Napumpana euforija ima cenu

Ulazak Hrvatske u Šengen i evrozonu

Hrvatska je sve svoje ciljeve postigla služeći se obmanama i spletkama. Pomahnitala poskupljenja i bes građanstva koji je snašao hrvatsko vođstvo zato možda najbolje sažima izreka „sve se vraća, sve se plaća“

Prvi dan nove godine na granici između Slovenije i Hrvatske počeo je slavljem i hvalospevima političara. Na prednosti ulaska Hrvatske u Šengen i evrozonu ukazao je ministar finansija Marko Primorac: pred kamerama je prišao bankomatu, ukucao PIN kod i umesto kuna podigao – evre. Nije mario što je to bio jedan od retkih bankomata koji je prvih dana 2023. radio na teritoriji cele „lijepe naše“ jer prelazak na novu valutu nije išao glatko kao što je najavljivao premijer Andrej Plenković pre nego što su ga demantovale vesti s terena i ogorčeno građanstvo koje nije moglo do svojih para.
Popravljajući sopstveni imidž, Plenković je pozvao predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen da na prvi dan 2023. popije kafu – na zagrebačkom trgu. Šefica EK se zaista obrela na Trgu bana Jelačića, ponudila se i da plati, ali Plenković je u žiži fotografskih objektiva to odbio, ne stoga što je kavaljer već da pred očima sveta prvi put u Hrvatskoj izmiri račun u evrima. Nije mario za cenu kafe, ni što je građanima Hrvatske ubrzo presela jer su sve cene, ne samo kafe, podivljale čim je evro odmenio kune. Ugostitelji, trgovci, uslužne delatnosti… svi su pribegli manevru dobro poznatom u članicama EU koje su ranije prešle na zajedničku monetu. Svi su zaokružili cene. Jasno – naviše.

SKOK CENA „Muško šišanje je kod lokalnog frizera koštalo 60 kuna (8,1 evro), a sad je zaokružio na 10 evra, kaže, tako će kupcima biti lakše“, ljutila se nesuđena mušterija na sajtu specijalizovanom za alarmiranje potrošača o poskupljenjima u posledici uvođenja evra. Pljušte slična obaveštenja – svuda u Hrvatskoj je iz „nepoznatih razloga“ kafa s mlekom skočila sa 12 kuna na dva evra (oko 15 kuna). Kilogram klementina je na jednoj od zagrebačkih pijaca pre uvođenja evra koštao 12 kuna, a od 1. januara je cena „zaokružena“ na dva evra. To je bio tek vrh ledenog brega poskupljenja koja su zapljusnula Hrvatsku. Besni građani obrušili su se na vladu, nadležne ministre… A oni su odgovornost svalili na gramzive trgovce. Iza kulisa se odvijao scenario kojeg su se građani Hrvatske najviše bojali, poučeni lošim iskustvom komšija sa severa, jer se 2007. slično događalo i u Sloveniji kada je tolare zamenila evrima. Tada, istina, poskupljenja nisu bila jednako bolna kao sada u Hrvatskoj, ali nije bilo ni rata u Ukrajini ni energetske krize, inflacije i sveopšte skupoće, pravdaju se hrvatski trgovci. Premijer Plenković se zauzvrat sastao s predstavnicima inspektorata i Uprave carina, sve kako bi zaštitio narod od neopravdanog galopa cena. Vlada neće dozvoliti da uspeh uvođenja zajedničke valute pomute poskupljenja, obećao je Plenković, usvojivši odluku da „svi privredni subjekti koji su neopravdano povisili cene, moraju da ih vrate na nivo od 31. decembra“.
Glavni državni inspektor Andrija Mikulić upozorio je ministre da su uslužne delatnosti od 1. januara „povisile cene od 10 do 80 odsto!“. Ministar privrede Davor Filipović obrecnuo se na velike trgovinske lance: „Trgovci su iskoristili uvođenje evra da ponovo podignu cene kako bi prevarili građane. Rekao sam im da je struja u Sloveniji 60 odsto skuplja nego kod nas. Gde su onda popusti? Nisam dobio odgovor. Očekujem da počnu da spuštaju cene, a ne da ih stalno dižu. Neće kovati profit na račun srozavanja standarda naših građana. Nećemo dozvoliti da neko koristi prelazak na evro kako bi podigao cene.“
Hrvatskom se u međuvremenu proneo glas da su isti proizvodi u Sloveniji jeftiniji nego u istim trgovačkim lancima kod kuće. I zaista – novinari su u dve „Lidlove“ prodavnice međusobno udaljene oko 20 kilometara, jedna je u Brežicama, druga u Zagrebu, utvrdili da je razlika drastična. U slovenačkom „Lidlu“ je korpa puna potpuno iste robe koštala 19, a u hrvatskom 26,5 evra. Poređenje je obuhvatalo deset nasumice izabranih artikala: puter, tost, gaziranu vodu, šunku, kačkavalje trapist i čedar, puding, tunjevinu u konzervi, ajvar i čips. Štaviše, neki od tih artikala su bili u Hrvatskoj deo „akcijske cene“; kada bismo uzeli u obzir redovnu cenu, hrvatska korpa bi bila još skuplja. Novinari su potom otkrili najmanje 30 jeftinijih artikala u slovenačkom „Lidlu“ i samo tri koja imaju istu ili nižu cenu u hrvatskom…

U Hrvatskoj je cena hrane još pre uvođenja evra i rata u Ukrajini bila iznad evropskog proseka. Zato su i pre 1. januara ove godine parkinzi dućana na slovenačkoj strani sada ukinute šengenske granice vrveli od vozila s hrvatskim registracijama. A onda se u prvoj sedmici 2023. taj broj udvostručio; na parkinzima slovenačkih tržnih centara gotovo svaki drugi auto ima hrvatske registarske oznake i to ne samo u pograničnim varošicama nego i u Ljubljani, Mariboru, Celju… Da šarada bude veća, na društvenim mrežama je isplivao snimak premijera Plenkovića iz 2019. godine; strepnju građana da će se uvođenje evra izroditi u nekontrolisana poskupljenja suzbijao je tada tvrdnjom da će na primer „kafa poskupeti najviše dve lipe“. I na sednici Nacionalnog saveta za uvođenje evra je 28. februara 2019. tvrdio da će efekat konverzije kune u evro biti blag i jednokratan, kao i da su cene u ostalim članicama EU prilikom uvođenja zajedničke monete porasle za svega 0,23 odsto. Tri godine kasnije vlasnici kafića nisu marili za premijerova obećanja: kafa je poskupela 150 puta po 2 lipe (300 lipa = 3 kune). Zato u Hrvatskoj raste revolt koji je nadjačao kratkotrajnu svetkovinu zbog preuzimanja evra. Oglasio se i zagrebački ekonomista Ivan Lovrinović, koji je proteklih godina upozoravao na štetnost odluke Plenkovićeve vlade da kune zameni evrom: „Tokom cele karijere, već 30 godina, proučavam monetarnu politiku i međunarodne finansije na Ekonomskom fakultetu, zato sam svestan težine problema. Ovo je jedno od najvažnijih pitanja funkcionisanja hrvatske privrede i države; domaća valuta je deo suvereniteta svake države, a taj je sada u rukama nadnacionalne institucije pri čemu evro u ekonomskom pogledu donosi čitav niz loših posledica, počev od gubitka monetarne politike, jer se više ne može upravljati kamatnom stopom i deviznim tečajem. Uz to, evro ne može da nas zaštiti od porasta cena, na šta sam (uzalud) upozoravao.“
„Evro je samo za bogate države“, opominje profesor ekonomije, uveren da je „evro katastrofa koja vodi u propast!“ Lovrinović nije ostao dužan ni Hrvatskoj narodnoj banci koju optužuje da je diktirala precenjen kurs kune. Na kritike trgovaca uzvraća da je kucnuo čas da narod zbog visokih cena pozove na odgovornost premijera i guvernera Hrvatske narodne banke. „Slušajući premijera, stekao sam utisak kao da sam se vratio u osamdesete godine, u bivšu Jugoslaviju, u socijalistički način vođenja ekonomije, gde se limitiraju cene, gde se sve mora vratiti na neki datum odranije, gde se preti odmazdama, kao u slučaju struje. Pa čekajte, zar mi nismo prešli na tržišnu privredu? Ko može zabraniti proizvođaču ili trgovcu da sam formira cene“, prozvao je hrvatsku vladu profesor Lovrinović, ne skrivajući jed što je državni vrh bio gluv na blagovremena upozorenja, u vreme kada je mogao da odustane od evra i spreči fijasko, umesto što je pumpao euforiju i spremao naciju na preuzimanje evra za domaću valutu. Uveren je da će Hrvatska platiti užasnu cenu zbog pogrešne odluke političkih vođa. „To je strašno loša odluka… Nijedna zemlja u evrozoni nije uvela evro u ovako katastrofalnim uslovima. Ovde je reč o političkom nasilju – evro su uveli na silu, politički, očito da bi se dodvorili vrhuški Evropske unije da bi pokazala da je taj projekat još dobar, da je živ, bez obzira kako ćemo (Hrvati) proći. A cena te odluke, koja je, ponavljam, strašna, biće izuzetno visoka za čitavo društvo“, ističe profesor Ekonomskog fakulteta u Zagrebu.
Povrh svega, Hrvatska je u zamešateljstvo sa uvođenjem evra uvukla i najčuvenijeg Srbina na svetu, stavivši na nov sitniš (cente) portret Nikole Tesle. Nije to bilo iz pijeteta zbog činjenice da je ustaška NDH u Drugom svetskom ratu u logoru Jasenovac pobila gotovo sav Teslin rod, niti što je 1992. dignut u vazduh njegov spomenik u Gospiću. Teslin lik je 1. januara ove godine osvanuo na novim hrvatskim „bakrenim“ novčićima uz šahovnicu, iako s njom nije imao nikada ništa jer u vreme njegovog rođenja Hrvatska nije bila suverena već pod upravom Austrougarske monarhije. Stoga su mnogi analitičari u tom činu Plenkovićeve vlade prepoznali akt prisvajanja srpske kulturne baštine i ruganja susedima s druge strane tek uspostavljenog „južnog“ Šengena koji „deli“ Srbiju i BiH od ostatka Evrope. Da nije bilo ustaških stratišta i da se predsedniku Hrvatske Zoranu Milanoviću nije omaklo da Nikola Tesla ima „manje veze sa Srbijom nego Brus Li“, uz napomenu ministra spoljnih poslova Gordana Grlića Radmana da „ne zna kakve to veze ima Nikola Tesla sa Srbijom“ – možda ne bi bilo tako jasno da je Hrvatska pod pokroviteljstvom Brisela zapravo zloupotrebila velikog srpskog naučnika. Nema sumnje da taj gest nije u duhu nekada toliko opevanih evropskih vrednosti.
Ni to nije poslednja senka koja se nadvila nad hrvatske građane u „sudbonosnoj“ novogodišnjoj noći na prelazu u 2023. godinu, kada je Hrvatska postala i deo Šengena. Nema više spuštenih rampi ni crvenih semafora na graničnim prelazima Slovenije s Hrvatskom, sada svuda piše: Slobodan prolaz. Mnoge putnike je oduševila spoznaja da je kraj kilometarskim gužvama, nervozi i haosu na hrvatsko-slovenačkoj međi. Sve to je od strane Evropske komisije lansirano kao veliko postignuće ne samo EU nego i pobede „evropskih vrednosti“. Iza pozornice se, međutim, godinama odvijala politička drama; Ljubljana je morala da se pomiri s bolnim spoljnopolitičkim porazom i spoznajom da je davno hvaljene postulate Unije potisnulo kršenje međunarodnog prava i anuliranje potpisanih međunarodnih ugovora s obzirom na to da je Hrvatska na putu u obe zone, šengensku i evra, izabrala politiku „svršenog čina“ da bi slomila blokadu Slovenije zbog nerešenog razgraničenja na kopnu i moru. Radi se o sporu koji tinja više od tri decenije, od raspada nekadašnje Jugoslavije.

PREVARENI SLOVENCI Hrvatska politika se nije libila da prevarom nadmudri slovenačke kolege: u cilju ulaska u EU Zagreb je 2009. pristao da višedecenijsku pograničnu međusobicu preseče poseban sud, osnovan u Hagu. U to ime su zavađene strane iste godine u Stokholmu potpisale „arbitražni sporazum“. Slovenački pravnici su prekasno shvatili da je Slovenija načinila kobnu grešku jer je odustala od prava na veto kojim bi Hrvatsku obavezala da pre ulaska u EU, NATO, šengensku zonu i evrozonu – mora da ispoštuje arbitražnu presudu. Umesto toga, Ljubljana je, iako je imala bogata negativna iskustva s verolomnim hrvatskim državnim vrhom, posle kraće blokade „propustila“ Hrvatsku da 2013. uđe u EU, potom i u NATO. Zagreb je istog trena zaboravio na sva zaklinjanja u „dobro susedstvo“ i – svestan da će arbitražnom presudom izgubiti deo teritorije – komšije na severu iznenadio obznanom da odustaje od arbitražnog sporazuma. Povukao je svog predstavnika iz arbitražnog tribunala uprkos pozivima Haga da to ne čini, s obzirom na to da je hrvatske izgovore ocenio neuverljivim. Tribunal je 2017. doneo presudu koja je oduševila Sloveniju jer joj je „vraćen“ veći deo Piranskog zaliva, kao i sporne teritorije na kopnu. Radost je bila kratkog daha – Hrvatska nije odustala od stava da je haška presuda ni u čemu „ne obavezuje“. Uzalud je Ljubljana podsećala Brisel da je garant prilikom potpisivanja arbitražnog sporazuma bila Evropska unija glavom i bradom, sve kako bi prestali učestali pogranični incidenti i zveckanje oružjem sa obe strane slovenačko-hrvatske međe. Ni Vašington nije bio od pomoći Sloveniji; na kraju je shvatila da je potrošila milione na bezvredan papir pošto bez saradnje Hrvatske ne može da pretoči arbitražnu presudu iz reči u dela.
Svesna da Bela kuća, Brisel i Berlin žmure kada Hrvatska krši međunarodno pravo, vlada u Ljubljani, verujući da pravda mora odneti prevagu, 2018. povlači poslednji, očajnički potez: ponovo tuži Hrvatsku, tada Evropskom sudu pravde u Luksemburgu. Novi šok stiže dve godine kasnije – Evropski sud pravde sebe proglašava „nenadležnim“. Vest je dotukla slovenačku javnost, kivnu na nesposobne domaće političare i diplomate. Ljubljani nije preostalo ništa drugo nego da povremeno sekira Hrvatsku pretnjama da – ukoliko Zagreb nastavi da ignoriše arbitražnu presudu – neće moći u Šengen, ni u zonu evra. Bilo je to junačenje praznom puškom: vodeći slovenački političari, poput aktuelne ministarke spoljnih poslova, preko noći su zaboravili obećanja data biračima. Tanja Fajon se povodom ulaska Hrvatske u Šengen zajedno s drugim ministrima iz slovenačke vlade 1. januara obrela na graničnom prelazu Obrežje/Bregana da bi pozirala novinarima u društvu šefice Evropske komisije Ursule fon der Lajen i razdraganog Plenkovića. Licemerje perjanica EU raskrinkali su blogeri, podsetivši da je Hrvatska sve svoje ciljeve postigla služeći se obmanama i spletkama. Pomahnitala poskupljenja i bes građanstva koji je ovih dana snašao hrvatsko vođstvo zato možda najbolje sažima izreka „sve se vraća, sve se plaća“. U tom svetlu je „strašna cena“, koja prema profesoru Lovrinoviću stiže Hrvatskoj na naplatu, možda ne samo pravedna već i zaslužena.