МУЗИКА И ФИЛМ

МУЗИКА БЕЗ ГРАНИЦА

Наслов Ју група – тренутак сна Дарка Лунгулова освојио је Гран-при за најбољи филм на 70. Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма, као и две струковне награде – за најбољу монтажу и дизајн звука. Музички филмови у принципу ретко добијају оваква признања, али је у ово чаробно остварење, које је снимано седам година и монтирано дуже од две, унесено осам деценија живота рок музичара породице Јелић

На јубиларном 70. Београдском фестивалу документарног и краткометражног филма, једном од најстаријих филмских фестивала у Европи и свету, који се одвијао од 28. марта до 2. априла, приказана су три музичка филма. Наслов Ју група – тренутак сна Дарка Лунгулова освојио је Гран-при за најбољи филм, као и две струковне награде – за најбољу монтажу (Милош Кораћ) и дизајн звука (Милош Дробњаковић и Иван Узелац). Музички филмови у принципу ретко добијају оваква признања, али је у ово чаробно остварење, које је снимано седам година и монтирано дуже од две, унесено осам деценија живота рок музичара породице Јелић, њихових 60 и нешто година свирања рокенрола, 50 и нешто година постојања Ју групе и 45 година једне бивше земље коју је рок група надживела. Добро изабрана музика, са одличном звучном матрицом све време прати историјат једне породице, рок покрета, Југославије, распада. Филм се гледа, али и слуша, без даха. Тек са ове временске дистанце види се колико је квалитетна била рок сцена у Југославији, и колико је Ју група била аутентична и непоновљива, са профилисаним звуком који се и данас препознаје. Коришћени су и архивски материјали, креативно искројени, који подупиру садашњу причу. Оригиналну музику за филм компоновао је Петар Јелић. Учествују Жика Јелић, Драги Јелић, Раде Јелић, Петар Јелић, Раша Ђелмаш, Драгољуб Ђуричић, Саша Радојевић Жуле, Пеца Поповић, Синиша Шкарица… Ако дође у биоскопске сале, топло препоручујемо да се одгледа, ради музике, али и трансцедентних тема, животне борбе, трајања и љубави.
У оквиру Регионалне панораме, у секцији Музика без граница приказана су премијерно два филма посвећена различитим областима музике – рок/поп (Живети Битлсе) и етно (Феникс из Кавадараца).
Живети Битлсе, светска фестивалска премијера филма Небојше Грабежа, представља чаробно путовање свих нас, заљубљеника у музику Битлса, које су започели чланови музичке групе Рабер соул проџект (Rubber Soul Project), окупљену средином деведесетих око Растка Ћирића, професора Факултета примењене уметности. Ћирић је одлучио да компонује недостајућу насловну песму са истоименог албума Битлса из 1965. године, на начин, како је сматрао, како би то учинили чланови најславније и најзначајније поп-рок групе свих времена. Пројекат једне изгубљене песме инспирисао је дугогодишње бављење музиком Битлса чланова београдске групе, који су појединачно већ били афирмисани у својим професијама. На свој креативан начин су наставили рад Битлса у деценијама после њиховог распада. Један од чланова, контрабасиста Небојша Игњатовић, мултиталентован као и сви чланови, својевремено је личио на Ленона, што је подгревао наочарима које су личиле на Ленонове. Растко Ћирић, ренесансни уметник, пева гласовима Џона и Пола. Рабер соул проџект постао је познат у свету, па су позвани да наступе у легендарном ливерпулском Каверн клубу, где су почињали Битлси, открију спомен-плочу Џону Ленону, а добили су и престижну светску Global music award. Било је у том филму много добре музике и позитивне енергије која не познаје ни године ни границе.
За разлику од овог филма, македонски документарац Феникс из Кавадараца Мише Неткова био је филм о музици – без музике. Биографски филм о животу и делу Васила Хаџиманова, једног од највећих македонских истраживача у области етномузикологије, мелографије и фолклора, али и једног од врхунских тумача изворних македонских народних песама, није пружио ништа осим бескрајног говора. Запамтили смо да је 1963. Хаџиманов обрадио тужбалице поводом жртава земљотреса у Скопљу, што је одјекнуло у свету. Али није било његовог гласа, а ни гласа дивних народних певача, којима сигурно обилује фонотека Радио Београда. А за крај, аутор филма каже: певао је на македонском, у Југославији у којој македонски народ није имао своја права. Политичка изјава без икакве везе с филмом, музиком и било каквом логиком. Остаћемо код тога.
За крај Мартовског фестивала приређен је концерт музике Енија Мориконеа у Коларцу. Музику Мориконеа из награђиваних филмова изводио је оркестар Le Muse (Италија), уз учешће Мориконеове диве, певачице Сузане Ригачи, а певала је и Даниела Плачи. Диригент, пијаниста и водитељ програма Андреа Албертини шармантно је представљао филмове чији су инсерти пројектовани на видео-биму на бини, иза музичара. Легенде – Роми Шнајдер, Клаудија Кардинале, Клинт Иствуд – поново су оживеле у заборављеним филмовима. Оркестар је био гудачки женски квинтет плус обоисткиња, веома професионалан, али танког звука, јер шест није осамдесет. Комбинација живе музике и филмова без тона подсетила је на време немих филмова, а искрено више бисмо волели да је слику пратио прави оригинални звук с платна, великог оркестра уместо камерног састава на сцени. Водећи нас кроз Мориконеову сарадњу са омиљеним режисерима као што су Ђузепе Торнаторе и Серђо Леоне, Албертини је изабрао не тако познате теме, избегавајући чак и водећи лајтмотив из култног шпагети вестерна Добар, лош, зао, чију мелодију звиждућу и они који филм нису гледали. И данас звучи потресно музика из филма Мисија, а то је био врхунац вечери, као и главна тема филма Сако и Ванцети, коју је прославила Џоан Баез. Певачице су имале прејако озвучење, било је најбоље кад су певале тихо. Публика је одушевљено реаговала. Сала је била распродата. Конац дело краси.