ZEČEVIZIJA – Udar u vrh ledenog brega

„Pištaljka“ je oštro zazviždala povodom Zapisnika Upravnog odbora „koji Radio-televizija Srbije“ navodno „krije još od 21. juna prošle godine u kom se iznose zaključci jedinog istraživanja o trošenju novca Javnog servisa koje je ovaj odbor sproveo. Ova sednica je najvećim delom bila posvećena problemu angažovanja privatnih produkcijskih firmi za proizvodnju programskog sadržaja koji RTS može samostalno da proizvodi, a zapisnik sa nje dostupnim javnosti nije učinio ni Upravni odbor, na čiju inicijativu je istraživanje urađeno“

Prodoran zvuk pištaljke označio je jak udar luksuzne grdosije u nešto čvrsto i neprozirno, što se docnije ispostavilo kao vrh ledenog brega koji je plutao beskrajnim okeanom gde ga niko nije očekivao, usred mrkle noći, posle čega se „Titanik“ sasvim nakrivio i počeo da tone. Ova scena iz filma usekla nam se u svest i ponovo iznenada vratila neki dan, kada se nešto slično, opet iznebuha, dogodilo u magli naše medijske plovidbe. „Pištaljka“ je oštro zazviždala povodom Zapisnika Upravnog odbora „koji Radio-televizija Srbije“ navodno „krije još od 21. juna prošle godine u kom se iznose zaključci jedinog istraživanja o trošenju novca Javnog servisa koje je ovaj odbor sproveo. Ova sednica je najvećim delom bila posvećena problemu angažovanja privatnih produkcijskih firmi za proizvodnju programskog sadržaja koji RTS može samostalno da proizvodi, a zapisnik sa nje dostupnim javnosti nije učinio ni Upravni odbor, na čiju inicijativu je istraživanje urađeno“, kaže se u obimnom saopštenju „Pištaljke“ od 10. februara ove godine. Kada se uzme u obzir da je do tada ovaj dokument nezvanično kolao po Beogradu i šire gotovo devet meseci, udar se dogodio tek u trenutku u kome je predsednik Upravnog odbora Javnog servisa Srbije Branislav Klanšček „podneo krivičnu prijavu protiv direktora RTS-a Dragana Bujoševića i urednice zabavnog programa Olivere Kovačević“, kako je objavio portal Nova 14. februara. Informaciju je portalu potvrdio Klanšček. Isti „je krivičnu prijavu podneo zbog postojanja osnova sumnje da su tokom poslednje tri godine imenovani svojim nesavesnim postupanjem prilikom ispunjavanja radnih obaveza … naneli štetu Javnom medijskom servisu Radio-televizija Srbije u iznosu od preko 14.000.000 dinara“, objavio je istog dana dnevnik „Danas“. Udar je zaista odjeknuo jer nije šala kad krivičnu prijavu (koja, inače, i nije neka naročita stvar) podnosi predsednik UO državne medijske kuće, koji je na to mesto doveden da pomno motri na zakonitost njenog rada, protiv njenog generalnog direktora, koji pak odgovara za sprovođenje te iste zakonitosti moralno, materijalno i krivično. Uprkos periodičnim varnicama na liniji UO – direktor Bujošević, ovakav slučaj nije se nikada do sada dogodio u analima naše medijske prakse i stoga opravdano privlači naročitu pažnju, pogotovu od trenutka otkad je, za „Novosti“, posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu potvrdilo da je odmah dalo nalog policiji da prikupi potrebne podatke kako bi se „proverili navodi prijave”. Portal Nova dalje tvrdi „da je menadžment Javnog servisa RTS u ponedeljak održao hitan sastanak, pošto je objavljen izveštaj u kojem se navodi na koji način RTS troši novac građana, ali i matrica po kojoj RTS sklapa saradnje sa spoljnim produkcijama. Dodaje se da je hitan sastanak čelnika RTS trajao nekoliko sati i da su sastanku prisustvovali svi ključni rukovodioci Javnog servisa, a da su iz prostorije svi izašli bledi. Bujošević piše da ga Upravni odbor RTS tretira kao ’gnjidu’ i izražava se neprimerenim rečnikom“.

RTS KAO MOJA KRAVICA Kako bilo, nadležni sada rade svoj posao, tj. češljaju poslovanje najvažnije medijske kuće u državi i ne treba donositi nikakve zaključke dok se ovo češljanje ne završi i ne ugasi selo, u šta baba i ne sumnja, s obzirom na to da imamo najbolje stručne ekipe za ovaj posao u zemlji a i šire. Ostaje, međutim, niz nedoumica, nerazjašnjenih pitanja, osnovanih i neosnovanih sumnji ili čistih teorija zavere da RTS posluje nezakonito, a naročito u pogledu protoka novca u zamršenim finansijskim transakcijama između javnog servisa i privatnih servisića u kojima učestvuje veoma uzak krug istih ljudi, izvežbanih u muženju naše opšte medijske kravice. Ova praksa je inače uvedena još u doba Aleksandra Tijanića, a Izveštaj „posebno ističe da u pojedinim projektima privatnih firmi učestvuju i zaposleni RTS-a i da je time ’omogućen sukob interesa’ koji im odobrava isključivo generalni direktor javnog servisa Dragan Bujošević… Pre više od deset godina, Savet za borbu protiv korupcije upozorio je da se preko firmi Srđana Šapera ’izvlači’ novac RTS-a. U izveštaju iz 2011. godine Vladin Savet za borbu protiv korupcije – čija je predsednica bila Verica Barać – naveo je da su ovi poslovi sporni jer je Šaper bio ’neformalni savetnik’ predsednika Republike Borisa Tadića i ’doskorašnji član predsedništva Demokratske stranke’ (’žuta veza’, B. Z.). Izveštaj Saveta nije zaustavio sporne Šaperove poslove sa javnim servisom, naprotiv. Njegove firme nastavile su da posluju sa RTS-om i posle promene menadžmenta ove kuće, a i vlasti u Srbiji. Danas ’Adrenalin’ producira kviz Potera koji vodi Jovan Memedović, stalno zaposlen na RTS-u… Zanimljivo je da se u istom dokumentu upravo Upravni odbor jednoglasno saglasio sa realizacijom još jednog ugovora sa privatnom produkcijskom kućom za proizvodnju TV serije Pupin. Ovu seriju radi ’Atena’, firma u vlasništvu Anete Ivanović, inače urednice jedne od najgledanijih emisija na RTS-u – Šarenice. Odobreni budžet za ovu seriju je 1.500.000 evra. Aneta Ivanović, nekada Mihajlović, deo karijere provela je i u produkcijskoj kući Srđana Šapera ’Adrenalin’, a kada ju je napustila osnovala je sopstvenu produkciju“.

CILJANI DILETANTIZAM Više puta smo na ovom mestu i drugde isticali organizovani haos u proizvodnji TV serija, koje su jedan od najgledanijih segmenata Javnog servisa, a koji nikada u svojoj istoriji nije bio na nižim granama u pogledu kvaliteta. Uostalom, RTS više i ne proizvodi TV serije nego ih „đuture“ kupuje od uskog kruga „pretplaćenih“ proizvođača uveren da time skida svaku odgovornost za kvalitet, a nastavljajući da prima masne plate za svoj, najblaže rečeno, nemar i nerad. Primer sa unapred kupljenom serijom Pupin Anete Ivanović, koji navodi Izveštaj, jeste pars pro toto cele igrane produkcije RTS-a. Ako je državni interes da se snimi TV serija o Mihajlu Pupinu (koji je, između ostalog, bio i otac države u kojoj živimo od 1918) a državna televizija nema ništa ni sa scenarijem ni s režijom ni sa ukupnim istorijskim značajem našeg velikog naučnika i državnika, nego se prepušta Aneti Ivanović da sve ovo sama izabere i odredi uz početni diskrecioni podsticaj od milion i po evra – onda nam niko nije kriv za katastrofu serije Nemanjići, kojom je, pod istim ovim rukovodstvom i započeo ne samo organizovani haos nego i ciljani diletantizam najvažnijih i najskupljih projekata. Podsetimo, pre pet godina, dogodio se debakl najvećeg televizijskog poduhvata otkad u nas postoji televizija, što je opšti utisak nacionalnog auditorijuma i stručne kritike, a niko nije snosio nikakvu odgovornost za straćeni trud i nacionalnu sramotu, nego sasvim suprotno, isti ljudi sada traže (i dobijaju!) nove milione za nastavak noćne more Nemanjića u režiji sadašnjeg menadžmenta RTS-a, o čemu ćemo više na kraju.

KOLIKO JE KOŠTALA VERA? Nedavno smo imali priliku da (s teškom mukom) odgledamo famoznu Veru, jedan od egzemplara „kupljene“ televizijske neodgovornosti, a u dobroj meri i ciljanih falsifikata srpske istorije, koji nikome ama baš ništa nije trebao. I Veru pominje Izveštaj UO, ali u drugačijem, finansijskom kontekstu. „RTS novac izdvaja i za serije koje su već prikazivane kao filmovi. Tako je javni servis za seriju Vera, koju je kao film Filmski centar Srbije 2020. godine podržao sa 27 miliona dinara (230.000 evra), prošle godine budžetirao iznos od 2.122.645 evra (!)…“ (Gotovo deset puta više nego film, sniman sa istim glumcima, na istim lokacijama, u isto vreme, istom kamerom. Sada bar znamo koliko je srpski poreski obveznik izdvojio za ovu nacionalnu blamažu, inače, po svemu, slasan zalogaj za sve zainteresovane. B. Z.) „Iz pomenutog istraživanja nije jasno ni po kom kriterijumu se biraju skupe emisije iz privatnih produkcija. Ovi programi se ne biraju na tenderima, već kako tvrdi direktor programa Vladan Čkrkić, a piše u zapisniku sa devete sednice, kroz direktne pregovore sa producentom ili distributerom. ’O pitanju obezbeđivanja da ugovorena cena ne bude veća od uporedive tržišne cene, u praksi se obezbeđuje kroz naša prethodna iskustva ranijih ugovora koje smo zaključili sa istim producentom’, piše u dokumentu.“ Nama je jasno da prethodna iskustva igraju glavnu ulogu u ovoj razmeni dobara, a koliko su teška ta iskustva ostaje nadležnim organima da utvrde.

MILIONSKI ŠKART Isti princip funkcionisao je i u slučaju serije Radio Mileva koja je na ovim stranicama ocenjena kao „dno dna domaće programske ponude, petarda klasičnog šunda najnižeg ukusa i škart pokupljen po otpadu belosvetskih stereotipa“. „Serija Radio Mileva je najskuplja serija i za nju je tokom dve godine RTS izdvojio 4.630.764 evra“, kaže se u Izveštaju „dok je za isti period za seriju Kamiondžije budžetirano ukupno 1.980.936 evra. To nije sva državna pomoć koju je serija dobila, jer je na primer opština Ub za snimanje serije Kamiondžije čak obezbedila tim koji je producentima na usluzi 24 sata…“ „I firma ’Nira pro’ je povezana sa Đilasom jer je vlasnik Nebojša Garić sa njim imao kompaniju ’Multikom grupa’ dok je za javni servis radio serijal Vreme je za bebe“, navodi se još u davnom izveštaju Verice Barać. Pod Bujoševićem, međutim, „žuta veza“ nesmetano funkcioniše i danas i skoro svake godine usrećuje nas našim pravom da gledamo kako nas pljačkaju prvorazrednim trešom.
Apsolutni rekorder je za sada serijal Lako je Raletu koji se upravo emituje na talasima Javnog servisa. „Član Upravnog odbora Predrag Azdejković objavio je na Tviteru da je za seriju rađenu po čuvenom američkom sitkomu Svi vole Rejmonda tokom dve godine izdvojeno 4.525.796 evra.“ Ništa jeftinije, neinventivnije i izvinite na izrazu – tuplje! – nisam u svom životu video na malom ekranu, uključujući i dno dna od malopre i bisere gluposti, koje su, za ovih pedeset godina kako pomno pratim život pokretne slike, minule preko ekrana! Da nije pomenutog iznosa, nekako bih prešao i preko ove debilije, uveren da je ignorisanje zdravije od uzaludnog nerviranja, ali pardon, na četiri samo početna miliona evra za ovu preispoljnu budalaštinu – ne mogu da oćutim! Red petparačkog teksta, pa red izlizanog Pozorišta u kući, pa red jeftinih dronova (šatro ambijent Beograda), pa opet gipsane pregrade i fundus iz Košutnjaka u nekoliko stotina kvadrata, pa tezgaroška šmira već potrošenih glumaca, pa blebetanje i ačenje najgore sorte – aman, bre, ljudi, šta tu košta četiri miliona evara i koga vi farbate?!

 

NAROD NIJE BESLOVESNA MASA Vreme je da stanemo tamo gde smo počeli iako priči ni izdaleka nije kraj. Na Nemanjićima, kojima je nekako promovisan mandat bratije koju sada češljaju organi. I neka češljaju, akobogda, što duže i pažljivije, jer je u pitanju samo vrh ledenog brega. Na stranu državni i narodni blam, ali stoji da RTS baš ništa od tada nije naučio i da sve isto ponavlja. Neviđena drskost i bahatost! „Nijednu od serija za koje je u 2023. godini Javni servis izdvojio novac nije producirao RTS samostalno. Čak je i za snimanje serije Sveto kraljevstvo, nastavak serije Nemanjići, angažovana privatna firma Filipa Đorića ’Blekbuk’. Planirani troškovi u 2022. i 2023. godini za ovaj projekat iznose 1.399.800 evra“, kaže Izveštaj.
Gospode Bože! Oni hoće još!
I Sveto kraljevstvo će opet u privatnu kasu nekog „Blekbuka“ (u prevodu „Crna knjiga“!), koji će nam dočarati i Svetog Savu, Stevana Prvovenčanog i drugu po redu gospodu srpsku dok državnu kasu ponovo ne isprazne s rezultatom izvesnim, kao što je to bilo 2018? Ali nešto se od tada ipak promenilo. Konsenzus oko Nemanjića traje i danas i pokazuje da narod nije beslovesna masa, čak i kad je dezorijentisan, gotovo ubijen u pojam i do kosti nagrizen televizijskim smećem najniže vrste. Srbin je pokazao da ne da na sebe i da ume da prepozna i neprijatelja i domaću rđu, čak i u močvari elektronske splačine, koja mu se udvara, izvlači mu pare i vadi dušu na pamuk.
Kad se bolje razmisli, možda je to i jedina korist koju su nam doneli Bujketovi žuti Nemanjići. Jasno je da je ovu televizijsku ujdurmu najveći deo srpskog naroda odbacio kao strano telo, kao pokušaj nasilne promene njegove svesti i kolektivnog sećanja, koji je propao. Doduše – samo privremeno. Kao da se ništa nije dogodilo, on je hteo novu sezonu, novi lak plen u vidu novih ko zna koliko miliona evra s našeg računa. Posle svega, ista ekipa je spremna za novu podelu plena, a o scenariju druge sezone će odlučivati isti oni koji su upropastili prvu! Ista vrteška – dok se ne ispumpa i poslednji groš iz našeg praznog čemera. Neko nedavno reče da će rezultat rada organa koji su na delu dati dramatičan rezultat: jedne od možda najvećih pljački u našoj novijoj istoriji. A ako bude tako – bogami neće biti lako ni Raletu ni Bujketu.