ZEČEVIZIJA – Dvojnik miliona

Bata, najveći srpski filmski glumac svih vremena, proslavio bi prošle nedelje svoj devedeseti rođendan. Na dan njegovog rođenja otvorili smo u Jugoslovenskoj kinoteci Batin legat, kojim se pridružio Mileni i Gagi, Pavlu Vuisiću i drugima, najužem krugu najzaslužnijih u nacionalnom filmskom Panteonu

Kao da je juče bilo dok je jurcao sa snimanja na snimanje, pozdravljao nas svako jutro sa „Kako ste pajkili?“, mahao u prolazu i namigivao nam s bilborda, gotovo da nismo ni primetili da je otišao jer se odavno utisnuo u ekran naše narodne duše. Bata, najveći srpski filmski glumac svih vremena, proslavio bi prošle nedelje svoj devedeseti rođendan. Na dan njegovog rođenja otvorili smo u Jugoslovenskoj kinoteci Batin legat, kojim se pridružio Mileni i Gagi, Pavlu Vujisiću i drugima, najužem krugu najzaslužnijih u nacionalnom filmskom Panteonu. Zbilja, malo je glumaca u svetu koji su ostvarili šezdesetogodišnji kontinuum u medijumu filma, starom inače tek nešto više od jednog veka. Još manje je onih koji su u tom, sada se već može reći herojskom i mitskom dobu stvarali kinematograf, proživeli bezmalo sve njegove preobražaje i postali znaci svog vremena.

OZBILJNOST ŽIVLJENJA Kada je reč o srpskom i jugoslovenskom filmu, i jedno i drugo ostvario je filmski glumac Velimir Bata Živojinović (1933–2016). Pre nego što se preselio u večnost mogao se pohvaliti još nečim: on je u srpskom i jugoslovenskom filmu igrao glavnu ulogu. Bez obzira na pojedinačne uloge, svaka njegova pojava u našem filmu najčešće se doživljavala kao mitsko prisustvo izabranog narodnog junaka. On je veoma rano stekao harizmu koja je u pokretnoj slici druge polovine HH veka oživela arhetipove srpskog nasleđa, ali i niz univerzalnih atributa mitskog heroja, sa Kosova ili još ranije, Prakosova, kako bi rekao poznavalac naših korena Aleksandar Loma. „Bata je junak našeg filma“, govorio je Dobrica Ćosić. „Ono što posebno cenim kod njega je što pored svog dara ima jedno socijalno biće, jednu socijalnu inteligenciju, narodnost, dobrotu, brigu za ljude. Duboko poštovanje zaslužuju njegova ozbiljnost življenja i odgovornost za svoj narod. Bila bi sreća ako bi mladima služio za primer.“

Niko nije, uključujući i mene samog, uspeo da nabroji u koliko je tačno filmova Bata igrao, jer se u drugoj polovini njegovog života u stvar umešala televizija od koje je pokušavao da bega, ali koja ga je brzo sustigla i više ga nije puštala, jer to kad u‘vati ne pušta, pa se ne zna u šta se računa epizoda od jednog sata, u igrani film ili ne ili je cela serija od po pedeset takvih epizoda jedan film? Ili kako? Ipak, došli smo do nekog uslovnog podatka od 333 igrana filma utisnuta na filmsku traku, što je nesporno, već i zbog činjenice da svaki broj predstavlja pojedinačnu filmsku (i televizijsku) ulogu kroz koje se može pratiti jarka nit ovog kontinuiteta, sa čitkim obeležjima, vrlinama i manama, uspesima i padovima, smehom i tugom, a uvek sa ljubavlju, jedinom stalnom osobinom ovog sveta. Zbilja, ima li ijednog glumca sa preko trista „celovečernjih“ uloga? Veoma malo ćemo ih naći u celom svetskom filmu. Ima li igde glumca koji je u jednoj kalendarskoj godini uspeo da se pojavi u 20 (i slovima dvadeset) igranih filmova, od toga u dobroj trećini glavnih uloga? Teško. Pa samo stići do toliko različitih mesta u jednoj zemlji (nije voleo avione i svuda je stizao svojim starim „opel rekordom“), presvući se, našminkati, preslišati, nešto pregristi i odspavati i rano ujutro, pre petlova, odjuriti na drugu stranu. Nikada nijednu ulogu nije odbio, od glamura do studentske vežbe, ni kada je bio na vrhuncu karijere. Svaki svoj posao shvatao je i doživljavao krajnje ozbiljno iako je zasmejavao pokolenja, mamio potoke suza i uzdaha, uselio se u život naroda kao njegov masovni dvojnik. Jedan za sve.

SRASTANJE PUBLIKE S JUNAKOM U uvodu svoje epohalne studije o filmu kao dvojniku iz mašte francuski filozof i filmolog Edgar Moren naglašava da je dvojnik možda jedini opštepoznati veliki ljudski mit. To bi moglo da objasni masovno uzbuđivanje pri evokaciji velikih filmskih predstava. A dvojnik nigde nije življi nego u uverljivom otisku stvarnosti koji nalazimo u pokretnoj slici, čija se duša napaja čudnim, gotovo magijskim svojstvom: fotogenijom. To je redak, Božji dar. Fotogeničnost je, dakle, u najužoj vezi s dvojnikom. Ona omogućuje, kaže Moren, da se snage mentalne slike učvrste u slici što proizlazi iz filmske reprodukcije. Drugim rečima, složeni proces psihološkog srastanja filmske publike s junakom nazire se u tajnom životu duše, nedostupnom bilo kom, osim filmskom oku. Fotogenija je skrivena veza filma s masovnom publikom, junaka ekrana sa svojim gledaocima. Na osnovu ovog dara izrastao je Bata u dvojnika vremena u kome je živeo, on je, dakle, privodio „istinu izvorima svih osećanja, tražeći život u samome životu kroz pokret“, kako je, u najkraćem fotogeniju razumevao prvi teoretičar sedme umetnosti Rićoto Kanudo.
„Estetika Bate Živojinovića je u njegovoj fotogeniji“, ispisao je, gotovo kaligrafski, znalac Batinog dela Milosav Buca Mirković. „Neulepšavan, on počinje iznova da svedoči naša lica, lica našeg sveta, naših naravi, našeg poluprkosnog, polunasmešenog zrelog mladićstva. Ali to ‚naško‘, to ‚našijensko‘ u njegovoj fotogeniji nije folklorno, nije rustikalno, nije izražajno, udarno, ‚na prvu loptu‘. Ni mit svoje generacije nije prihvatio kao mit o nedorečenom deranu ili đilkošu: u napredovanju glumačke ličnosti imao je nemalo iskušenja da se ponovi, da se reprizira, da ostane u odlivku ranijih uloga. Bata raspolaže jednom vrstom fotogenije ne da bi se islikavao i odslikavao, nego da bi na ekranu živeo jedan svoj duboki život. On ne studira uloge. On je u tim ulogama od samog početka, jer one pripadaju njegovoj životnoj i umetničkoj egzistenciji. To je zanimljiv i velik fenomen. To je jedna velika fotogenijska osobina koja ne trpi male zamke o varke. U Batinim ulogama ne živi samo karakter koji mu je zadat nego igraju karakteri svih ljudi koji su izašli iz gradiva tog filma, tog scenarija, te opše književne podloge, tog rudnika. On je, u stvari, superiorni rudar rudniku ljudskih karaktera sa naše obale, iz naše stvarnosti.“
Velimir Bata Živojinović potekao je, dakle, iz naroda i vratio se u narod kao njegov kinematografski dvojnik.