ЛИЦЕМЕРНА КРИТИКА ХИПОКРИЗИЈЕ ЗАПАДА

„Троугао туге“

Својим новим филмом „Троугао туге“ шведски аутор Рубен Остлунд је по други пут, и то узастопно, тријумфовао на Канском филмском фестивалу. Исмевање култа лепоте, бесмисла лажног живота на друштвеним мрежама, блазираности богаташког слоја – све је то на тапету у овој дрској причи за провоцирање управо поменутих појава у којима је огрезао наш свет. Али то се ипак не ради без компромиса, без задршке, без неискреног одмака од свих лажи и лицемерја цивилизације гадости у којој уживамо, већ како доликује савременом либералном, културном и толерантном свету – у рукавицама. И с лицемерјем које, занимљиво, ником не смета!

Већина оних који нису богати, осим што завиде онима који јесу, прижељкује да их види понижене, осиромашене или бар исмејане. Шведски филм „Троугао туге“ управо се бави овом идејом. Добро, не баш само њом. Од ње се почиње и одлази у неку врсту социјалног сатиричног коментара на рачун нашег „погрешног света“. Неолиберални систем „невредности“ који је оковао савремени свет и створио конзумерску еуфорију међу становништвом, што без обзира на културу и границе држи једнако успешно у својим канџама, на први поглед је нападнут у овом филму. Исмевање култа лепоте, бесмисла лажног живота на друштвеним мрежама, блазираности богаташког слоја – све је то на тапету у овој дрској причи за провоцирање управо поменутих појава у којима је огрезао наш свет. Али то се ипак не ради без компромиса, без задршке, без неискреног одмака од свих лажи и лицемерја цивилизације гадости у којој уживамо, већ како доликује савременом либералном, културном и толерантном свету – у рукавицама. И с нескривеним лицемерјем! Шведски аутор Рубен Остлунд у овом свом најновијем, двоипосатном, остварењу покушао је да опет делује оригинално исмевајући декадентност „виших слојева“ западног света, као што је то био пре пет година у свом тада једнако страствено хваљеном и награђиваном филму „Квадрат“. И тада и сада Остлунд је у свет кренуо тријумфом на Канском фестивалу. „Троугао туге“ је, баш као пре пет година „Квадрат“, буквално после прве пројекције на том фестивалу постао догађај европског филмског стваралаштва који се не сме пропустити, не дочекати хвалоспевима или не наградити. Као да су наставци неке бизарне још недовршене трилогије или сезоне популарне серије, ова два филма увела су „остлундизам“ као нову категорију западне критике западног света. Све с присутном опчињеношћу марксизмом од салонских западњачких марксиста које је сада сасвим отворено у „Троуглу туге“ испоручио његов аутор. Овај филм, као и „Квадрат“, нашао је пут баш до такве – „интелектуалне“ западне публике (и критике) која, гле чуда, као да ће пре, наравно само теоретски, хвалити „Капитал“ и марксизам, него што ће оправдавати погубне колатералне штете капиталистичког благостања у коме без икаквих недоумица или гриже савести ужива.

Метафора социјалне пирамиде нашег света

То су Остлундови омиљени ликови, па су такви и у „Троуглу туге“, чији заплет почиње на најидеалнијем месту за презентацију богаташке декаденције, безобзирности, извештачености и испразности – на луксузном „крузеру“. Пун размажених и у богатство задриглих представника елите, овај брод богаташа постаје метафора за распоред у социјалној пирамиди нашег света. Они на врху уживају у обиљу и раскоши и свим благодетима које иду уз имање, укључујући и раскошни одмор на неком од ових луксузних хотела на води. На броду се налази и мноштво разноврсног особља које је ту с јединим задатком – да боравак имућне клијентеле учини што пријатнијим. Да им у сваком погледу и дословно служи. Као добро увежбани оркестар, десетине радника је расподељено на све могуће стране како би уживање у савршеној идили овог крстарења за све учеснике било на највишем нивоу. Ништа им не сме бити ускраћено, ма како њихов прохтев био суманут или неизводљив. Као роботи они безгрешно обављају све послове, трпе понижавања од стране својих шефова једнако као и од гостију, који као прави представници своје феле не пропуштају ниједну прилику да малтретирају „ниже“ од себе. То им је заправо и нека врста подразумевајуће забаве на крстарењу. Али онда им се дешавају олуја, напад пирата и бродолом после кога завршавају на наизглед пустом острву. Без хране и с мало воде, без контакта са остатком света, препуштени себи и својим (не)способностима да у таквим околностима преживе, они постају немоћни и ситуацији у којој су се обрели недорасли бродоломници. На том острву, симболу њиховог отрежњења (не и катарзе!) с обзиром на то да брзо схватају да им ту богатство ништа не значи, па самим тим и не помаже, они редом скидају копрену с очију када се у том бизарном и нигде другде на планети спојивом социјалном миксу као лидер наметне чистачица клозета с брода који је потонуо! Она зна да лови рибу и да је спрема, сналази се у животу у дивљини, као што је морала да зна све о преживљавању док је на дну социјалне лествице чистила на крузеру и беспоговорно извршавала све задатке или жеље безобзирних и безосећајних моћника који су се ту, на острву, као бродоломници обрели беспомоћни под њеном командом, доживевши за њих непријатан и неразумљив сусрет са истинским егзистенцијалним проблемима. Улоге су се промениле и у том, за њих невероватном, новом свету у коме им опстанак зависи од воље дојучерашње послуге, они као представници сада несналажљивих и неспособних постају жртве својих дојучерашњих робова. Од тог тренутка „Троугао туге“ постаје социјални експеримент и, а што се од овог аутора најмање очекивало, скуп површних и стереотипних решења у причи која је у уводном делу (чак и с десетоминутним одвратним сценама повраћања богаташа када је брод ухватила олуја) обећавала много више. Мада, опис људске природе у оваквим околностима и није могао да прође без стереотипа. Уплашени за опстанак они који и иначе, када су припадали наводној елити, нису показивали другачије састојке свог карактера од себичности, подлости, покварености, лицемерја, безграничног егоизма и спремности да се све учини и на све пристане не би ли се дошло до жељеног циља, у овим новим околностима – оброка. Пристанак младића – згодног модела који је са својом такође „савршеном“ партнерком, „инфлуенсерком“ на броду био симбол успеле младости савременог друштва – да спава са одурном, старом и поганом дојучерашњом чистачицом, а сада на том острву бродоломника вођом, не би ли заслужио оброк пример је Остлундовог покушаја да односе у данашњем свету објасни наметнутим улогама које у одговарајућим околностима без гриже савести и било каквог отпора прихватају и они „горе“ и они „доле“. Невоља његова је што је пре „Троугла туге“ снимљено мноштво филмова који су у овом смислу далеко боље поентирали, па и онда нису ништа допринели да се људи освесте и окрену другим вредностима и да се одупру наводно наметнутим улогама друштва које из њих извлачи, заправо од њих захтева, само најгора дела, карактер и понашање.

Иритантнo лицемерје аутора

Можда је у првом делу овог маратонског филма и био симпатичан пијани капетан препун марксистичких цитата с посебним освртом на Карла Маркса (улога поверена америчкој звезди Вудију Харлесону), али се током површног развоја ове приче, која није водила никуд до у стереотипе и незадовољавајући расплет, пажљивијем и образованијем (а до овог филма Остлунд се обраћао управо таквој публици) гледаоцу открила иритантна хипокризија аутора који је овим филмом наводно напао лицемерје капиталистичког света иако ужива у његовим погодностима и издашно награђен у њему несметано ствара. Јер ова прича је приказана тако што је неутрални гледалац, такозвани обични грађанин који никада није делио раскош неког крузера с богаташима, добио шансу да се увери да ништа није пропустио што се никада није обрео на таквом месту јер би му највероватније позлило од лошег друштва које се ту окупља. И после свих осуда, критика, исмевања света богатих и декадентних Остлунд и његови сарадници су од припадника исте те елите на Канском, а потом и многим другим фестивалима и местима, богато награђени, чак и дизани у висине резервисане за највеће ауторе. Да би се одмах потом сви заједно обрели на истим местима, са истим људима, на истим јахтама и крузерима које је Остлунд критички и подругљиво представио у свом филму, не би ли прославили успех његов у „уметничкој критици“ свега што и они раде и што су сви они заиста! Ово лицемерје се зове остлундизам и резервисано је за Златне палме, европске награде, могуће и за неког Оскара.