MARADONINE POLITIČKE PORUKE

Istorijat fudbalskih mundijala

Svetska prvenstva u fudbalu neretko su korišćena za promocije političkih lidera ili i za prikrivanja loših strana politike i političkih sistema zemalja organizatora ovih sportskih spektakala

Dok traje mundijal u Kataru i ceo svet, s nestrpljenjem, iščekuje ko će biti pobednik, polako pada u zaborav izjava nekadašnjeg čelnika Svetske fudbalske federacije (FIFA) Sepa Blatera da je dodeljivanje domaćinstva ovoj azijskoj zemlji bilo greška i rezultat političkog pritiska i korupcije. On je rekao da je kampanju da se domaćinstvo SP dodeli Kataru pokrenuo raniji predsednik Francuske Nikola Sarkozi, i to preko svog sunarodnika i bivšeg predsednika UEFA Mišela Platinija. Blaterova „priča“ je nova potvrda teze da je fudbal, kao veliki biznis, a ne samo igra, odavno postao sfera interesovanja politike i političara, i da se preko njega, kao reklame ili sredstva za mobilizaciju masa, ostvaruju državni interesi i ciljevi pojedinaca na vlasti.

FAŠISTIČKA ZLOUPOTREBA MUNDIJALA Prvi mundijal, održan 1930. godine u Urugvaju, ostaće, po svedočenjima nekih hroničara, upamćen i po tome što ga je aktuelna vlast iskoristila da narodni gnev, zbog teških ekonomskih prilika, smiri dajući mu „igre umesto hleba“. Zemlja je te 1930. godine imala oči i uši samo za Svetsko prvenstvo u fudbalu, a ubrzo potom Urugvaj je potresao državni udar. Finale su igrali Urugvaj i Argentina, a trofej je pripao domaćinima. Za Srbe, i sve bivše Jugoslovene, nezaboravan detalj sa tog šampionata je „pas“ policajca na utakmici Urugvaj – Jugoslavija, prikazan i u Bjelogrlićevom filmu „Montevideo, Bog te video“. Reč je o vraćanju lopte u teren iz gol-auta nogom jednog čuvara reda. Trenutak kasnije lopta je završila u mreži našeg golmana, a sudija je – priznao pogodak.
Drugi mundijal, u Italiji 1934. godine, grubo je iskorišćen za političku promociju fašističkog diktatora Musolinija. Na plakatima za svetsko prvenstvo, kojim je bila oblepljena cela zemlja, pozirao je nadmeni Duče, s nogom na fudbalskoj lopti i rukom podignutom u znak fašističkog pozdrava. Duče je prisustvovao svim utakmicama, sedeći u svečanoj loži okružen svojim crnokošuljašima. Italijanski fudbaleri, koji su osvojili prvo mesto, sve svoje pobede posvećivali su Musoliniju, uz fašistički pozdrav. Branilac prve titulu Urugvaj nije učestvovao zato što Italijani nisu došli na šampionat kom su oni bili domaćini. Bio je to, naravno, politički potez par ekselans.
I na narednom SP, održanom četiri godine kasnije u Parizu, gledan je fudbal s primesama politike. Nemačka reprezentacija je u sastavu imala nekoliko igrača iz anektirane Austrije, a na dresovima je nosila svastiku, koju je smatrala simbolom svoje nepobedivosti. „Na zemlju su ih spustili“ nejaki Švajcarci, „kljukani“ čokoladom umesto fašističkim idejama. Ponovo su trijumfovali Italijani, savladavši u finalu Mađarsku. Pobedu Azura u polufinalu nad favorizovanim Brazilom štampa na Apeninima je predstavila kao „trijumf italijanske inteligencije nad sirovom crnačkom snagom“.
Nakon četiri godine novog šampionata nije bilo. Dogodilo se ono što su priželjkivali Musolini i njegov nemački sabrat Adolf Hitler, koji je naumio da ceo svet pretvori u fudbalsku loptu na koju će zalepiti svastiku: umesto fudbalskih, već su trajale krvave ratne igre. Srećom po čovečanstvo i fudbal, vojne reprezentacije Hitlerove Nemačke, Italije, Japana i njihovih saveznika su potučene. Na fudbalske stadione, na kojima su poraženi često držali i mučili protivnike „novog svetskog poretka“, vratili su se igrači i lopte.
Sledeći mundijal organizovan je 1950. godine u Brazilu, bez Nemačke, čije je učešće zabranila FIFA. Na šampionat su prvi put stigli Englezi, koji su dotad smatrali da je glupo na ovakvim turnirima dokazivati da su oni najbolji na svetu. Tu nadmenost kao da su preuzeli iz svoje kolonijalne politike. Finale je bilo južnoameričko: Brazil – Urugvaj. Brazilci su toliko bili sigurni u trijumf da su svim reprezentativcima, dan uoči finala, podelili pobedničke zlatne satove. A onda, umesto brazilskog slavlja, dogodio se „najglasniji muk u istoriji fudbala“: pred 200.000 svojih navijača Brazil je poražen od Urugvaja. Jugoslavija se na tom prvenstvu zadovoljila petim mestom, knjiživši ga kao lep uspeh mlade Titove države bratstva-jedinstva i samoupravljanja.

[restrict]

POVRATAK NEMACA I SUNOVRAT MAĐARA I peto SP, 1954. U Švajcarskoj, obeleženo je neuspehom najvećeg favorita. Bila je to Mađarska, čija je „laka konjica“ sa Puškašem, Kočišom, Hidekutijem i ostalim zvezdama, pre šampionata, prosto mlela sve pred sobom. Engleze su „isprašili“ sa 7:1, a na startu mundijala i Zapadne Nemce sa 8:3. U Budimpešti, Moskvi i celom komunističkom istoku Evrope ovi rezultati su tumačeni kao dokaz i sportske nadmoći komunističkog bloka nad kapitalističkim. Ovu propagandu zaustavio je finalni meč šampionata u kom su Nemci pobedili Mađare i prigrabili „zlatnu boginju“. Euforija u Nemačkoj, treba li reći, nije bila radost samo zbog sportskog uspeha. Mađari više nikada nisu došli tako blizu svetskom vrhu i to – zbog politike. Dve godine kasnije, u krvavoj antikomunističkoj pobuni, raspala se i njihova slavna fudbalska selekcija, njeni najveći asovi prebegli su na Zapad. Urugvaj je bio četvrti, a Jugoslavija je ispala u četvrtfinalu od Z. Nemačke.
Prvenstvo iz 1958, održano u Švedskoj, prvi put je osvojio Brazil, a svet je tamnoputog Brazilca Edsona Arantesa do Nasimento Pelea „izabrao“ za „kralja fudbala“, igre nastale u beloj Engleskoj. Šampionat u Čileu (1962) još je „rana neprebolna“ za ovdašnje starije ljubitelje fudbala. Zato što je reprezentacija Jugoslavije, po mnogim stručnim ocenama, tada imala tim kadar da osvoji pobednički pehar. Pojedini igrači iz toga sastava otišli su na onaj svet sa uverenjem da je razlog što je uspeh izostao bila – politika. Tačnije, odluka da im se ne osiguraju premije za ulazak u finale, što je, kod većine, izazvalo otvoren gnev. Dragoslav Šekularac, zvezda tog mundijala i član „idealnog tima“ prvenstva, tvrdio je da funkcioneri FSJ od Tita nisu smeli da daju nagrade reprezentativcima, zbog maršalove rečenice „da naši sportisti ne igraju za pare, nego iz patriotizma“. Jugoslavija je, na kraju, bila četvrta, a prvak Brazil. Našima je za utehu ostala pobeda nad Z. Nemačkom u četvrtfinalu.
SP 1966. godine prvi put je stiglo u „kolevku fudbala“. Finalnoj utakmici, u kojoj su se sastali Englezi i Zapadni Nemci, prisustvovala je i engleska kraljica Elizabeta, iako fudbal nije bio „njena šolja čaja“. Kraljičino prisustvo bilo je simbol ogromne želje Engleza da, konačno, trijumfuju u sportu koji su izmislili. Uspeli su, ali sumnjivim pobedničkim golom. Selektor pobedničke reprezentacije Alf Remzi dobio je plemićku titulu. Više od Remzija radovali su se, verovatno, jedino reprezentativci Severne Koreje koji su senzacionalnu pobedu nad Italijom obeležili klicanjem svom komunističkom vođi. Jugoslavije nije bilo na Ostrvu jer se „spotakla“ u kvalifikacijama.
Sa zdravim Peleom, Brazil je trijumfovao na narednom šampionatu, 1970. godine, odigranom u Meksiku, gde naših Plavih opet nije bilo zbog „kvalifikacionog spoticanja“. Kao trostruki prvaci sveta, Brazilci su dobili pehar Žila Rimea u trajno vlasništvo, ali nije ostao kod njih, jer im je – ukraden. Najverovatnije zbog dva kilograma čistog zlata u njemu.

STADION KAO LOGOR Smenu šampiona iz Latinske Amerike, 1974. godine, izvršila je Zapadna Nemačka. I to na svom terenu, savladavši u finalu favorizovanu Holandiju. „Miris“ politike pratio je i ovaj mundijal: reprezentacija SSSR-a nije stigla do završnice jer je odbila da odigra kvalifikacioni meč protiv Čilea zbog toga što je utakmica bila zakazana na stadionu u Santjagu na kom je Pinočeov režim ubijao nevine građane. Kolala je i priča i da je predsednik Zaira naredio sedmodnevni zatvor reprezentativcima svoje zemlje zato što u Nemačkoj „nisu ispunili očekivanja nacije“. Zair je rekordni poraz od 0:9 pretrpeo baš od prijateljske i nesvrstane Jugoslavije što, govorkalo se, nije bilo po volji drugu Titu. No i naši se nisu proslavili: nakon prolaza iz grupe naleteli su na Zapadne Nemce i – ispali. Ostala je legenda, koja se još „provlači“ kroz naše medije, da je ta utakmica prodata, i da je to učinio naš maršal kako bi od Nemačke dobio kredit za spas posrnule jugoslovenske privrede.
Na SP 1978. godine u Argentini prvak je postala reprezentacija domaćina, a prljava politika je bila toliko prisutna da je izazivala gnušanje. Diktator Horhe Videla je „loptanje“ na svom „feudu“ vešto iskoristio za prikrivanje masovnih progona i ubijanja sopstvenog stanovništva. Delio je ordenje i bogate poklone mnogim uglednim zvaničnicima iz sveta politike i fudbala. Da postigne cilj, pomogao mu je i počasni gost Henri Kisindžer koji je, pred kamerama, izjavio da Argentinu čeka „velika budućnost u svakom pogledu“. Nisu se, međutim, svi pravili ludi: holandski reprezentativci, nakon izgubljenog finala s Argentinom, odbili su da se rukuju s Videlom. Ostaće upamćeno da se Argentina do finala probila na sumnjiv način: pobedila je Peru sa tačno 6:0, neophodnih za dalji plasman. Po povratku kući, Peruanci su bili dočekani kamenicama, a komentari u stranim medijima bili su nemilosrdni prema Argentincima i predsedniku FIFA Avelanžu, kojeg je Videla „zakitio“ vrednim odlikovanjem. Jugoslavija je „propustila“ i ovo SP, jer je „pala“ na „prijemnom“, to jest u kvalifikacijama.
Godine 1982. Plavi su se našli na mundijalu u Španiji i to sa, imajući u vidu sastav ekipe, lepim izgledima za „visok let“. Te snove Miljanićeve čete srušio je danski sudija Sorensen, izmišljenim penalom za Špance. „Ovo nije sudijska nego politička odluka“, grmeli su čelnici FSJ, uvereni da nečasni Danac, po nečijem nalogu, nije smeo da dozvoli da se završnica igra bez domaćina Španaca koji su potrošili silne pare za lepu sliku šampionata. Uveren da postoje „političke kuhinje“, bio je i kuvajtski šeik, koji je uleteo na teren da bi protestovao zbog neregularnog gola koji je njegova zemlja primila od Francuske. Pobednički pehar je odnela Italija, nakon „ratnog okršaja“ u finalu sa Zapadnom Nemačkom.
Mundijal u Meksiku 1986. godine, trinaesti po redu, obeležio je Dijego Maradona, koji je svoja dva gola u pobedi Argentine nad Engleskom nazvao „osvetom za Maldive“. Nestašni Argentinac, prijatelj Fidela Kastra i neprijatelj SAD, prvi gol je postigao rukom, koju je zatim nazvao „Božjom rukom“ što je kaznila zlikovce. Ne zna se da li je i to bilo po Božjoj volji, ali je Argentina postala prvak sveta, savladavši u finalu Nemačku. Dok su engleski novinari „razapinjali“ Maradonu zbog „mešanje sporta i politike“, njegovi Argentinci su ga proglašavali božanstvom. Ostatak sveta je o ovom pitanju bio podeljen, kao i o pitanju rata za Foklande, odnosno Maldive. Sportske i političke podele su se poklopile.

NESTANAK JEDNE REPREZENTACIJE Revanš Nemaca Argentini stigao je četiri godine kasnije, na SP u Italiji. Reprezentaciji Jugoslavije, koja je bila peta, igranje na tom šampionatu bila je labudova pesma: zemlja čije je boje branila ubrzo se raspala u ognju i krvi. „Jedina šansa da se ‘Juga’ spase bilo je osvajanje mundijala u Italiji“, govorili su oni koji su voleli tu državu „od Vardara pa do Triglava“. Jači od njih bili su, nažalost, oni koji za nju nisu imali ljubavi.

Četiri godine kasnije, dok je tekao novi šampionat sveta u SAD koji je osvojio Brazil, Jugoslavija je nestajala u ognju i plamenu koji su zapalili nekad zbratimljeni narodi, uz obilatu pomoć političkih piromana sa Zapada. Politika je ubila i fudbalera Andreasa Eskobara, koji je u Americi branio boje svoje Kolumbije. Zbog autogola, koji je postigao u meču protiv SAD, ubio ga je vozač najvećeg kolumbijskog narko-bosa koji je, s obzirom na to da je imao i političke ambicije, uspeh nacionalne reprezentacije smatrao važnim za svoje mutne radnje i novi cilj.
Pred naredno svetsko prvenstvo u Francuskoj (1998) uhapšen je argentinski diktator Videla, a sa čela FIFA otišao je korumpirani Avelanž. Francuska je prvi put postala svetski prvak jer su se njeni „petlovi“ u kopačkama najbolje snašli na domaćem „bunjištu“.
Prvi mundijal u ovom milenijumu odigran je u dve zemlje. U Japanu i Južnoj Koreji, koje su takmičenje iskoristile za promociju svojih tehničkih dostignuća i ekonomske moći, odnosno uspešnosti svojih nacionalnih politika. Sve je bilo pod konac, osim rezultata na koje domaćini nisu mogli niti hteli da utiču. Tako se dogodilo da je Senegal poslao kući aktuelnog svetskog prvaka Francusku, svog nekadašnjeg kolonijalnog gospodara. Neki su tu senzaciju nazivali i „osvetom“. Za „galskim petlovima“ ubrzo su krenuli i Španci i Italijani. Prvak je ponovo postao Brazil, savladavši u finalu Nemce. Oduševljeni „tifozi“ na Kopakabani predlagali su najboljeg strelca Ronalda za predsednika Brazila. Da su izbori odmah održani, verovatno bi i bio izabran. I to aklamacijom.
Godine 2006. na SP u Nemačkoj prvak je postala Italija, savladavši u finalu Francusku. Naša reprezentacija je nastupila kao Srbija i Crna Gora, što je bilo ime zemlje pod kojim je počela kvalifikacije iako se ona raspala pre prvog sudijskog zvižduka na mundijalu. „Razvod“ je bio posledica političkih nesuglasica dva najbliskija naroda na Balkanu.
Samostalna Srbija došla je na mundijal 2010. u Južnoj Africi, koji je osvojila Španija, ali nas nije bilo na SP 2014. kada je trijumfovala Nemačka. Ponovo smo u društvu najboljih bili na Svetskom šampionatu u Ruskoj Federaciji koji je predstavio novu snažnu Rusiju, izgrađenu pod vođstvom Vladimira Vladimiroviča Putina. Sam ruski lider nije štedeo vremena da, pred kamerama, pokazuje svetu šta ima i šta je sve u stanju da postigne ta velika zemlja, koju su politike njegovih predvodnika opasno unazađivale. Razmenjivao je duple-pasove sa funkcionerima FIFA i UEFA, obećavajući „najorganizovaniji šampionat od svih prethodnih“. Mnogi su, bez udvorištva, kasnije potvrdili da su njegova obećanja bila istinita. Šampion sveta postala je Francuska. Drugo mesto je, dosta neočekivano, pripalo Hrvatskoj, koja je taj uspeh iskoristila za bučnu nacionalnu homogenizaciju i dizanje u nebesa vlastite moći, sloge i lepote. Slavili su se i domovinski rat i progon Srba s njihovih vekovnih ognjišta širom Hrvatske.

[/restrict]