PAD NA PAMET – KNJIŽEVNOST I „OBOLJENJA EGA“

Kako aktivni i afirmisani srpski pisci, ovenčani slavom, nagradama, tiražima, bivaju nesvesni da su uz to zadovoljenje ega počeli da pate od stvaralačke impotencije, – nažalost svojom voljom, a na sreću izlečive

Govoriti ili pisati o srpskoj književnosti, tačnije o srpskoj književnoj sceni, ukazivati na njene nedostatke, otkrivati njena skretanja sa puta, i još ako to čini jedan pisac, ujedno i čitalac, nikako nije poželjno, nije ni pametno, možda nije ni kolegijalno, ali svakako jeste korisno.
Elem, ne shvatajući sebe kao izuzetak od bilo čega, pa ni kao jedinstvenu pojavu u okvirima morala i stvaralaštva, već isključivo kao pisca koji sebe svrstava u okvir srpske književnosti, ne mogu a da ne branim književnost kojoj pripadam. Ponekad, kao sada, pokušavam da je branim od nas samih, a to ume iz džepa da vam izbije nagrade, pojedina poznanstva preobrati u netrpeljivosti, uslovi manjak promocija i gostovanja, pa čak i da vas potpuno otera na marginu, ugrozi prodaju knjiga, još dublje vas podeli sa neistomišljenicima, a onda i dovede do toga da navučete na sebe ona zakulisna ogovaranja i odlikovanja novim (dis)kvalifikacijama. I sve je to u redu, jer ništa od toga i nije književnost već su u pitanju simptomi oboljenja ega, kako napadnutih, tako i napadača.
Dakle, ne može se sagledavati trenutno stanje na srpskoj književnoj sceni, a da se ne primeti da postoje dve grupe pisaca. Prva grupa su oni koji zaista u javnosti slove za pisce – odlično pišu, ljudi znaju za njih, prodaju dosta knjiga i tome slično. Druga grupa su bivši zabavljači – razni voditelji, pevači, fudbaleri i njima slični – koji žele da ih narod smatra piscima, ali avaj, nemaju delo vredno pažnje u onom književnom smislu, dok u smislu popularnosti najčešće imaju.
O drugoj grupi neću trošiti reči, jer oni su jednostavno popularni ljudi na izmacima karijera koji žele dodatno da zarade, a od njihovih uradaka, ili rukopisa koje su ispisali oni na knjizi nepotpisani, mogu sasvim pristojno da zarade izdavačke kuće i tako pokrpe dugove nastale štampanjem klasika srpske i svetske književnosti koji su ovih dana postali suvišni, jer čovek više i nije čovek nego trend-jurišnik, kao što ni najuzvišenija literatura više nije predmet divljenja već „smaranje“.
Ona prva grupa, u koju spadaju svi aktivni i afirmisani srpski pisci, ovenčala se slavom (prejaka reč, ali nazovimo to tako), nagradama, tiražima, ali nesvesna da je uz to zadovoljenje ega počela da pati od stvaralačke impotencije – nažalost svojom voljom, a na sreću izlečive.
Šta rade autori iz prve grupe i zašto ih pominjem? Oni čekaju velike godišnjice kako bi o tim jubilejima objavili knjigu o poznatom piscu ili pesniku, stvaraocu bilo koje vrste, jer vezivanje knjige za neko veliko ime (kom autor nikako nije dorastao u bilo kom smislu) prodaje tu knjigu mnogo više od onoga ko je potpisan iznad naslova iste. Stoga, došli smo u poziciju da ljudi čiji je talenat neosporan isti taj talenat srozavaju postajući neozbiljni biografi. Ali pazite sad… Ukoliko ih nazovete biografima ili hroničarima, oni se ljute što ih ne zovete piscima! Ne shvataju da njihov život, zanet idejom o sopstvenoj veličini izgrađenoj na tuđem imenu, zbog njihove ljubavi prema prodaji knjige neće proći ni u čemu drugom do u čekanju velikih jubileja i planiranju koji će to čovek koga svi znamo biti tema njihove sledeće knjige. Previše sve to miriše na bezidejnost i izdaju talenta, pa uz to čak i izdaju čitalaca. Oni pričaju ispričane priče, a knjiga im dobija na vrednosti ukoliko „osvetle“ neki sasvim beznačajan detalj iz biografije pisca žrtve (onaj opisani) ovakvih knjiga, iako je i taj detalj najčešće netačan, jer im se izvori svode na „Rekao mi je ovaj“, „Čuo sam u njegovom rodnom gradu“ ili „Napisao je onaj“… Dakle, donekle su ti nazovipisci i taoci spektakla. Oni radije troše vreme na pričanje već ispričanih priča koje svi znamo nego na stvaranje novih dela za kojima pati toliko nerasvetljenih i neobjašnjenih tema.
Mislim da je bilo važno napomenuti ovo iščašenje koje, kao i svaka devijacija, postaje paradigma. I valja znati da protiv autora takvih knjiga nemam apsolutno ništa, već iz najbolje namere ističem to da svoj talenat treba da razvijaju i da je mnogo bolje pokušati biti pisac dostojan toga da neko o vama sutra napiše biografsku knjigu, nadajmo se ne neko poput njih, već ozbiljan biograf. Imaju sve što je potrebno da budu veliki pisci, ali se zadovoljavaju time da ostanu mali biografi.
Da je ovaj tekst zlonameran, naveo bih imena svih pisaca koji se time bave, ali neću jer zaista želim da srpska književnost nađe izlaz iz bezidejnosti. Ko zna koliko će me njih pozvati da me kritikuje, pa onda recimo da ovaj tekst pišem ne kao pisac, ni kao kritičar, ali kao strastveni čitalac, te na ovakvo izjašnjavanje polažem puno pravo.
I ne razumem kako moje kolege ne boli to što su u njihovim knjigama najbolje rečenice u stvari citati ljudi koji su tema njihovih knjiga.