KUKAVIČLUK

Ugledni neuropsihijatar Svetomir Bojanin predstavio je nedavno svoju novu knjigu čiji je naslov – Čovek je rođen da voli izazvao živo reagovanje i u javnosti neretko upitne komentare. Razloge za spoticanje o autorovu naslovnu tvrdnju nije teško odgonetnuti. U našem vremenu ovakvo zaključivanje, iz očiglednih razloga, gotovo da obavezuje na pružanje dokaza, pa je i sam Bojanin, idući u susret slućenoj neverici, gotovo šeretski javno zapitao: Zašto su se moji prijatelji zbunili kada sam im rekao da pišem knjigu Čovek je rođen da voli? Trezvena sumnjičavost, iskustvom osnaženo odbijanje nekritičke blagonaklonost prema čovekovoj prirodi? Kako naime da se prijatelji i ostali ne „zbune“ kada samo jedan, inače bilo koji, dakle „običan“ dan proveden u okruženju naše tabloidnom poetikom formatirane svakodnevice sugeriše da živimo ne u doba ljubavi već u predapokaliptičnom vremenu, u kojem su se negativci iz basni, filmova, bajki i stripova sjatili u naš životni prostor, preteći da postanu identitetski kalupi – matrice za nacionalnu karakterologiju.
Dok je profesor Bojanin pojašnjavao motive svojih verovanja, jedan događaj je markantno obeležio izveštavanje o našoj stvarnosti: učenici Tehničke škole u Trsteniku, ničim izazvani, napali su, ponizili i ismejali svoju mladu profesorku, a potom snimak poslali njenom sinu i učinili ga „popularnim“ i dostupnim javnosti. Poznate su pojedinosti ovog događaja koji je u sramu i gnušanju na tren ujedinio zemlju, pa im nećemo ponovo širiti „slavu“, ali verujemo da je ne manje važno podsetiti da je trstenički pir učinio da u medijski prostor hrupe, kao iz kakvog mračnog roga izobilja, brojne teške epizode koje su publici otkrile živ i aktivan svet nasilja i podlosti, trpljenja i poniženosti, gde se učenici bez stida i uzdržavanja iživljavaju nad profesorima.
Osramoćena Srbija gledala je jedno od svojih lica, primorana da prizna da bezdušni maloletni nesretnici koji sebe voajerski snimaju dok oko svoje žrtve kruže sa strašću plemenskog obigravanja oko plena u kazanu, jesu upravo to: jedno od njenih lica. Bruka je kolektivna, a psihogrami učenika, ili njihovih nesnađenih i kulturom neutemeljenih porodica ne objašnjavaju probleme u potpunosti, već „nevidljivi ostatak“ možda za ovaj događaj biva važniji i zapravo presudan ključ.
Da li nam slom u Trsteniku, ali i njime podstaknuto javno i medijsko reagovanje ustalasane društvene „pučine“ otkriva slabost veću i mračniju od zapuštene prosvete i opšte krize društvenih autoriteta?
„Osećajnost, inteligencija i slobodna volja čine psihološku trijadu na koju se – kao na najužu osnovu – može svesti čitav ljudski psihički život (…) svi ti pramenovi osećanja koji grade našu ličnost, koju s radošću ostvarujemo, sažimaju u jednost ljudske ljubavi koju usmeravamo u jednost života oko nas“, piše profesor Bojanin.
Iskustvo nas, međutim, uči da pomenuta idilična psihološka trijada neretko nestaje, a lako biva zamenjena svojim suprotnostima: bezosećajnošću, tupošću i do neslobode sputanom voljom.
U koje vrednosti kao zajednica danas verujemo, jesmo li spremni da neke neodstupnice „branimo životom“? Ili su nas ribari ljudskih duša ulovili i davno nam podmetnuli zbrkane „principe“ čije poštovanje vodi u bespuće i bespomoćnost kao što je ovo viđeno u školskoj praksi?
„Ovaj školski sistem nam je nametnut od EU s ciljem da nas moralno, mentalno, emotivno, kulturno i intelektualno u potpunosti unište i odlično im ide. Radi vaše i naše dece vratite nastavnicima status i ugled“, piše Nemanja Blagojević.
Ukoliko se trezveno suočimo s trsteničkom nacionalnom brukom (naglašavamo „nacionalnom“, jer primeri maltretiranja prosvetara kao da su poručeni za potrebe zbornika antisrpske propagande devedesetih kada su se karakterne manjkavosti preuveličavale a nepostojeće dodavale i umnožavale) naslućujemo nešto što je učinak slabosti i nesigurnosti šire društvene zajednice. Poljuljani identitet, problematično (ne)samopoštovanje društva koje luta i bezmalo napipava tražeći moguće oslonce za koje bi se pridržalo i u čiju stabilnost bi poverovalo. Reč je o opštem nacionalnom strahu i kukavičluku, socijalnom, psihološkom i kulturnom invaliditetu, o identitetskoj nesigurnosti i nesposobnosti da se uspostavi etička vertikala koja će biti delatna i spasonosna u svim domenima. U prosveti, kao i drugde. Deci, kao i roditeljima i nastavnicima.
Iz savremene perspektive i postpetooktobarskog iskustva demokratizovanog društva nad kojim je izveden (nedovršen) inženjering – ideološki, politički i kulturni, reforme u prosveti deluju kao loše napisan, zamršen triler s neveselim krajem. Dok se mlako i usiljeno raspravlja o mogućim kaznama za počinjeno nedelo („učenici mogu biti izbačeni“), sluti se, između redova, da se radikalna rešenja najverovatnije (iskustvo kazuje) isključuju. Jer nema aktera i snaga kadrih i raspoloženih da podnesu odgovornost, da rizikuju i odlučno istraju u recimo mogućim obrtima političke volje koja bi se mogla iznenada staviti u zaštitu izgrednika. Tako biva jasna sva površnost i otuđenost zajednice u suočavanju s ovakvim – u nekim prošlim vremenima, vremenima čvršće etičke i moralne vertikale – apsolutno nezamislivim događajima.
Društvo koje očigledno nema snage i hrabrosti, čak ni iskrene zainteresovanosti da se suoči sa svojom krizom vrednosti, da se umesto graktanja o „opredeljenosti za Evropu“ odluči na kojim će osnovama graditi svoju sudbinu, i šta će mu biti identitetski temelj, danas može i povodom ovog nebivalog sloma u školskom poretku sebi da postavi niz neprijatnih pitanja. Jesmo li postali nepopravljive i beznadežne kukavice, poltroni, oportunisti, ziheraši i ljige koje se boje da iskažu svoje mišljenje, posvedoče čvrstinu svojih stavova, ili stanu u odbranu takozvane zdrave pameti, ili one etičke trijade profesora Bojanina, bilo kojim povodom i u bilo kojoj ravni života? Da li nam je u kolektivnoj svesti zaista taj svet zapadnih vrednosti i dalje jedina budućnost za koju se vredi javno boriti, a neoliberalni poredak, i pored jelte očiglednih manjkavosti, ipak konačno dostignuće čovekovog istorijskog razvoja?
Živimo u veku raskršća između istine života i obmana, rekao je jednom prilikom pisac koji veruje da je „čovek rođen da voli“. Na tom raskršću danas kao nacija i pojedinci pravimo izbore. Opredeljujući se, u izborima ne smemo zaboraviti vreme i poredak kada je za Srbe etički imperative bio vrhovni nacionalni ideal, i kako nas podsećaju etičari – „svaka dilema između identiteta i prosperiteta unapred se proglašavala lažnom“.
Citirajući nemačkog filozofa Hansa Gadamera (1900–2002), Bojanin nam je ukazao na još jedan dobar orijentir: „Kada su Gadamera pitali kako da najbolje vaspitamo decu, rekao je da je najbolje da vaspitavate sebe, pa ćete znati kako da vaspitavate i dete. A kad su ga pitali – kako da podižu decu da budu obrazovana, onda je rekao – obrazujte sebe i vaša deca će biti obrazovana“!
Na pitanje – kako ćemo od potpunog sloma zaštititi naše napuklo nacionalno samopoštovanje, odgovor moramo pronaći sami. Svesni da je hrabrost upravo u suočavanju s vlastitim kukavičlukom.