Politički eksplozivna sabotaža

Prosta logika ne bi trebalo da zavara, iako bi to mogla: da su Severni tok, jedan i dva, havarisali oni koji su ga, sve vreme, osporavali i anatemisali

Prestao je napokon da curi gas iz podvodnih cevi Severnog toka 1 i 2. Ostalo je, međutim, mnogo pitanja bez jasnih, nedvosmislenih odgovora. Sigurno je samo da postoji više (najmanje četiri) ozbiljna oštećenja na oba gasovoda i da ta oštećenja nisu nastala „sama od sebe“.
U gotovo svim, najčešće oprečnim, spekulacijama koje se roje, a samo one postoje u odsustvu pravih činjenica, u opticaju je gotovo isključivo reč: sabotaža. Čija? Odatle, od postavljanja tog pitanja, ona počinje da biva, u ionako dramatično usijanoj atmosferi zbog rata u Ukrajini, i referenduma na istoku zemlje, usijana, politički veoma eksplozivna.
Ruski predsednik Vladimir Putin je izričit i nedvosmislen: Anglosaksoncima nisu dovoljne sankcije, prešli su na diverzije. Neverovatno, ali je tako. Organizujući diverzije na međunarodnim gasnim magistralama Severnog toka dnom Baltičkog mora, uništavaju evropsku energetsku infrastrukturu.
U opticaj je puštena (nezvanična) ruska interpretacija čitavog slučaja kao „vojne operacije“. Po toj verziji gasovod u blizini danskog ostrva Bornholm probušen je akcijom poljske mornarice i specijalaca, uz dansko i švedsko sadejstvo, a u američkoj režiji, sa tehničkom i obaveštajnom podrškom Vašingtona.
U nemačkoj javnosti uočljiva je upadljiva zbunjenost. Dok zvanični mediji najčešće osluškuju „vašingtonski signal“, spekulišući s ruskim tragom u havarisanju gasovoda, „glas naroda“, iskazan posredstvom društvenih mreža, najčešće upire prst u – Sjedinjene Američke Države. [restrict]

Šta se zna, a ne govori se

Stiče se utisak da se u Berlinu više zna o celom slučaju nego što se u ovom času može, i posebno sme, reći. Nemački stručnjak za terorizam Peter Nojman u izjavi za javni televizijski servis ARD izrazio je uverenje da iza svega stoji neka država, a ne teroristička organizacija. I obrazlaže to činjenicom da je reč o operaciji koja „zahteva mnogo znanja, stručnosti i priprema“. Na direktno pitanje da li iza napada stoji Rusija, Nojman odgovara odrečno: „Zašto bi Rusija želela da uništi gasovod, pa ona želi da nam prodaje taj gas.“
Da bi, ipak, bio na liniji ustanovljene „političke korektnosti“, koja u ovom slučaju podrazumeva bespogovorni antiruski stav, Nojman prihvata da „postoje argumenti za sumnju“ o umešanosti Moskve: „Na tržištu energenata nastaje haos, nesigurnost u Evropi, posle ovog napada, veća je nego ikad, a to može biti u interesu Rusije.“
U kontekstu te uočljive zbunjenosti i zatečenosti, indikativan je naslov teksta javnog nemačkog servisa Dojče vele, iako uz znak pitanja: „Da li su Amerikanci odgovorni za sabotažu Severnog toka?“ Uz konstataciju da je sabotaža najverovatniji uzrok oštećenja gasovoda Severni tok 1 i 2, sledi rečenica: „Neki tvrde da iza toga stoje SAD“, a kao „dokaz“ ističu da je „napad izveo jedan američki helikopter“.
Dok brojni stručnjaci, piše u ovom tekstu, više ili manje upiru prstom prema Rusiji kao mogućem nalogodavcu eventualne sabotaže, mnogi na društvenim mrežama su čvrsto uvereni da su za sabotažu odgovorne SAD. Kao dokaz za to spominje se činjenica da su američki ratni brodovi stacionirani na području Baltika. I još preciznije: za sabotažu je odgovoran američki vojni helikopter. Spomenuta je i njegova identifikacija: FFAB123.
Redakcija Dojče velea upustila se u potragu i proveru. I utvrdila, uz pomoć softvera „Flajtaver“ i „Flajt treker“, da je takav helikopter zaista leteo rutom koja se spominje na društvenim mrežama i u saopštenju ruskog trusta mozgova „Vatfor“ u blizini ostrva Bornholm.
Sad sledi „aboliranje“ američkog helikoptera. Trasa njegovog leta, saopštava Dojče vele, pravi nekoliko „zavoja“ iznad Baltičkog mora, nešto istočnije od ostrva Bornholm. Kad se na karti uporede, navodi se u članku, „koordinate rupa na gasovodu i precizna ruta helikoptera, dobija se sasvim drukčija slika od one koja je postala viralna na društvenim mrežama“. Taj „nalaz“ pojačava konstatacija da američki helikopter nije leteo duž gasovoda i nije se približio pozicijama „na kojima su detektovane rupe na cevima Severnog toka“.

Sikorski: Hvala, SAD

Dodatnu temperaturu, u ionako usijanoj atmosferi, donela je objava na Tviteru bivšeg poljskog ministra odbrane, sada poslanika u Evropskom parlamentu Radoslava Sikorskog: „Hvala, SAD“. To je, između ostalog, dalo „šlagvort“ portparolki ruskog Ministarstva spoljnih poslova Mariji Zaharovoj da poentira: reč je o „otvorenom priznanju terorističkog čina“. Sikorski se nije povukao. Neka istraga obavi svoj posao, a on, rekao je, hipoteze o tome „iznosi samo u svoje ime“.
Sikorski se sigurno, i neskriveno, raduje „ubijanju gasovoda“. Uvek je, i to žestoko, bio protiv izgradnje Severnog toka. I žestoko kritikovao kancelara Gerharda Šredera, na čiju inicijativu je i nastao veliki energetski projekat i poduhvat. Potom i Šrederovu naslednicu Angelu Merkel, što od toga nije odustala, uprkos pritiscima i pretnjama Vašingtona, od Baraka Obame do Bajdena.
Tada ministar odbrane, Sikorski je bio veoma angažovan u žestokoj kampanji protiv izgradnje gasovoda koji je, dnom Baltičkog mora, direktno povezivao Rusiju i Nemačku, koja je usijavala političku atmosferu u baltičkim zemljama, Ukrajini i posebno Poljskoj. Uporedio je sporazum između Šredera i Putina o izgradnji Severnog toka 1 sa onim famoznim sporazumom Hitlera i Staljina, koji su potpisali njihovi ministri spoljnih poslova Ribentrop i Molotov.
Kad je reč o američkim pritiscima i pretnjama, u tome je najdirektniji i najagresivniji bio Donald Tramp. Na samitu zapadne vojne alijanse 2018. američki predsednik se obrušio povišenim tonom na nemačku kancelarku: Rusija vas potpuno kontroliše, dobijate 60 do 70 odsto energije iz Moskve, a na sve to još gradite novi gasovod Severni tok 2. Mi treba da vas branimo od Rusije, a vi im plaćate milijarde dolara. To nije uredu.
Merkelova je sve to izdržala. Uspela je, u poslednji čas, na izmaku četvrtog mandata na kancelarskom tronu, da spasi tek završeni Severni tok 2 od – Amerikanaca. Izdejstvovala je kod Bajdena, tokom oproštajne posete Beloj kući, da ne potpiše sankcije na kojima su insistirali, i složno izglasali, kongresmeni obe stranke, demokrate i republikanci. Državni sekretar Entoni Blinken je izuzimanje od sankcija objasnio „nacionalnim razlozima“: novoj administraciji u Vašingtonu bilo je stalo do „popravljanja odnosa“ sa važnim evropskim partnerom Nemačkom, koje je „poremetio Tramp“. Bajdena su, zbog tog „poklona Putinu“, protivnici žestoko kritikovali.

Šreder i Šolc

Ono što je Angela Merkel, grdnom mukom, odbranila, žrtvovao je njen naslednik Olaf Šolc. Priložio je Severni tok 2, već napunjen gasom, kao žrtvu politici „kažnjavanja Rusije“. Ironijom sudbine, učinio je to čovek koji se kao vicekancelar i ministar finansija u poslednjoj vladi Angele Merkel takođe veoma srčano angažovao da se Severni tok 2, uprkos mnogim preprekama, završi. I kao političar koji je u izbornoj kampanji pobrao dosta aplauza i poena najavljujući „novu istočnu politiku“, po uzoru na velikog Vilija Branta, u čijem središtu je trebalo da bude konstruktivniji odnos s Rusijom, od vitalnog interesa za obe zemlje.
Brantovu liniju u odnosu s Rusijom je, dobrim delom, nastavio Gerhard Šreder, negujući dobre, partnerske i prijateljske odnose s Vladimirom Putinom, zbog čega ovih meseci doživljava medijsko i političko raspeće. U svojim memoarima Šreder konstatuje da je projekat Severnog toka „isključivo u interesu Nemačke i Evrope“, i da ga je, upravo zbog toga, kao kancelar inicirao i podržavao. Borio se, kaže, protiv predrasuda o Rusiji kao „medvedu koji samo čeka druge da proguta“. Naprotiv, Rusija samo hoće, upozoravao je, da je tretiraju na ravnoj nozi sa Sjedinjenim Američkim Državama. I da bude prihvaćena kao deo Evrope. I naša ključna poruka Rusiji bi, u tom kontekstu, trebalo da glasi: dobro došla.
Bivši nemački kancelar Šreder, kojeg mi gotovo prevashodno pamtimo po činjenici da je, kao nekadašnji pacifista (socijaldemokrata), prvi put svoju zemlju uveo u rat, posle onog za svet, ali i Nemačku, fatalnog Drugog svetskog rata, bombardujući Saveznu Republiku Jugoslaviju (odnosno: Srbiju), iritirao je Vašington, ne samo odbijanjem da učestvuje na američkoj strani u Iračkom ratu: u evropskom je interesu, isticao je, da samostalno donosi odluke, na osnovu racionalnih razloga, u spoljnoj politici.
U sadašnjim okolnostima, kada je Evropa, na sopstvenu štetu, ekonomsku i geopolitičku, upala u apsolutnu zavisnost od Amerike, u politici prema Rusiji, to bi, upozorava kineski „Global tajms“, moglo da bude „katastrofalno za nju i celokupnu svetsku zajednicu“.
Vratimo se, na kraju, opet Trampu. Ohrabren činjenicom da bi, prema najnovijim istraživanjima, njegovi republikanci mogli da na novembarskim izborima obezbede većinu i u kongresu i u senatu, Tramp je, i povodom havarije Severnog toka, krenuo agresivno na Bajdena optužujući ga da je u sve to „umešao prste“. Tvrdi da se rusko-ukrajinska katastrofa ne bi dogodila da je on ostao u Beloj kući. I upozorava Bajdena i sadašnju administraciju: ne pogoršavajte situaciju dizanjem gasovoda u vazduh.
U Vašingtonu očigledno ne haju za Trampova upozorenja. Pojačavaju angažovanje u ukrajinskom ratu. Vojno i finansijsko. Dosadašnja vojna pomoć premašila je 17 milijardi dolara. Da bi učinili efikasnijom tu pomoć, Amerikanci, prema „Njujork tajmsu“, čije pisanje prenose mediji, planiraju da osnuju posebnu komandu za Ukrajinu na nemačkom tlu. Preciznije: u Visbadenu, gde se, inače, nalazi sedište američkih oružanih snaga u Evropi. Nova komanda bi imala oko tri stotine ljudi. Na njenom čelu nalazio bi se po činu najviši američki oficir u ovom delu sveta, general Kristofer G. Kavoli. Specijalna formacija bi se bavila logistikom nabavki, isporukom oružja i opreme Kijevu i obukom ukrajinskih vojnika koja bi se obavljala u bazama na nemačkom tlu.
„Njujork tajms“ u ovoj informaciji potvrđuje na šta se i ranije upozoravalo kad je reč o američkom angažovanju u Ukrajini: Sjedinjene Američke Države su godinama „rotirale“ trupe za konvencionalne i specijalne operacije u Ukrajini, kako bi modernizovale ukrajinske oružane snage. Američke oružane snage su se, navodno, povukle uoči ruskog napada na Ukrajinu, ali je Pentagon nastavio sa obukom više hiljada ukrajinskih vojnika u Nemačkoj, Poljskoj i Rumuniji. Amerika, očigledno, računa s dugotrajnim ratom u Ukrajini. I preko nje, još očiglednije, s Rusijom, tvrdeći sve vreme da nije, i neće biti, „strana u (ratnom) sukobu.

[/restrict]