ЗЕЧЕВИЗИЈА – Двојник милиона

Бата, највећи српски филмски глумац свих времена, прославио би прошле недеље свој деведесети рођендан. На дан његовог рођења отворили смо у Југословенској кинотеци Батин легат, којим се придружио Милени и Гаги, Павлу Вуисићу и другима, најужем кругу најзаслужнијих у националном филмском Пантеону

Као да је јуче било док је јурцао са снимања на снимање, поздрављао нас свако јутро са „Како сте пајкили?“, махао у пролазу и намигивао нам с билборда, готово да нисмо ни приметили да је отишао јер се одавно утиснуо у екран наше народне душе. Бата, највећи српски филмски глумац свих времена, прославио би прошле недеље свој деведесети рођендан. На дан његовог рођења отворили смо у Југословенској кинотеци Батин легат, којим се придружио Милени и Гаги, Павлу Вујисићу и другима, најужем кругу најзаслужнијих у националном филмском Пантеону. Збиља, мало је глумаца у свету који су остварили шездесетогодишњи континуум у медијуму филма, старом иначе тек нешто више од једног века. Још мање је оних који су у том, сада се већ може рећи херојском и митском добу стварали кинематограф, проживели безмало све његове преображаје и постали знаци свог времена.

ОЗБИЉНОСТ ЖИВЉЕЊА Када је реч о српском и југословенском филму, и једно и друго остварио је филмски глумац Велимир Бата Живојиновић (1933–2016). Пре него што се преселио у вечност могао се похвалити још нечим: он је у српском и југословенском филму играо главну улогу. Без обзира на појединачне улоге, свака његова појава у нашем филму најчешће се доживљавала као митско присуство изабраног народног јунака. Он је веома рано стекао харизму која је у покретној слици друге половине ХХ века оживела архетипове српског наслеђа, али и низ универзалних атрибута митског хероја, са Косова или још раније, Пракосова, како би рекао познавалац наших корена Александар Лома. „Бата је јунак нашег филма“, говорио је Добрица Ћосић. „Оно што посебно ценим код њега је што поред свог дара има једно социјално биће, једну социјалну интелигенцију, народност, доброту, бригу за људе. Дубоко поштовање заслужују његова озбиљност живљења и одговорност за свој народ. Била би срећа ако би младима служио за пример.“

Нико није, укључујући и мене самог, успео да наброји у колико је тачно филмова Бата играо, јер се у другој половини његовог живота у ствар умешала телевизија од које је покушавао да бега, али која га је брзо сустигла и више га није пуштала, јер то кад у‘вати не пушта, па се не зна у шта се рачуна епизода од једног сата, у играни филм или не или је цела серија од по педесет таквих епизода један филм? Или како? Ипак, дошли смо до неког условног податка од 333 играна филма утиснута на филмску траку, што је неспорно, већ и због чињенице да сваки број представља појединачну филмску (и телевизијску) улогу кроз које се може пратити јарка нит овог континуитета, са читким обележјима, врлинама и манама, успесима и падовима, смехом и тугом, а увек са љубављу, једином сталном особином овог света. Збиља, има ли иједног глумца са преко триста „целовечерњих“ улога? Веома мало ћемо их наћи у целом светском филму. Има ли игде глумца који је у једној календарској години успео да се појави у 20 (и словима двадесет) играних филмова, од тога у доброј трећини главних улога? Тешко. Па само стићи до толико различитих места у једној земљи (није волео авионе и свуда је стизао својим старим „опел рекордом“), пресвући се, нашминкати, преслишати, нешто прегристи и одспавати и рано ујутро, пре петлова, одјурити на другу страну. Никада ниједну улогу није одбио, од гламура до студентске вежбе, ни када је био на врхунцу каријере. Сваки свој посао схватао је и доживљавао крајње озбиљно иако је засмејавао поколења, мамио потоке суза и уздаха, уселио се у живот народа као његов масовни двојник. Један за све.

СРАСТАЊЕ ПУБЛИКЕ С ЈУНАКОМ У уводу своје епохалне студије о филму као двојнику из маште француски филозоф и филмолог Едгар Морен наглашава да је двојник можда једини општепознати велики људски мит. То би могло да објасни масовно узбуђивање при евокацији великих филмских представа. А двојник нигде није живљи него у уверљивом отиску стварности који налазимо у покретној слици, чија се душа напаја чудним, готово магијским својством: фотогенијом. То је редак, Божји дар. Фотогеничност је, дакле, у најужој вези с двојником. Она омогућује, каже Морен, да се снаге менталне слике учврсте у слици што произлази из филмске репродукције. Другим речима, сложени процес психолошког срастања филмске публике с јунаком назире се у тајном животу душе, недоступном било ком, осим филмском оку. Фотогенија је скривена веза филма с масовном публиком, јунака екрана са својим гледаоцима. На основу овог дара израстао је Бата у двојника времена у коме је живео, он је, дакле, приводио „истину изворима свих осећања, тражећи живот у самоме животу кроз покрет“, како је, у најкраћем фотогенију разумевао први теоретичар седме уметности Рићото Канудо.
„Естетика Бате Живојиновића је у његовој фотогенији“, исписао је, готово калиграфски, зналац Батиног дела Милосав Буца Мирковић. „Неулепшаван, он почиње изнова да сведочи наша лица, лица нашег света, наших нарави, нашег полупркосног, полунасмешеног зрелог младићства. Али то ‚нашко‘, то ‚нашијенско‘ у његовој фотогенији није фолклорно, није рустикално, није изражајно, ударно, ‚на прву лопту‘. Ни мит своје генерације није прихватио као мит о недореченом дерану или ђилкошу: у напредовању глумачке личности имао је немало искушења да се понови, да се репризира, да остане у одливку ранијих улога. Бата располаже једном врстом фотогеније не да би се исликавао и одсликавао, него да би на екрану живео један свој дубоки живот. Он не студира улоге. Он је у тим улогама од самог почетка, јер оне припадају његовој животној и уметничкој егзистенцији. То је занимљив и велик феномен. То је једна велика фотогенијска особина која не трпи мале замке о варке. У Батиним улогама не живи само карактер који му је задат него играју карактери свих људи који су изашли из градива тог филма, тог сценарија, те опше књижевне подлоге, тог рудника. Он је, у ствари, супериорни рудар руднику људских карактера са наше обале, из наше стварности.“
Велимир Бата Живојиновић потекао је, дакле, из народа и вратио се у народ као његов кинематографски двојник.