NEŽNI POGLED KROZ GVOZDENU ZAVESU

Tu i tamo pročitam, u stvari, pravu ideju: ako naši ili strani protivnici Specijalne vojne operacije napuste tržište knjiga, onda ljudi koji su izgubili priliku da čitaju Kinga i Akunjina neće stati u red za knjige vatnjika („gunjaša“) i militarista

Piše Zahar Prilepin

Ruski izdavači knjiga tuguju: ah, Stiven King i Džoan Rouling odoše s našeg tržišta.
Akunjin još nije: pa gde će ga tako velikodušno hraniti kao ovde? Ali svašta se može dogoditi.
Tu i tamo pročitam, u stvari, pravu ideju: ako naši ili strani protivnici Specijalne vojne operacije napuste tržište knjiga, onda ljudi koji su izgubili priliku da čitaju Kinga i Akunjina neće stati u red za knjige vatnjika („gunjaša“) i militarista.
Ima tu neke formalne logike: Rusija se tako predstavlja kao despotija koja svoje čitaoce lišava izbora.
Ali nema šire slike – i sad ću je ja ocrtati lakim potezima.

NEMA IZDANJA, NEMA PROBLEMA Postojao je takav pisac – Maksim Gorki. Pre oko 100 godina bio je jedan od najpopularnijih pisaca na svetu. Definitivno – u prvih pet. Štaviše, bio je najpopularniji dramski pisac na planeti, prestigavši po broju predstava Ibzena i Čehova. I samo je Šekspir mogao da se takmiči s Gorkim. Sabrana dela Gorkog – dragocene višetomne knjige! – objavljena su na svim glavnim jezicima sveta. Bio je istinska superzvezda.
Ali onda se Gorki vratio u SSSR, podržao Staljina i tokom narednih pola veka njegovoj reputaciji su zadati neverovatno jaki udarci. Gorki je na kraju postao gotovo opscen. Njegove knjige nisu postale manje genijalne, ali su njega ukinuli.
Verovatno ne znate kakvu je zaglušujuću svetsku popularnost sovjetska književnost uživala 30-ih godina prošlog veka. Evo nekoliko brojeva.
Roman Nikolaja Ostrovskog „Kako se kalio čelik“ preveden je do 1938. na 78 jezika, a tiraži na svim kontinentima dostigli su milione.
Šolohov je bio svetska zvezda na nivou Hemingveja i Remarka: „Tihi Don“ je do 1938. preveden na 55, a „Uzorana ledina“ na 53 jezika. U to vreme su romani „Timur i njegova četa“ Gajdara i „Beli se usamljeno jedro“ Katajeva prevedeni na 43 jezika – čitala su ih deca širom sveta, uz knjige Kiplinga i Marka Tvena.
Posle rata, bez preterivanja, „Povest o pravom čoveku“ Poljevoja postala je svetski hit – desetine prevoda i milioni prodatih primeraka.
Međutim, u jednom trenutku je određenim faktorima postalo jasno da je sovjetska književnost previše tražena i, uprkos tržištu i drugim glupostima, počeli su da je otvoreno i tajno ukidaju.
Polako, tiho, ali vrlo odlučno.
I tokom ne tako dugog vremenskog perioda – ukinuli su je.
I niko se, znate, nije uzrujavao u stilu: „Naši čitaoci neće valjda čitati Fleminga umesto Gorkog i Šolohova“. Nema novih izdanja, nema problema.

I JA NJIH ŽELIM DA UKINEM Eduard Limonov je do 1991. bio prilično uspešan evropski pisac, preveden na dvadesetak jezika i nagrađivan od strane njihovih institucija. Do tada su samo u Francuskoj objavljene 22 njegove knjige. Ali on se najpre vratio u Rusiju i suprotstavio se Jeljcinu, a onda otišao da podrži Srbe. Uslikan je s puškomitraljezom, čime se on, treba priznati, prosto razmetao, i za nekoliko nedelja je izbrisan sa svetskog tržišta knjiga. Od tada njega niko tamo dve decenije zaredom nije prevodio, distribuirao ili recenzirao.
I pri tome niko se u celoj Evropi nije zabrinuo na temu: „Šta sad da rade čitaoci Limonova, da čitaju Kinga?“ Ukinuli, i to je to. Kad sam 2005. stigao u Francusku i pitao za Limonova, oni su mi tiho odgovorili: „Nije uobičajeno da o toj osobi govorimo naglas.“
„A njegove knjige – ima li ih bar u antikvarnicama? – pitao sam.
„Nema nigde njegovih knjiga“, rekli su mi.
I zaista ih nigde nije bilo.
Oni svoje tržište regulišu po svom nahođenju.
Moje knjige su bile prevedene na 25 jezika, čak, verovali ili ne, na ukrajinski, gde sam 2014. godine bio najprodavaniji strani pisac.
Onda su me ukinuli, i razumem ih. I ja njih želim da ukinem.
Ali su me ukinuli ne samo tamo nego na svim kontinentima, ostali su samo Kuba i Kina. Moji bivši agenti mi čak i ne šalju izveštaje: za njih sam zarazan.
I jedva da postoje bar jedne novine u Evropi koje će napisati: „Znate, to nije dobro.“
To je za njih odavno sasvim normalno.
I samo ovde kod nas šire ruke i govore: „Pa neće valjda Lukjanenko zameniti Kinga?“
Pa, baš nas briga.
King nije ni Gorki ni Šolohov. Nije to neka naročita tragedija.
Ali mi ćemo, naravno, biti tužni i kršiti ruke: o, opet gvozdena zavesa!
Na fonu zapadnih cinika i manipulatora, tako smo smešni.
Toliko smešni da to čak nije smešno.

(Telegram kanal Z. Prilepina; preveo Ž. Nikčević)