Sve ovo ceptanje od samopouzdanja, sve pomenute odvažne misli sudbinski odabranih pobednika nedavno je izrekao američki državni sekretar Entoni Blinken, nadovezujući se na prethodnu izjavu američkog predsednika Bajdena: Naša zemlja namerava da zadrži vojnu superiornost nad drugim državama.
U kojoj stvarnosnoj ravni nastaju iskazi koji su po formi, i suštini, jednaki navedenim? Pomalo dakle posvađani sa činjenicama, u nesaglasju s analitičkim rezonima i argumentacijom koja podrazumeva zaključivanje uz kakvu-takvu orijentaciju i oslonce u realnom svetu. Jesu li ovo iskazi iz domena storytelling-a – veštine pričanja priče gde se pozdravlja sva sloboda imaginacije i fantazija koje sebi ne postavljaju ograničenja? Ili to, u susret Božiću – vremenu ispunjavanja želja, iz Vašingtona pišu Deda Mrazu u Laponiju da bi mu već sada, pre praznične gužve, emotivno i toplo poverili svoje želje, i otkrili kakve bi darove želeli „pod jelkom“? Blinken je naime objasnio (RIA Novosti) da „Vašington sada radi sa saveznicima na podršci Ukrajini kako bi se postigao strateški poraz Rusije, a da pored toga SAD aktivno sarađuju sa partnerima u suprotstavljanju Kini“. Stoga je ubeđenja da „Sjedinjene Države imaju sve što je potrebno da zauzmu centralnu ulogu u ovom pitanju“ – pitanju novog uređivanja sveta u kojem se, naslućujemo, ovi poraženi neće pitati ili odlučivati ni o čemu!
Avaj, „konkurs za definisanje novog svetskog poretka“, donosi iznenađenje, a prozvani učesnici u nadmetanju nisu ekipa „luzera“, pa se sve nadalje ozbiljno komplikuje.
Može li Deda Mraz ispuniti nabrojane, s obzirom na prilike i događanja u svetu, nemoguće američke želje? Pod eufemistički nazvanim Konkursom za određivanje New World Order-a, Blinken i vašingtonska elita zapravo imenuju ono što već uveliko čine i što je njihovim presudnim zalaganjem odavno u toku – rat, sveopšti i nemilosrdni. Međutim, ishod rata je neizvestan, za Vašington i prijatelje zbivaju se ne baš prijatna iznenađenja, pa otuda i ovo atlantističko mantranje o programu i redosledu pobeda koje će, poput prirodnog zakona neminovno doći, sada podseća na motivacione govore gubitnika, čija strahovanja pokriva hotimična galama bez smisla.
Govoreći jednom prilikom upravo o ratu i propozicijama konkursa za NWO, ruski mislilac Aleksandar Zinovjev primetio je da je taj rat jedinstven i sveobuhvatan: „On se diferencira na veliki broj operacija na čitavoj planeti, uključujući vojne u uobičajenom smislu reči koje se na ovaj ili onaj način objedinjavaju u jedan celovit rat sa štabom u SAD, u Vašingtonu.“
Ovo podsećanje, čija je aktuelnost danas potpuna, krajem proteklog oktobra obeleženo je i datumski važnom činjenicom: navršilo se 100 godina od rođenja Aleksandra Zinovjeva, jednog od velikih mislilaca današnjice. U ovom broju objavljujemo njegovu uvodnu reč na međunarodnoj konferenciji održanoj u Moskvi u avgustu 2001. u znak podrške Slobodanu Miloševiću kao „simbolu antiglobalizma“, a važan deo njegovog razmatranja posvećen je bio razobličavanju procesa koji Blinken sada imenuje kao „konkurs“ za stvaranje novog planetarnog ustrojstva.
„O globalizaciji se uobičajeno govori kao o nekakvom objektivnom procesu objedinjavanja čovečanstva u jedinstvenu celinu radi dobrobiti čitavog čovečanstva. Ali to je ideološka laž. Globalizacija se ne odvija sama po sebi, nju ostvaruju određeni ljudi koji aktivno deluju, ostvaruju je određenim metodama, ostvaruju kao skup unapred planiranih i dirigovanih operacija, ostvaruju u interesu samo određenog dela čovečanstva i nauštrb preostalog njegovog dela, nemerljivo većeg od prvog“, piše Zinovjev.
Šta je cilj stvaranja novog poretka ratom novog tipa, a posredovanjem aktivnog subjekta u liku „globalnog zapadnističkog naddruštva čija metropola je koncentrisana u SAD i koje u svom interesu mobiliše čitavu moć zapadnog sveta“? Prema istorijskom iskustvu i zbivanjima čiji smo svedoci i nevoljni učesnici, Zinovjev daje odgovor: „Njegov cilj je potčinjavanje čitavog čovečanstva i njegovo organizovanje po sopstvenom zapadnističkom uzoru i u interesu uspostavljanja sopstvene svetske prevlasti.“
Procenama i argumentima Zinovjeva saopštenim pre više od dve decenije danas se pridružuju, potvrđujući njihovu nepogrešivost, govori Vladimira Putina, „najmoćnijeg svetskog političara i državnika“. Nazivana istorijskim, Putinova izlaganja svojevrsno su razotkrivanje snova, namera i interesa onih snaga u čije ime nastupaju Blinken i Bajden, namerni da, navodno superiorno, „oduvaju“ sve učesnike na aktuelnom „konkursu“ za (ras)podelu svetske moći. Prošle nedelje – na 19. zasedanju Međunarodnog diskusionog kluba „Valdaj“, ruski predsednik je primetio da „Zapad nudi samo održanje svoje hegemonije i plaši se pojave novih alternativnih modela, privlačnijih i uspešnijih“. Jesmo li ovim podsećanjima bliži boljem razumevanju motiva i smisla hipotetičnog „božićnog pisma u Laponiju“?
„Ulog Zapada je vlast nad celim svetom“, a njegovi iracionalni postupci istovremenog sukoba i s Rusijom i s Kinom, otkrivaju da iza toga stoji jednako besmislena, iracionalna i opasna „samouverenost i osećaj nekažnjivosti“, zaključuje Putin. Kako Zapad pretenduje na sve resurse čovečanstva, uz pomoć „poretka zasnovanog na pravilima“, a ona, suštinski, podrazumevaju i stvaraju svet u kome pravila ne postoje, „pred nama je najvažnija i najopasnija decenija posle Drugog svetskog rata“, opominje i upozorava svet govornik u Valdaju.
Kao svojevrsnu podudarnost i saglasnost s tezama i činjenicama razmatranim u istupanju pomenutih govornika, ovom prilikom trebalo bi pomenuti i argumente koje je izrekao političar imenovan kao „simbol antiglobalizma“ Slobodan Milošević. Vreme je potvrdilo, a događaji učinili istorijski relevantnim njegove reči iz antologijskog govora 2. oktobra 2000. Između ostalih i ove: „Sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom brzinom su postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina, i nju svi možemo da vidimo (…) I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka.“
Za razliku od Blinkena, ni Zinovjev i Milošević nekada, a ni Putin danas, ne drže motivacione već proročke i sudbinski otrežnjujuće govore.
