Политички експлозивна саботажа

Проста логика не би требало да завара, иако би то могла: да су Северни ток, један и два, хаварисали они који су га, све време, оспоравали и анатемисали

Престао је напокон да цури гас из подводних цеви Северног тока 1 и 2. Остало је, међутим, много питања без јасних, недвосмислених одговора. Сигурно је само да постоји више (најмање четири) озбиљна оштећења на оба гасовода и да та оштећења нису настала „сама од себе“.
У готово свим, најчешће опречним, спекулацијама које се роје, а само оне постоје у одсуству правих чињеница, у оптицају је готово искључиво реч: саботажа. Чија? Одатле, од постављања тог питања, она почиње да бива, у ионако драматично усијаној атмосфери због рата у Украјини, и референдума на истоку земље, усијана, политички веома експлозивна.
Руски председник Владимир Путин је изричит и недвосмислен: Англосаксонцима нису довољне санкције, прешли су на диверзије. Невероватно, али је тако. Организујући диверзије на међународним гасним магистралама Северног тока дном Балтичког мора, уништавају европску енергетску инфраструктуру.
У оптицај је пуштена (незванична) руска интерпретација читавог случаја као „војне операције“. По тој верзији гасовод у близини данског острва Борнхолм пробушен је акцијом пољске морнарице и специјалаца, уз данско и шведско садејство, а у америчкој режији, са техничком и обавештајном подршком Вашингтона.
У немачкој јавности уочљива је упадљива збуњеност. Док званични медији најчешће ослушкују „вашингтонски сигнал“, спекулишући с руским трагом у хаварисању гасовода, „глас народа“, исказан посредством друштвених мрежа, најчешће упире прст у – Сједињене Америчке Државе.

[restrict]

Шта се зна, а не говори се

Стиче се утисак да се у Берлину више зна о целом случају него што се у овом часу може, и посебно сме, рећи. Немачки стручњак за тероризам Петер Нојман у изјави за јавни телевизијски сервис АРД изразио је уверење да иза свега стоји нека држава, а не терористичка организација. И образлаже то чињеницом да је реч о операцији која „захтева много знања, стручности и припрема“. На директно питање да ли иза напада стоји Русија, Нојман одговара одречно: „Зашто би Русија желела да уништи гасовод, па она жели да нам продаје тај гас.“
Да би, ипак, био на линији установљене „политичке коректности“, која у овом случају подразумева беспоговорни антируски став, Нојман прихвата да „постоје аргументи за сумњу“ о умешаности Москве: „На тржишту енергената настаје хаос, несигурност у Европи, после овог напада, већа је него икад, а то може бити у интересу Русије.“
У контексту те уочљиве збуњености и затечености, индикативан је наслов текста јавног немачког сервиса Дојче веле, иако уз знак питања: „Да ли су Американци одговорни за саботажу Северног тока?“ Уз констатацију да је саботажа највероватнији узрок оштећења гасовода Северни ток 1 и 2, следи реченица: „Неки тврде да иза тога стоје САД“, а као „доказ“ истичу да је „напад извео један амерички хеликоптер“.
Док бројни стручњаци, пише у овом тексту, више или мање упиру прстом према Русији као могућем налогодавцу евентуалне саботаже, многи на друштвеним мрежама су чврсто уверени да су за саботажу одговорне САД. Као доказ за то спомиње се чињеница да су амерички ратни бродови стационирани на подручју Балтика. И још прецизније: за саботажу је одговоран амерички војни хеликоптер. Споменута је и његова идентификација: ФФАБ123.
Редакција Дојче велеа упустила се у потрагу и проверу. И утврдила, уз помоћ софтвера „Флајтавер“ и „Флајт трекер“, да је такав хеликоптер заиста летео рутом која се спомиње на друштвеним мрежама и у саопштењу руског труста мозгова „Ватфор“ у близини острва Борнхолм.
Сад следи „аболирање“ америчког хеликоптера. Траса његовог лета, саопштава Дојче веле, прави неколико „завоја“ изнад Балтичког мора, нешто источније од острва Борнхолм. Кад се на карти упореде, наводи се у чланку, „координате рупа на гасоводу и прецизна рута хеликоптера, добија се сасвим друкчија слика од оне која је постала вирална на друштвеним мрежама“. Тај „налаз“ појачава констатација да амерички хеликоптер није летео дуж гасовода и није се приближио позицијама „на којима су детектоване рупе на цевима Северног тока“.

Сикорски: Хвала, САД

Додатну температуру, у ионако усијаној атмосфери, донела је објава на Твитеру бившег пољског министра одбране, сада посланика у Европском парламенту Радослава Сикорског: „Хвала, САД“. То је, између осталог, дало „шлагворт“ портпаролки руског Министарства спољних послова Марији Захаровој да поентира: реч је о „отвореном признању терористичког чина“. Сикорски се није повукао. Нека истрага обави свој посао, а он, рекао је, хипотезе о томе „износи само у своје име“.
Сикорски се сигурно, и нескривено, радује „убијању гасовода“. Увек је, и то жестоко, био против изградње Северног тока. И жестоко критиковао канцелара Герхарда Шредера, на чију иницијативу је и настао велики енергетски пројекат и подухват. Потом и Шредерову наследницу Ангелу Меркел, што од тога није одустала, упркос притисцима и претњама Вашингтона, од Барака Обаме до Бајдена.
Тада министар одбране, Сикорски је био веома ангажован у жестокој кампањи против изградње гасовода који је, дном Балтичког мора, директно повезивао Русију и Немачку, која је усијавала политичку атмосферу у балтичким земљама, Украјини и посебно Пољској. Упоредио је споразум између Шредера и Путина о изградњи Северног тока 1 са оним фамозним споразумом Хитлера и Стаљина, који су потписали њихови министри спољних послова Рибентроп и Молотов.
Кад је реч о америчким притисцима и претњама, у томе је најдиректнији и најагресивнији био Доналд Трамп. На самиту западне војне алијансе 2018. амерички председник се обрушио повишеним тоном на немачку канцеларку: Русија вас потпуно контролише, добијате 60 до 70 одсто енергије из Москве, а на све то још градите нови гасовод Северни ток 2. Ми треба да вас бранимо од Русије, а ви им плаћате милијарде долара. То није уреду.
Меркелова је све то издржала. Успела је, у последњи час, на измаку четвртог мандата на канцеларском трону, да спаси тек завршени Северни ток 2 од – Американаца. Издејствовала је код Бајдена, током опроштајне посете Белој кући, да не потпише санкције на којима су инсистирали, и сложно изгласали, конгресмени обе странке, демократе и републиканци. Државни секретар Ентони Блинкен је изузимање од санкција објаснио „националним разлозима“: новој администрацији у Вашингтону било је стало до „поправљања односа“ са важним европским партнером Немачком, које је „пореметио Трамп“. Бајдена су, због тог „поклона Путину“, противници жестоко критиковали.

Шредер и Шолц

Оно што је Ангела Меркел, грдном муком, одбранила, жртвовао је њен наследник Олаф Шолц. Приложио је Северни ток 2, већ напуњен гасом, као жртву политици „кажњавања Русије“. Иронијом судбине, учинио је то човек који се као вицеканцелар и министар финансија у последњој влади Ангеле Меркел такође веома срчано ангажовао да се Северни ток 2, упркос многим препрекама, заврши. И као политичар који је у изборној кампањи побрао доста аплауза и поена најављујући „нову источну политику“, по узору на великог Вилија Бранта, у чијем средишту је требало да буде конструктивнији однос с Русијом, од виталног интереса за обе земље.
Брантову линију у односу с Русијом је, добрим делом, наставио Герхард Шредер, негујући добре, партнерске и пријатељске односе с Владимиром Путином, због чега ових месеци доживљава медијско и политичко распеће. У својим мемоарима Шредер констатује да је пројекат Северног тока „искључиво у интересу Немачке и Европе“, и да га је, управо због тога, као канцелар иницирао и подржавао. Борио се, каже, против предрасуда о Русији као „медведу који само чека друге да прогута“. Напротив, Русија само хоће, упозоравао је, да је третирају на равној нози са Сједињеним Америчким Државама. И да буде прихваћена као део Европе. И наша кључна порука Русији би, у том контексту, требало да гласи: добро дошла.
Бивши немачки канцелар Шредер, којег ми готово превасходно памтимо по чињеници да је, као некадашњи пацифиста (социјалдемократа), први пут своју земљу увео у рат, после оног за свет, али и Немачку, фаталног Другог светског рата, бомбардујући Савезну Републику Југославију (односно: Србију), иритирао је Вашингтон, не само одбијањем да учествује на америчкој страни у Ирачком рату: у европском је интересу, истицао је, да самостално доноси одлуке, на основу рационалних разлога, у спољној политици.
У садашњим околностима, када је Европа, на сопствену штету, економску и геополитичку, упала у апсолутну зависност од Америке, у политици према Русији, то би, упозорава кинески „Глобал тајмс“, могло да буде „катастрофално за њу и целокупну светску заједницу“.
Вратимо се, на крају, опет Трампу. Охрабрен чињеницом да би, према најновијим истраживањима, његови републиканци могли да на новембарским изборима обезбеде већину и у конгресу и у сенату, Трамп је, и поводом хаварије Северног тока, кренуо агресивно на Бајдена оптужујући га да је у све то „умешао прсте“. Тврди да се руско-украјинска катастрофа не би догодила да је он остао у Белој кући. И упозорава Бајдена и садашњу администрацију: не погоршавајте ситуацију дизањем гасовода у ваздух.
У Вашингтону очигледно не хају за Трампова упозорења. Појачавају ангажовање у украјинском рату. Војно и финансијско. Досадашња војна помоћ премашила је 17 милијарди долара. Да би учинили ефикаснијом ту помоћ, Американци, према „Њујорк тајмсу“, чије писање преносе медији, планирају да оснују посебну команду за Украјину на немачком тлу. Прецизније: у Висбадену, где се, иначе, налази седиште америчких оружаних снага у Европи. Нова команда би имала око три стотине људи. На њеном челу налазио би се по чину највиши амерички официр у овом делу света, генерал Кристофер Г. Каволи. Специјална формација би се бавила логистиком набавки, испоруком оружја и опреме Кијеву и обуком украјинских војника која би се обављала у базама на немачком тлу.
„Њујорк тајмс“ у овој информацији потврђује на шта се и раније упозоравало кад је реч о америчком ангажовању у Украјини: Сједињене Америчке Државе су годинама „ротирале“ трупе за конвенционалне и специјалне операције у Украјини, како би модернизовале украјинске оружане снаге. Америчке оружане снаге су се, наводно, повукле уочи руског напада на Украјину, али је Пентагон наставио са обуком више хиљада украјинских војника у Немачкој, Пољској и Румунији. Америка, очигледно, рачуна с дуготрајним ратом у Украјини. И преко ње, још очигледније, с Русијом, тврдећи све време да није, и неће бити, „страна у (ратном) сукобу.

[/restrict]