МОГУЋНОСТ БЕСМРТНОСТИ

У кризном и крајње неизвесном времену животног опстанка, попут данашњег, када се над људима надвија и сенка слућене апокалипсе, они помишљају и на могући излаз из актуелне реалности у неку другу и бољу. Нису те помисли суицидне, већ само израз преиспитивања могућности наставка постојећег живота који би био сигурнији и достојнији људског постојања

Време које доноси актуелна искушења окрутни је чинилац људске пролазности и трагичног завршетка смрћу сваког појединачног живота. Иако је одређен временом, човек настоји да га се ослободи и превазиђе тежећи свом ванвременом постојању које значи остварење и његове бесмртности.
Упркос, дакле, свести о својој пролазности и неминовности смрти, он је одувек желео да постоји и након свог овоземаљског животног трајања и тиме задовољи и своју дубљу потребу да буде непролазан, бесмртан и вечан. Не мирећи се са сазнањем да живи само у свом времену и да ће нестати када се оно заврши, тежио је, сходно генеричком одређењу да помера границе, да прекорачи и временске лимите свог овоземаљског живота. Иако је ту потребу задовољавао и посредно, остављајући за собом потомство, вредна материјална или духовни остварења, немоћ пред фактом смрти компензовао је њеном фикционализацијом и стварањем имагинарних светова у којима би могао да вечно живи. Уколико су све те фиктивне творевине својеврстан начин бекства од ништавила које почиње смрћу, онда су и све идеје и представе о другом свету само припрема да би се што лакше прихватило његово реално ништавило. Психолошку реалност и мотивацију те људске игре самообмањивања, адекватно је исказао опомињујући натпис са стећка: „Јер небо постоји да би ти мислећи да ћеш скочити у вечност, лакше скочио у ништа.“
Будући да је самој свести незамислива сопствена смрт, као крај њеног постојања и почетак непостојања, свака мисао о том непостојећем је увек нешто постојеће изражено одређеним представама. Немогућност свести да суштински појми своје животно поништење огледа се у чињеници да свако размишљање о сопственом ништа добија одлике одређеног постојања. Приликом сневања, када би требало да доживи сопствену смрт у неком фантастичном виду, сневач се по правилу буди, реагујући тако свесним делом своје личности на немогућност доживљаја њеног поништавања. Иако се свест том реакцијом радикално буни против смрти, носилац суштинског принципа животног континуитета је несвесно које не зна за смрт и ониричком симболиком представља је као преображај и прелаз у други вид постојања. У покушају свог поимања и представљања ништавила, човек је постојећом свешћу лимитиран да искуси њено нестајање, због чега је свест о ничему увек нешто. Референцијални онтолошки контекст у којем мисао о ничему постаје нешто, исказује релативност света и његовог постојања у зависности од нашег односа према њему. Тврђење да говорећи о ономе што не постоји ништа и не говоримо, не значи да тада говори оно ништа, јер се речима, у којима ништа одјекује као нешто, привид само чини уверљивим.
Осим ове психолошке основе бекства од ништавила, мозак нас својим функционисањем штити од смртне истине која нас се непосредно тиче, тако што смрт тумачи као несрећан догађај који погађа само друге. У тренутку суочавања са смрћу, он не прихвата њену повезаност с нама и шаље информацију да је управо добијени податак непоуздан и да му не треба веровати. Иако рационално не можемо оспорити чињеницу да смо смртна бића која ће једног дана умрети, успевамо да о томе размишљамо као о нечему што се дешава другима. Спонтано одбијање да себе доведемо у везу са животним крајем, стратешки је значајно за наш опстанак, јер ова несвесна порука има одјека у свесном стварању бројних начина одвраћања од инхибицијских размишљања о смрти.
Илузорност човековог веровања у трајност својих посмртних остатака као основе загробног живота, потврђује њихово претварање у земни прах. Међутим, као што се речима претвара ништа у нешто, тако се и постављањем каменог белега означава гробно место трајног покојниковог почивалишта. Уклањање умрлог из животног простора и његово одлагање на посебном месту, укопавањем у земљу, обавља се у форми сахране. Будући да сахранити значи сачувати, из тежње да се на овај начин сачува покојниково тело настали су веома различити погребни обреди у оквиру досадашњих култура.

Реалност другог света

Задата, дакле, сваком појединцу његовим рођењем, смрт је неминовно окончање његовог животног трајања у овоземаљској просторно-временској стварности. Захваљујући свеопштем напретку и побољшавању животних услова, продужен је просечни људски животни век, али је дужина индивидуалног човековог живота остала иста и ограничена.
Уколико појединац поседује генетске предиспозиције за дуги живот, самодеструктивним начином живота може га радикално скратити, као што и своје лоше генетске претпоставке може бригом за своје здравље релативизовати и умањити њихов негативан утицај на дужину живота.
Суочавањем са ограниченим трајањем појединачног живота, открива се могућност остварења вечног живота у оноземаљској реалности као одредници човековог постојања након смрти. Психолошко и физиолошко оспоравање сопствене смрти, подстицај је његовог стварања представа о сопственој бесмртности и вечном животу као генеричком изразу његове суштине превазилажења датих граница постојања. Како је у тим границама владало правило пропадања и преображај материјалних садржаја, принципом душе успостављао је постојање друге, невидљиве реалности. Ситуиран изван граница свакодневног људског егзистирања, онострани свет, било да је уранског или хтонског карактера, постојао је као место за бесмртне душе. Могућност бесмртности у реалности другог света у који одлазе умрли, распламсала је имагинацију о том свету у којем је човек нашао начина да оствари вечни живот.
У односу на претходни ниво живота, смрт је тумачена као ослобађање од њега и одлазак у виши облик постојања. Природни завршетак живота конкретног људског бића, подстицао је веру да смрћу оно постаје опет део нечег вишег од којег је и потекло. Тело се враћа земљи, а душа се утапа у дух предака или натприродни духовни ентитет. Одлазак с овог света, схватан је и као прелаз у други облик постојања у овом или неком другом свету.
У оквиру појединих доктрина и концепција, разрађене су и методе усмеравања и вођења душе умрлог до тог вишег нивоа, а грешке које би се у обредном процесу учиниле имале су за последицу поновно враћање умрлог у овоземаљски живот. Било да је реч о његовом демонизованом, вампирском облику, или поновно инкарнирање у неки нижи животни облик, покојнику, оличеном у његовој души, онемогућен је одлазак у тај други свет.
Будући да се његово постојање не завршава смрћу, само је питање у ком виду ће се наставити и које ће значење добити. Изложен разним искушењима у том процесу, он треба да их уз помоћ своје заједнице савлада. Уз опстајање старих концепција, попут веровања у реинкарнацију, претварање након смрти у нека друга бића, јављају се и нове. Тако је и у Италији почетком трећег миленијума заживела идеја сахрањивања у органским гробним капсулама у којем фетусни положај тела умрлог омогућује његово претварање у дрво. Засађено изнад капсуле које претвара леш у хранљиве састојке, дрво израста из човекових посмртних остатака. Циљ овог концепта је да се уместо гробаља стварају меморијалне шуме, у којима би покојници наставили да живе у другом облику обогаћујући ваздух кисеоником. За разлику од индијског концепта, који подразумева неизвесност у погледу поновне реинкарнације, зависне од искушења којима душа може подлећи на свом путу ка великој светлости у бардо равни разнобојним светлостима, сада је то организовано са жељеним коначним исходом. Када умру, људи знају да ће се претворити у дрвеће.

Излазак из времена

Свестан да је смртно биће, чије је трајање временски ограничено, човек је настојао да решење проблема животног лимита пронађе изван датих одредница простора и времена. Верујући да може постићи бесмртност вечног трајања заустављањем времена, односно искораком из временског тока, створио је технике изласка из њега. За разлику од индивидуалних шаманских техника екстазе којима појединац искорачује из овог света и одлази у неки други, колектив је обредним заустављањем дотадашњег уобичајеног, профаног времена актуализовао свето празнично време. Будући да и тај сегмент искорака из времена карактерише животно трајање, поставља се питање којем заправо времену он припада. Са становишта доживљаја заустављеног времена, отвара се његова другачија перспектива која открива већ спознату природу и могућност времена да у њему могу постојати и други његови видови. Психолошко становиште отвара те могућности сагледавања квалитета доживљеног, јер се приликом сневања открива да се његовим интензитетом, остваривим и на јави, актуализују латентне могућности за једним другачијим искуством.
Суштинска одредница времена је његов линеарни континуум који претпоставља непрекидни и неповратни след од прошлости ка будућности, па је свако неуважавање ове чињенице мотивисано релативизацијом значаја времена у том процесу и успостављање уверљивих апорија којима се немогућност представља као могућност. Тако се у затварању временског тока исказује несвесна жеља за повратком неумољивог пролазног времена, па идеја и концепт вечног повратка истог отварају питање слободе и непредвидивости које одликују животно постојање. Пролазност и трошност овоземаљског живота, симболизовано умирућим зрном из којег се нови живот рађа, у функцији је цикличног обнавља постојања. Будући да су живо и мртво, према Хераклиту, једно те исто у нама, смрт као природни завршетак појединачног живота нема негативно одређење и није зло већ то значење добија насилним прекидањем и узимањем живота.

Искушења бесмртности

Свако појединачно постојање је осенчено својом супротношћу чије преовладавање оставља траг илузије да би, како вели песник, неки свемир могао поново да га створи. Несвестан да се те силе немерљиве, у ствари, играју с њим као с квинтесенцијом прашине, човек осећа да је само космички трун, али верујући да је божанска искра, доживљава своје постојање као сталну промену.
Могућ само као променљив и разноврстан, живот је празновање постојања кроз његове промене. Зато право упориште човеку пружа увид у природну променљивост и разноврсност које представљају суштину живота. Међутим, упркос овом увиду, он настоји да сопствени однос према животу заснује на принципу вечног трајања. У илузији да трајност треба да буде циљ индивидуалног животног постојања, његово заустављање смрћу узима за подстицај и меру. Окамењени облици, као оличење трајности, цену своје отпорности на време исказују удаљеношћу од живота. Лишен искушења и неизвесности смрти, такав бесмртни живот је губећи једно од својих битних обележја био девалвиран и представљао нешто потпуно другачије од циља примарних тежњи.
Иако је настојао да оствари своју бесмртност и вечно трајање, човек се суочавао са чињеницом да би га такав живот хумано деградирао. У миту о немрима, популацији која није умирала, јасно се истиче да би такав живот био људима пре казна него ли благодет. У овој визији људи који не умиру, њихова бесмртност је осенчена негативитетом који поништава квалитет њиховог хуманог живота.
На могућност замене бесмртности указано је у грчкој митологији. Рањен отровном стрелом, натопљеном у жуч хидре, Хирон је био изложен великим боловима, па је у једном тренутку и одлучио да се одрекне своје бесмртности и оде у Хадово царство сенки, замењујући тако место са титаном Прометејом који је постао бесмртан, док су њему богови дали место на небу у сазвежђу стрелца.
Бесмртност је божанско својство којем човек још није дорастао. У библијском миту, он је прогнан из раја да не би после прекршаја једења плода с дрвета сазнања окусио и плод с дрвета вечног живота, својственог Богу. Међутим, божанска искра у њему давала му је наду у бесмртност. Тежњу за вечним животом исказивао је концепцијама бесмртности у овоземаљском свету или у реалности неког другог света. Превазилажење овоземаљског трајања, па тиме и лимита које поставља смрт, развијено је у оквиру концепција о људском двојнику и васкрсењу. Земаљски рај се указује у савременој цивилизацији као могућност човековог долажења до плодова дрвета живота и откривања тајне божанске бесмртности. Остварење вечног живота је његов стари сан који није само метафоричко одређење утопијског топоса као идеала којем тежи, већ има и конкретно значење реалности у којој се чини остваривом жеља за бесмртношћу.
Мит о бесмртности и вечном животу појединца значајан је због свог утопијског потенцијала. Иако неостварив у овоземаљском свету, то непостојеће место, утопија, битан је креативни оријентир човеку у његовом преиспитивању и побољшавању свог постојећег живота. Оно је посебно важно у периоду кризе, када постаје извесност новог човековог почетка у самопотврђивању његових могућности, тежње ка померању постојећих граница и остварењу сна да смрт неће више бити за њега неизбежна, већ да ће сваки појединац моћи да живи заувек.
Сан је искуствени онирички образац излажења из времена и постојања у једној ванпросторно-временској реалности, који на хоризонту утопијског оцртава могућност остварења човекове тежње за бесмртношћу и вечним животом. У исконској чежњи за вечношћу и оним иза граница стварности, исказује данас у трансхуманизму претензије да запостављајући своју душу оствари бесмртност тела. Ослободивши се природног царства нужности, он је створио технолошко царство слободе у којем потврђује своје иманентно својство да помера постојеће границе и превазилази лимите свог животног трајања. Будући да му није природно дата бесмртност, његове способности чине основаном наду у могуће превазилажење смрти као своје животне задатости. Када постигне потпуну независност од природе у погледу своје биолошке репродукције и самоодржавања, више се неће рађати него стварати и његов долазак на свет и опстанак неће зависити од природних фактора и постојећих ограничења. Технолошке могућности виртуелног света допуштају данас сваком појединцу да отворених очију сања своју бесмртност оличену у његовом виртуелном двојнику. Иако представљен у идеализованом виду, без његових реалних мана, он је својеврстан прототип будућег човековог роботизованог двојника који ће моћи вечно да постоји.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *