SOCIJALIZAM ILI KAPITALIZAM?

PLANETARNI SUDARI GEOPOLITIČKIH TEKTONSKIH PLOČA (prvi deo)

Mirna modernizacija. U ove dve reči može se lakonski sažeti govor kineskog predsednika Si Đinpinga, održan na 20. Kongresu Komunističke partije Kine. Govor predsednika Sija, koji i narednih pet godina ostaje na čelu najmnogoljudnije zemlje sveta (što ga, uzgred, izjednačava sa statusom koji je u ovoj zemlji uživao Mao Cedung), kao što primećuje brazilski analitičar Pepe Eskobar, sadrži „ne samo nacrt razvoja ove važne `države civilizacije` već i celog Globalnog Juga“. I to je ono što ga danas čini tako aktuelnim za čitav svet

Kina je prihvatila konfrontaciju sa Zapadom i snažno mu uzvratila, ali na svoj promišljeni, „kineski“ način. Kina ne želi novi Hladni rat i odbacuje logiku vojnih saveza uperenih protiv drugih zemalja. Kina podržava Rusiju kao „veliku silu“ (ne samo u Ukrajini) i obraća se zemljama Globalnog Juga, nudeći im svoju formulu „mirne modernizacije“. A to je sasvim različito od zapadnih vođa, koji i dalje žive u epohi i sa mentalitetom Hladnog rata, koji sada na mnogo tačaka globusa preti da preraste u „vrući“. Za sada, Zapad protiv Istoka primenjuje „hibridni rat“, a to je isto što i „specijalni rat“ u terminima jugoslovenske socijalističke doktrine narodne odbrane. Jugoslavija je taj rat izgubila. Kada je izgubila „specijalni rat“, počelo je krvoproliće.

Predsednik Mao je bio u pravu

Ovo je posebno važno u poređenju sa 20. Kongresom Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji se za ovu nesumnjivu supersilu pokazao kobnim. Kako konstatuje Sergej Glazjev: „Dvadeseti kongres za KPSS označio je prekretnicu – na njemu je Hruščov, koji je zamenio Staljina na mestu partijskog lidera, istupio sa referatom u kojem je `raskrinkao kult ličnosti` njegovog prethodnika i na mnogo načina diskreditovao samu partiju.“ Sovjetski Savez je zakoračio putem koji je, u poslednjoj instanci, vodio ka raspadu: „Nakon što je pročitao (Hruščovljev) referat, Mao Cedung je rekao svojim drugovima da su u SSSR-u vlast preuzeli korumpirani izdajnici, i da će oni zemlju odvesti u propast.“
Mao Cedung je očigledno bio u pravu. Za Zapad je uskoro nestala jedna noćna mora, ona koja ga je proganjala još od 1917. Sa geopolitičke mape sveta zbrisana je najmoćnija zemlja socijalizma. Zapad je konačno mogao da „trijumfuje“. „U tome se (Mao Cedung) pokazao kao vizionar“, zaključuje Glazjev. Posle Hruščova, usledila je borba za Sovjetski Savez koju su patriote na kraju izgubile: „Brežnjev, koji je uklonio Hruščova sa vlasti, uspeo je u velikoj meri da ispravi promašaje uobraženog Hruščova, ali je još sujetniji Gorbačov, koga je na vlast doveo Andropov, vratio zemlju na katastrofalni put bezumnog kopiranja zapadnih institucija i diskreditovanja sopstvenih dostignuća.“
SSSR, čija je istorija trajala oko 70 godina, izgubio je svoj suverenitet i svaki dalji smisao postojanja. Upravo je ta čudna lakovernost sovjetskog i ruskog naroda zapečatila sudbinu Sovjetskog Saveza. Rusi su poverovali u laži o sopstvenom rukovodstvu i u dobronamernost Zapada. Sve što je dolazilo sa Zapada moralo je biti „bolje“. Činilo se da kraj Hladnog rata to potvrđuje. Počela je era u kojoj je ušlo u modu pljuvanje po sopstvenoj državi, trenutak „otkrivanja zločina“ rukovodilaca Sovjetskog Saveza, onih koji su se stvarno dogodili i onih koji nisu. Zapad je govorio o miru. I komunistički Istok mu je, na svoju nesreću, poverovao…

[restrict]

Mi smo podigli belu zastavu…

Raspad Sovjetskog Saveza uskoro je postao neminovnost. Šta se zaista dešavalo u ovoj ogromnoj zemlji, „prvoj zemlji socijalizma“, pokazao je rasplet koji se odigrao u Beloveškoj šumi, gde su trojica „lidera“ – Rusije, Ukrajine i Belorusije – proglasila „mirni raspad“. Da li je rasturanju kumovala izdaja? Bez sumnje je tako. Ovaj „raspad“ ignorisao je volju preko 70 odsto državljana SSSR-a, iskazanu na referendumu. Bilo kako bilo, istorija Sovjetskog Saveza bila je okončana, i to bez ispaljenog metka. Ali samo za početak: usledio je rat u Pridnjestrovlju, Nagorno Karabahu, Čečeniji…, nekadašnja „otadžbina socijalizma“ pucala je po etničkim šavovima. Otpočela je nova epoha žestoko sučeljenih nacionalizama, koji su imali podršku Zapada ukoliko su bili antiruski.
„Sa geopolitičke tačke gledišta“, piše ruski geopolitičar Aleksandar Dugin, „Rusija je 1991. godine pretrpela kolosalan poraz u bici kopna protiv mora. Mi smo se predali, podigli smo belu zastavu i dali joj ime Jeljcin (`Jeljcinov centar` je ista stvar, spomenik porazu i izdaji). I, štaviše, prihvatili smo `istinu` neprijatelja – njegov sistem vrednosti, njegove norme, njegova pravila, parlamentarizam, liberalnu demokratiju, ideologiju individualizma, hedonizam i komfor, tržište.“
Za Rusiju, kao i za ostale „bivše sovjetske republike“, bio je širom otvoren put u „crne devedesete“: „Odričući se od nastavka socijalističke izgradnje“, kaže Glazjev, „ukrcali smo se u poslednji vagon kapitalističkog sveta, koji vodi u slepu ulicu i čiji je krah odložen za 30 godina zahvaljujući prisvajanju bogatstava i resursa zemalja bivšeg SSSR-a i socijalističke zajednice, koje su stavljene pod kontrolu zapadnog kapitala.“

Na periferiji amerikanocentričnog sistema

„Kontrola zapadnog kapitala nad Rusijom“, to je bio cilj Zapada i sumorni bilans „reformi“ koje su sprovodili Gorbačov, a posle njega Jeljcin: nasumičnih reformi bez glave i repa, koje su uništavale sve osnove društva i koje su privilegovale najgore iz socijalističkog sistema i istorije same Rusije, omogućavajući da na površinu ispliva talog takozvane tranzicije: otpaci sistema, koji su navikli da žive od krađe državne imovine, svega što je stvarano tokom 70 godina. Počela je „velika rasprodaja“. Zapad je aplaudirao. Velika dostignuća SSSR-a, na svim poljima, bila su zgažena, bačena u blato. Bio je to veliki poklon za Zapad, koji je, još od početka 1970-ih, ozbiljno potresala ekonomska kriza.
Jedna od misterija „tranzicije“ je to što su sovjetski i ruski narod mirno posmatrali raspad. Obrazac ponuđen kroz krah Sovjetskog Saveza prekopiraće ostatak Istočnog bloka. Pad će se nastaviti kao u igri domina. Za jedini uzor koji treba slediti proglašen je Zapad. Ali „tranzicija“ nije nikom na sada već bivšem komunističkom Istoku donela ništa dobro, osim sasvim uskom sloju. Razoren je, na prvom mestu, suverenitet SSSR-a (Rusije). Mukotrpna „tranzicija“, iz socijalizma nazad u kapitalizam, donela je samo dalji i sve brži pad, sve do tačke beznađa. Siromaštvo, beda, kriminal, borba da se samo preživi, proširile su se kao kuga. Ukratko, „našavši se na periferiji amerikanocentričnog sistema oligarhijskog kapitalizma nakon raspada SSSR-a, Rusija je degradirala u naučnotehničkoj, ekonomskoj, duhovnoj i kulturnoj sferi, postajući sirovinski, finansijski i intelektualni donator SAD i EU“.
Tako je bilo sve do pojave Putina. On nije nikakav „diktator“. On je samo „prvi među jednakima“: deo širokog protivpokreta nekadašnjih sovjetskih elita koje su odlučile da pronađu izlaz iz decenijama duge agonije Rusije. Putin se ovom pokretu ubrzo stavio na čelo, a jedan od razloga je njegov, toliko puta istican, „politički realizam“: Putin je u stanju da govori mnogim, katkad i „ezopovskim“ jezicima. Ali on ne blefira i sve radi odmereno i postepeno.

Američki sistem se raspada

Šta se, međutim, desilo sa socijalizmom? U nekadašnjoj Istočnoj Evropi socijalizam je demonizovan. Zabranjeno ga je čak i pominjati. U stvari, zabranjeno je i ime Istočne Evrope, koja je preko noći postala „Centralna Evropa“, obračunavajući se sa svojom „komunističkom prošlošću“. Stvar je doterana do apsurda: danas imamo kontinent koji ima svoj centar, ali nema svoj istok…
Što se tiče socijalizma, on je, bez obzira na svoje realne domete, ocrnjen i izjednačen sa siromaštvom, s najcrnjom bedom, posebno kod mlađih generacija, koje ga zapravo nisu ni pamtile. O „realnom socijalizmu“ stvoren je negativan mit, koji nema mnogo veze sa stvarnošću. Smenio ga je „(neo)liberalni kapitalizam“, made in USA. Još ima dovoljno onih koji veruju u taj „mit“. Između kapitalizma i „dobrog života“ stavljen je znak jednakosti, bez obzira na prilično uznemirujuću sliku koju danas zatičemo gotovo svuda na evropskom Istoku, koji obeležavaju deindustrijalizacija, deopopulacija, kriminal i cvatuće siromaštvo. Razlika između realnog i proklamovanog objašnjava se nedoslednošću u primeni (neo)liberalnih recepata i samim mentalitetom istočnih naroda, uključujući i bivšu Jugoslaviju, navodno nepopravljivo obeleženih korupcijom i nepotizmom. „Sve bi bilo idealno, da ste vi drugačiji.“ Ili: „Životni standard, komfor, blagostanje, sve to imamo na Zapadu, u zemljama Zapadne Evrope, ali mi smo jednostavno nesposobni da to postignemo.“
Navodno, bilo je dovoljno da se ovaj recept jednostavno kopira. I ovaj recept se uporno i dosledno kopirao, dajući sve gore i gore rezultate. Takav pogled prenebregava činjenicu da je „liberalni model“, koji nam se uporno natura, danas iscrpljen, da se i na Zapadu živi u sve većoj oskudici, i da je sam Zapad izložen periodičnim krizama, za koje ne možemo okriviti pandemiju. Bogatstvo anglosaksonskog Zapada posledica je njegovog kolonijalizma i ničeg drugog. Svakako, nije rezultat uspešnosti njegovog „liberalnog modela“. S nestankom kapitalističkih „novih tržišta“, nestaje i zapadno blagostanje, u kojem je uživalo nekoliko generacija. Inflacija, deindustrijalizacija, depopulacija, nestanak naroda, sve to danas podjednako preti i Zapadnoj Evropi.
Zapravo, kako je primetio Glazjev, reč je o tome da smo se „ukrcali u poslednji vagon kapitalističkog sveta“ i odrekli se samostalnog razvoja, zadovoljavajući se time da postanemo „resursna baza progresivnog Zapada“. Ali amerikanocentrični svet je već iscrpeo sve svoje potencijale. Time smo samo odložili njegov raspad. Treba imati na umu da se ovaj model, početkom 1990-ih, reklamirao kao univerzalni recept za (ekonomsko) blagostanje. Ovaj poredak se danas raspada pred našim očima. Ne možemo se praviti da to ne vidimo. Da bi usporio taj raspad, Zapad je pokrenuo „svetski hibridni rat“, a to je ono u čemu danas živimo. Objavljen ili ne, rat protiv Rusije, Istoka uopšte, upravo je u toku. Takozvani ukrajinski nacisti su nesumnjivi izdajnici evroazijskog kontinenta i nastavljaju posao Gorbačova ili Jeljcina, naravno – drugačijim i mnogo brutalnijim sredstvima. O tome svedoči i ogromna zapadna pomoć koja se pruža Ukrajini, ne samo u naoružanju. U geopolitičkom smislu, svi oni danas zaista predstavljaju „Zapad“ onakav kakav doista jeste, oni su pretvoreni u njegovo „istureno odeljenje“.

[/restrict]

U narednom broju: Novi centar svetske privrede