PAD NA PAMET – Zašto bi jedan pisac pisao o filmu?

Pored morala, film je najveći gubitnik novog veka. Ništa nije doživelo tako silovit uspon i toliko brz pad kao film

Dvadeseti vek je prošao u znaku filma kao novorođene umetnosti kojoj u prethodnom veku nije bilo ravne po uticaju. Današnji svet nema vremena za duge scene, divne pitoreskne kadrove, dubokoumne rečenice koje razmenjuju ljudi na velikom platnu. Jezik filma savladan je od strane jezika reklame. Sve je brzo, ispresecano, intelektualno nezahtevno, umetničkim neopterećeno…
Više ljudi ne gledaju filmove na velikim platnima, nego putem aplikacija kako bi mogli da jedu, odgovaraju na poruke i biraju sadržaj koji će videti, ne po kvalitetu nego po onome što je aktuelno u društvu u koje pokušavaju da se uklope. Serije su postale nova opsesija, i to samo zbog sažetosti. Pre će današnji čovek odgledati jednu epizodu od pola sata nekog bezvrednog sitkoma nego da se muči sa satima „Rubljova“.
Dakle, pored morala, film je najveći gubitnik novog veka. Ništa nije doživelo tako silovit uspon i toliko brz pad kao film.
Nekada najefektnije oružje za osvajanje sveta, postalo je običan propagandni kanal za plasiranje anestezirajućih ideja i ništavne estetike kojom se svet ogrnuo. Filmovi u prošlom veku nisu osvajali tako što su bili ogoljeni propagandni pamflet, nego time što su bili remek-dela visoke umetnosti i osvajali su lepotom, idejom i umetnošću pričanja priče. Amerika nikada ne bi postala svetska sila da nije bilo Holivuda, ali moramo priznati da je i nas i ceo svet osvojio Holivud s početka veka, pa tamo negde do 1970-ih godina.
Nakon toga počinje veliki pad filma, sa uvođenjem Van Dama, Švarcenegera, Brusa Vilisa i ostalih glumaca koji su tumačili akcione heroje spremne da pobiju negativce onih nacionalnosti koje su tih godina bile u sukobu sa Amerikom, tačnije koje im nisu dozvolile tako lako da otmu ono što je Amerika nameravala. Film je lagano prerastao u otvoreno ispoljavanje mržnje, a prihvaćen je dobro jer su glavne uloge igrali glumci koje su svi voleli. Dakle, Holivud je plasirao mržnju uz pomoć ljubavi publike.
Šta nam sve nije plasirano kroz filmove – klasne podele, karakterni klišei, nametnute su nam socijalne konstrukcije bez smisla, počeli smo da menjamo svoj jezik lošim prevodima još gorih fraza, nasilje je postalo prihvatljivo, seks je zauzeo tron kao najvažnija stvar na svetu, moral je doživeo debakl…
Danas već vidimo film kao ogoljeni propagandni spot za promociju devijacija svake vrste, toliko otvorenih da to prelazi u banalno. Više se reditelji ne trude da dodaju nešto umetničko u film, već su i oni i glumci samo izvođači radova vlada u čijim zemljama žive ili nevladinih organizacija koje u njihovim državama deluju.
Od instrumenta za potragu za lepotom i pričama koje će nam život učiniti bogatijim, od nečega što je donekle moglo da zameni knjigu zbog brzine naracije i doživljavanja katarze, od onoga što smo svi voleli, pa do nečega što ne znamo ni šta je, ali znamo da bi se moglo i bez toga.
I zašto bi jedan pisac pisao o filmu, zbog čega bi razmišljao o tom padu i uticaju na svet umetnosti koja nije njegova… Zbog toga što umetnost imitira život ili život imitira umetnost. Kako god, umetnost umire pod naletom ideologije, a čovek se ispod svega toga, zbunjen, pita da li da oponaša umetnost koje nema ili da živi život koji već odavno u dobu korporativnog kapitalizma i nije njegov.
Ukoliko film, i ovakav kakav je, nameće određene vrednosti, a te vrednosti i nisu vrednosti nego anomalije, onda treba da budemo zabrinuti za film kao najvidljiviju i najuticajniju umetnost. Pripazimo čime se na nas i našu decu puca sa ekrana.