prilikom kažem još nekoliko reči koje su tesno povezane s naučnom, političkom i moralnom obavezom da se Srbija, posle toliko vremena odugovlačenja, ozbiljno posveti izučavanju genocida počinjenog u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Srbi treba da znaju da je hrvatska državna politika, koja je dovela do genocida, dugovečna, da ona traje više od 170 godina. Reč je o hrvatskom državnom i istorijskom pravu na kojima se temelji hrvatska politika. Tom pravu je cilj da se stvori velika, etnički čista, i koliko je više moguća rimokatolička Hrvatska. Na putu ostvarenja takve Hrvatske nalazili su se i još uvek se nalaze, kao remetilački činilac Srbi iz Hrvatske i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Zbog toga što su oni smetnja za stvaranje velike Hrvatske, morali su da budu i još uvek su meta velikohrvatskih napada. Zbog toga njih treba proterati, preveriti i poklati. Kako se državna politika Hrvatske i danas oslanja na državno i povijesno pravo (o tome dovoljno svedoči činjenica da u Zagrebu postoji institut koji nosi ime najznačajnijeg hrvatskog geopolitičara Ive Pilara), Hrvatska se nije odrekla ni ciljeva koji proističu iz tih prava, a to su velika, etnički čista i što je više moguća rimokatolička Hrvatska. Zato što je ta politika dobrim delom do danas urodila željenim plodom i to zahvaljujući genocidu sprovedenom u vreme Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske i Tuđmanovom etničkom čišćenju, a za ta zlodela Hrvatska nije kažnjena, već su je zapadne sile nagradile, ona nema razloga da menja svoju dvovekovnu politiku. Naprotiv, rezultati te politike na Hrvatsku deluju podsticajno. Oni bude nadu da se ideje o velikoj Hrvatskoj, zasnovane na politici državnog i istorijskog prava, u bližoj ili daljoj perspektivi mogu ostvariti.
Da li će i kada će se ostvariti veliko je pitanje, međutim, ako se to dogodi, Srbi moraju da budu svesni da će se pojaviti novi Pavelići i novi Tuđmani, a to znači i nova zlodela, a možda i novi genocid. Zbog toga Srbi ne bi smeli da zapostave izučavanje genocida i hrvatsko-srpskih odnosa. Oni bi u tom pogledu morali da se ugledaju na Jevreje i da čine ono što čine oni kada je reč o holokaustu. Međutim, više je nego sigurno da ćemo bez posebnog Srpskog memorijalnog centra, kad je reč o genocidu, i dalje ostati slepi kraj zdravih očiju.

MRŽNJA, DUBOKO USAĐENA Srbi ne bi smeli više da se iznenađuju i da se neprestano pitaju zašto nam Hrvati čine sad ovo ili ono zlo. Jednom za svagda moraju da znaju da nas Hrvati mrze i da znaju zašto nas mrze. Moraju biti svesni da je ta mržnja duboko usađena u njihova osećanja, i da neće biti lako iskorenjena jer se pažljivo, osmišljeno, strpljivo i sa umećem neguje više vekova.
Sve ovo ne pišem zato što sam i sam opsednut mržnjom. Kao istoričar trudim se, kad se bavim naukom, da se oslobodim svih nezdravih emocija, pa i kada je reč o Hrvatima, ali i da bez zadrške iznosim naučno proverene činjenice. Kad je reč o genocidu koji su počinile ustaše u Jasenovcu i širom Nezavisne Države Hrvatske, i na kraju ovog izlaganja, kako sam to učinio i na samom početku, poslužio bih se ocenom Jovana Dučića, koji je napisao: „Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne boje već zato što se ničega ne stide.“
Da oni imaju stida, da imaju više ljudskih osećanja, oni bi se zbog počinjenog greha pokajali. Međutim, osim ređih izuzetaka, a istine radi treba reći da njih ima, oni se ne kaju, oni su i dalje u znatnom broju „za dom spremni“. Zbog toga i Srbi moraju da budu spremni, spremni da se brane od zla koje ih ponovo može snaći od nekog novog genocida, ili novog „Bljeska“ ili „Oluje“. A najbolje se mogu spremiti ako dobro upoznaju i prouče sve komponente hrvatske genocidne politike. Stoga nam ne ostaje drugo nego da uputimo apel našim političarima da više nego dosad poklone pažnju izučavanju genocida i srpsko-hrvatskih odnosa, da učine sve da se što pre, bez odlaganja, podigne Srpski memorijalni centar, da se i u tom pogledu ugledamo na Jevreje.