Све и ништа у исто време

Номиновани за Оскара 2023

На Западу, наравно, и даље нема ничег новог, како пригодно из прошлости опомиње Ремарков класик, који је ове године први пут екранизован у немачкој продукцији, а то је урађено довољно уверљиво да је филм обасут бројним наградама широм света укључујући и девет номинација за овогодишњег Оскара. Испред њега је остварење које са чак 11 номинација изгледа намештено да буде фаворит за Оскаре – „Све у исто време”. Његов наслов, а још више садржај најбоље дочаравају стање духа западног света у коме се ништавило безнадежно башкари свуда и у исто време!

Свуда око нас је мноштво доказа да је наша цивилизација изгубила компас, а главни разлог за то је што је претходно све оно што ју је чинило цивилизацијом извитоперено, одбачено, изврнуто наглавце. Све њене вредности постале су њене мане и нешто што, као превазиђено и лоше, мора бити темељно замењено савременим, свакако напреднијим начелима и вредностима. Стара схватања су обрисана, одбачена, „осавремењена“, насилно смештена у заборав. Један од бројних примера за ову појаву, која је можда најважнији, начелни и исходишни принцип такозване културе брисања (отказивања), јесу недавно обзнањене номинације за овогодишњег Оскара. У оквиру тих силних номинација у 23 категорије, међу филмовима који конкуришу за најзначајнију титулу – најбољег филма – нашло се америчко дело које потписују „два Дaнијела“, кинеско-амерички Дaнијел Кван, и америчко-јеврејски Дaнијел Шајнхарт. После примитивно бесмислене и дегутантне комедије апсурда, „Човек швајцарски нож“, којом су њих двојица скренула пажњу пре седам година, у врло сличном маниру, али у далеко богатијој продукцији, снимили су „Све у исто време“. Филм – понос новог времена и његових вредности, симбол победе културе заборава, отказивања и премазивања, те симбол „новог потпуно празног“ у главама квазиинтелектуалне гериле актуелне новомиленијумске биоскопске публике и критике. Филм који ставља својим постојањем белег не само на протеклу годину већ се упиње да маркира и читаву епоху зачету с њим која ће засвагда сазидати све ново и вредно у савременој култури филмског стваралаштва.

Нула у друштву најбољих Јер, по процени чланова Америке академије за филмску уметности и науку, „Све у исто време“ је, са чак 11 номинација за овогодишњег Оскара (укључујући и све најважније), сврстан у друштво, рецимо, прва два „Кума“, „Господара прстенова“, „Спасавања редова Рајана“, „Амадеуса“, „Приче са западне стране“, „Булевара сумрака“, „Гандија“, „Кинеске четврти“ … Нула у друштву најбољих! Његов „значај“ је, међутим, доказ једино да се поменути филмови, а и многи други приде, из отказане прошлости сматрају превазиђеним, па и инфериорним, заосталим. „Нове вредности“ доноси ове године убедљиво најхваљеније дело, „Све у исто време“, па и довољно гледане да га сврста међу тридесет најкомерцијалнијих свих времена (!). Процењују га као епохално остварење, а публика је коначно добила модеран, мултижанровски, „интелектуални“ спој и то у савршеним пропорцијама комедије апсурда, забаве за најшири слој публике, фантастике, фантазије, мистерије (можете даље сами додати шта год вам падне на памет!). И све је то дивно, занимљиво, „никад виђено“, важно, квалитетно.
Међутим, за оне који су истински интелектуално обдарени, а још су, авај, читали у свом животу више од неколико стрипова или мудрости тинејџерских мислилаца на друштвеним мрежама, комедија апсурда, нихилизам, промишљена фантазија и остали квалитети који се приписују овом филму су само јадна, тешко гледљива збрка кадрова који евентуално личе на визуелно изазовни видео-спот (иначе, главни посао два Данијела који они обављају између ретких филмских опробавања) и ништа више од тога.
Одмах иза овогодишњег лидера по броју номинација за Оскара је дело које нуди модерно читање чувеног литерарног класика, прва немачка екранизација романа „На западу ништа ново” Ериха Марије Ремарка. Овај је филм добио девет номинација и свака је заслужена. Истакнут, ипак, највише у визуелном и техничком делу екипе, овај немачки уплив у Ремарково чувено антиратно остварење везано за Први светски рат је дошло пред публику у идеалном тајмингу с највероватнијим отпочињањем трећег светског рата. Занимљиво је да се аутори нису бавили толико директним антиратним порукама (неке и нису пренете из романа на екран) већ су се фокусирали да што верније покажу како је изгледало ондашње рововско ратовање и дочарају сву бесмисленост масовног страдања младости у борбама на самом крају рата. И у томе су до те мере били успешни да се ова верзија „На западу ништа ново“ уздигла до самог врха најупечатљивијих ратних филмова икада, раме уз раме са Спилберговим „Спасавањем редова Рајана“.
Када смо већ код Спилберга, и он има по ко зна који пут велики адут за освајање Оскара, сада са аутобиографским освртом на своје одрастање и породицу у филму „Фабелманови“ који је номинован у седам категорија. Али изнад њега је, као и поменути „На западу ништа ново“, са девет номинација потајни ирски адут „Виле смрти Инишерина“, уврнута, црна комедија на којој су се после предивног црнохуморног трилера „У Брижу“ поново удружили режисер Мартин Макдона и ирски глумачки суперстарови Брендан Глисон и Колин Фарел. Било је мноштво покушаја да се досегне недодирљива сфера комедије апсурда Самјуела Бекета, којој су стремили бројни интелектуални бардови с обе стране камере, а овај је филм најближи успешном остваривању тог подвига.
Међу производима за забаву милиона (односно згртање милиона), а које је неко ко зна зашто препознао као оскаровски потенцијал нашли су се веома површна и слабашна биографска прича о Елвису Преслију „Елвис“ (чак осам номинација!) и наставак „Топ гана“ са бизарних (за подизање војног угледа и морала нације) шест номинација. Наставак „Аватара“, који је недавно премашио невероватне две милијарде долара зарађених у светским биоскопима, добио је четири номинације колико и расно коректна акциона стрип екранизација „Црни пантер: Ваканда заувек”. „Вавилон“, француског мајстора за освајање „изненађујућих“ Оскара Дејмијена Шазела, до очајања досадна тросатна ревија декадентног лудила у низу бесмислених сцена о томе како је наводно изгледао Холивуд пре сто година, добио је три номинације за Оскара. Да постоји онај за најдосаднији филм у коме се појављују велике звезде, „Вавилон“ не би имао конкурента.

Историјско жуто и остали рекорди После бојења у интензивно црно претходних година Оскар ће ове године револуционарно бити обојен и у жуто пошто се дешава историјски моменат: први пут се три азијске глумице и један глумац налазе у конкуренцији за ову награду. Рекорд је и појављивање 90-годишњег композитора филмске музике Џона Вилијемса у конкуренцији за музички скор Спилберовог филма „Фабелманови“ чиме је постао најстарији носилац номинације у историји Оскара, а са чак 53. номинацијом у каријери је додатно превазишао сопствени рекорд као најчешће номинован живи аутор у историји Оскара. У укупној конкуренцији, рачунајући и покојне, одмах је из Волта Дизнија. Ове године је начињен преседан и када је реч о броју страних (ван енглеског говорног подручја) глумаца који су номиновани за ову награду. Чак 12 их је распоређено у четири категорије. После 88 година, од седме доделе Оскара, десило се да је свим глумцима који су номиновани за најбољу мушку главну улогу то прва номинација у животу. Љубитељи статистике имају још низ информација овог типа. Али све то, нажалост, не значи да је Академија отворила врата квалитету, изузетности, новим снагама и талентима. Политичка коректност и захтеви новог нормалног су допринели да листа изгледа овако. Као што су допринели и да филмови изгледају овако. Односно да се, сем заиста ретких изузетака који делују као ексцесни одмак од упутстава за понашање и рад у новом свету, снимају овакви филмови. Другим речима, чак и да су хтели и смели, чланови Академије нису имали одакле да изаберу боље од овог. Свуда, дакле, све и ништа. Односно у свему – ништа!