LICEMERNA KRITIKA HIPOKRIZIJE ZAPADA

„Trougao tuge“

Svojim novim filmom „Trougao tuge“ švedski autor Ruben Ostlund je po drugi put, i to uzastopno, trijumfovao na Kanskom filmskom festivalu. Ismevanje kulta lepote, besmisla lažnog života na društvenim mrežama, blaziranosti bogataškog sloja – sve je to na tapetu u ovoj drskoj priči za provociranje upravo pomenutih pojava u kojima je ogrezao naš svet. Ali to se ipak ne radi bez kompromisa, bez zadrške, bez neiskrenog odmaka od svih laži i licemerja civilizacije gadosti u kojoj uživamo, već kako dolikuje savremenom liberalnom, kulturnom i tolerantnom svetu – u rukavicama. I s licemerjem koje, zanimljivo, nikom ne smeta!

Većina onih koji nisu bogati, osim što zavide onima koji jesu, priželjkuje da ih vidi ponižene, osiromašene ili bar ismejane. Švedski film „Trougao tuge“ upravo se bavi ovom idejom. Dobro, ne baš samo njom. Od nje se počinje i odlazi u neku vrstu socijalnog satiričnog komentara na račun našeg „pogrešnog sveta“. Neoliberalni sistem „nevrednosti“ koji je okovao savremeni svet i stvorio konzumersku euforiju među stanovništvom, što bez obzira na kulturu i granice drži jednako uspešno u svojim kandžama, na prvi pogled je napadnut u ovom filmu. Ismevanje kulta lepote, besmisla lažnog života na društvenim mrežama, blaziranosti bogataškog sloja – sve je to na tapetu u ovoj drskoj priči za provociranje upravo pomenutih pojava u kojima je ogrezao naš svet. Ali to se ipak ne radi bez kompromisa, bez zadrške, bez neiskrenog odmaka od svih laži i licemerja civilizacije gadosti u kojoj uživamo, već kako dolikuje savremenom liberalnom, kulturnom i tolerantnom svetu – u rukavicama. I s neskrivenim licemerjem! Švedski autor Ruben Ostlund u ovom svom najnovijem, dvoiposatnom, ostvarenju pokušao je da opet deluje originalno ismevajući dekadentnost „viših slojeva“ zapadnog sveta, kao što je to bio pre pet godina u svom tada jednako strastveno hvaljenom i nagrađivanom filmu „Kvadrat“. I tada i sada Ostlund je u svet krenuo trijumfom na Kanskom festivalu. „Trougao tuge“ je, baš kao pre pet godina „Kvadrat“, bukvalno posle prve projekcije na tom festivalu postao događaj evropskog filmskog stvaralaštva koji se ne sme propustiti, ne dočekati hvalospevima ili ne nagraditi. Kao da su nastavci neke bizarne još nedovršene trilogije ili sezone popularne serije, ova dva filma uvela su „ostlundizam“ kao novu kategoriju zapadne kritike zapadnog sveta. Sve s prisutnom opčinjenošću marksizmom od salonskih zapadnjačkih marksista koje je sada sasvim otvoreno u „Trouglu tuge“ isporučio njegov autor. Ovaj film, kao i „Kvadrat“, našao je put baš do takve – „intelektualne“ zapadne publike (i kritike) koja, gle čuda, kao da će pre, naravno samo teoretski, hvaliti „Kapital“ i marksizam, nego što će opravdavati pogubne kolateralne štete kapitalističkog blagostanja u kome bez ikakvih nedoumica ili griže savesti uživa.

Metafora socijalne piramide našeg sveta

To su Ostlundovi omiljeni likovi, pa su takvi i u „Trouglu tuge“, čiji zaplet počinje na najidealnijem mestu za prezentaciju bogataške dekadencije, bezobzirnosti, izveštačenosti i ispraznosti – na luksuznom „kruzeru“. Pun razmaženih i u bogatstvo zadriglih predstavnika elite, ovaj brod bogataša postaje metafora za raspored u socijalnoj piramidi našeg sveta. Oni na vrhu uživaju u obilju i raskoši i svim blagodetima koje idu uz imanje, uključujući i raskošni odmor na nekom od ovih luksuznih hotela na vodi. Na brodu se nalazi i mnoštvo raznovrsnog osoblja koje je tu s jedinim zadatkom – da boravak imućne klijentele učini što prijatnijim. Da im u svakom pogledu i doslovno služi. Kao dobro uvežbani orkestar, desetine radnika je raspodeljeno na sve moguće strane kako bi uživanje u savršenoj idili ovog krstarenja za sve učesnike bilo na najvišem nivou. Ništa im ne sme biti uskraćeno, ma kako njihov prohtev bio sumanut ili neizvodljiv. Kao roboti oni bezgrešno obavljaju sve poslove, trpe ponižavanja od strane svojih šefova jednako kao i od gostiju, koji kao pravi predstavnici svoje fele ne propuštaju nijednu priliku da maltretiraju „niže“ od sebe. To im je zapravo i neka vrsta podrazumevajuće zabave na krstarenju. Ali onda im se dešavaju oluja, napad pirata i brodolom posle koga završavaju na naizgled pustom ostrvu. Bez hrane i s malo vode, bez kontakta sa ostatkom sveta, prepušteni sebi i svojim (ne)sposobnostima da u takvim okolnostima prežive, oni postaju nemoćni i situaciji u kojoj su se obreli nedorasli brodolomnici. Na tom ostrvu, simbolu njihovog otrežnjenja (ne i katarze!) s obzirom na to da brzo shvataju da im tu bogatstvo ništa ne znači, pa samim tim i ne pomaže, oni redom skidaju koprenu s očiju kada se u tom bizarnom i nigde drugde na planeti spojivom socijalnom miksu kao lider nametne čistačica klozeta s broda koji je potonuo! Ona zna da lovi ribu i da je sprema, snalazi se u životu u divljini, kao što je morala da zna sve o preživljavanju dok je na dnu socijalne lestvice čistila na kruzeru i bespogovorno izvršavala sve zadatke ili želje bezobzirnih i bezosećajnih moćnika koji su se tu, na ostrvu, kao brodolomnici obreli bespomoćni pod njenom komandom, doživevši za njih neprijatan i nerazumljiv susret sa istinskim egzistencijalnim problemima. Uloge su se promenile i u tom, za njih neverovatnom, novom svetu u kome im opstanak zavisi od volje dojučerašnje posluge, oni kao predstavnici sada nesnalažljivih i nesposobnih postaju žrtve svojih dojučerašnjih robova. Od tog trenutka „Trougao tuge“ postaje socijalni eksperiment i, a što se od ovog autora najmanje očekivalo, skup površnih i stereotipnih rešenja u priči koja je u uvodnom delu (čak i s desetominutnim odvratnim scenama povraćanja bogataša kada je brod uhvatila oluja) obećavala mnogo više. Mada, opis ljudske prirode u ovakvim okolnostima i nije mogao da prođe bez stereotipa. Uplašeni za opstanak oni koji i inače, kada su pripadali navodnoj eliti, nisu pokazivali drugačije sastojke svog karaktera od sebičnosti, podlosti, pokvarenosti, licemerja, bezgraničnog egoizma i spremnosti da se sve učini i na sve pristane ne bi li se došlo do željenog cilja, u ovim novim okolnostima – obroka. Pristanak mladića – zgodnog modela koji je sa svojom takođe „savršenom“ partnerkom, „influenserkom“ na brodu bio simbol uspele mladosti savremenog društva – da spava sa odurnom, starom i poganom dojučerašnjom čistačicom, a sada na tom ostrvu brodolomnika vođom, ne bi li zaslužio obrok primer je Ostlundovog pokušaja da odnose u današnjem svetu objasni nametnutim ulogama koje u odgovarajućim okolnostima bez griže savesti i bilo kakvog otpora prihvataju i oni „gore“ i oni „dole“. Nevolja njegova je što je pre „Trougla tuge“ snimljeno mnoštvo filmova koji su u ovom smislu daleko bolje poentirali, pa i onda nisu ništa doprineli da se ljudi osveste i okrenu drugim vrednostima i da se odupru navodno nametnutim ulogama društva koje iz njih izvlači, zapravo od njih zahteva, samo najgora dela, karakter i ponašanje.

Iritantno licemerje autora

Možda je u prvom delu ovog maratonskog filma i bio simpatičan pijani kapetan prepun marksističkih citata s posebnim osvrtom na Karla Marksa (uloga poverena američkoj zvezdi Vudiju Harlesonu), ali se tokom površnog razvoja ove priče, koja nije vodila nikud do u stereotipe i nezadovoljavajući rasplet, pažljivijem i obrazovanijem (a do ovog filma Ostlund se obraćao upravo takvoj publici) gledaocu otkrila iritantna hipokrizija autora koji je ovim filmom navodno napao licemerje kapitalističkog sveta iako uživa u njegovim pogodnostima i izdašno nagrađen u njemu nesmetano stvara. Jer ova priča je prikazana tako što je neutralni gledalac, takozvani obični građanin koji nikada nije delio raskoš nekog kruzera s bogatašima, dobio šansu da se uveri da ništa nije propustio što se nikada nije obreo na takvom mestu jer bi mu najverovatnije pozlilo od lošeg društva koje se tu okuplja. I posle svih osuda, kritika, ismevanja sveta bogatih i dekadentnih Ostlund i njegovi saradnici su od pripadnika iste te elite na Kanskom, a potom i mnogim drugim festivalima i mestima, bogato nagrađeni, čak i dizani u visine rezervisane za najveće autore. Da bi se odmah potom svi zajedno obreli na istim mestima, sa istim ljudima, na istim jahtama i kruzerima koje je Ostlund kritički i podrugljivo predstavio u svom filmu, ne bi li proslavili uspeh njegov u „umetničkoj kritici“ svega što i oni rade i što su svi oni zaista! Ovo licemerje se zove ostlundizam i rezervisano je za Zlatne palme, evropske nagrade, moguće i za nekog Oskara.