ЗЕЧЕВИЗИЈА – ТАЈНE ГАЛОВИЋА ПОЉА

У извештају (други дневник Јавног сервиса, у суботу, 17. септембра) нигде се не каже да је Мисија Халијард – како је гласио кодирани назив ове операције – била највећа операција спасавања америчких војника са територије „иза непријатељских линија“ у целом Другом светском рату, како је описује савезничка војна историја. Друго, нигде се у извештају не помиње да је операцију организовала Југословенска војска у отаџбини под надзором њеног команданта, армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића

У другом дневнику Јавног сервиса, у суботу, 17. августа, после ужасних призора Европрајда и америчког амбасадора Хила, некако се изгубио изузетно занимљив извештај са свечаности у част 78. годишњице спасавања америчких пилота из окупиране Србије у лето и јесен 1944 (Мисија Халијард, у којој је преко 500 америчких, над Србијом оборених ваздухопловаца допремљено у Прањане и евакуисано са Галовића поља у Италију, тема је играног филма који управо завршава Радош Бајић). У том контексту дневника, овај извештај, који је потписала Силвија Пашајлић, деловао је врло необично. У извештају се нигде не каже да је Мисија Халијард – како је гласио кодирани назив ове операције – била највећа операција спасавања америчких војника с територије „иза непријатељских линија“ у целом Другом светском рату, како је описује савезничка војна историја (нарочито Грегори Фримен у књизи 500 заборављених, 2009). Друго, нигде се у извештају не помиње да је операцију организовала Југословенска војска у отаџбини под надзором њеног команданта, армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Већ прихваћени манир Јавног сервиса да данас, скоро осамдесет година касније, настоји да некако прикрије ове две чињенице, да на сваки начин изврне и избегне оно што је одавно постала званична историја овде и преко океана; то просто боде очи и у овом извештају. Пашајлићева не помиње ни четнике ни Дражу. За њу и њене послодавце ово је и даље херојски подвиг српских сељака, како и сада гласи званични наратив Јавног сервиса Србије, усвојен од када се обележава овај подвиг у коме се у Титово доба морало ћутати. Тако је на РТС-у било и у прошлу суботу, више од четири деценије од Брозове смрти, као отисак нарочитог култа Титове личности, који још влада у овој кући. „После емисија о Јованки и о Титу и његовим љубавницама, рекло би се да сумасишавши ‚Југословени‘ са РТС-а немају намеру да престану да малтретирају грађане Србије својим идеолошким лудилом и влажним сновиђењима своје болесне југоносталгије. И то за паре истих тих грађана“, пише у свом коментару Владан Вукосављевић.

[restrict]

ВЕЛИКИ РЕСЕТ ИСТИНЕ Треће, уопште се не спомиње ни чињеница да је амерички председник Хари Труман 29. марта 1948. постхумно одликовао генерала Михаиловића највишим америчким ратним одликовањем, Legion of Merit, у рангу главног команданта. У образложењу овог одликовања амерички председник је рекао: „Генерал Драгољуб Михаиловић се на изузетан начин истакао као врховни командант југословенских оружаних снага и као министар рата, организовањем и вођењем веома важних снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. године, до децембра 1944. године. Невероватним напором његових неустрашивих јединица многи авијатичари Сједињених Америчких Држава су спасени и безбедно враћени пријатељској команди. Генерал Михаиловић и његове снаге су и материјално доприносили савезничкој ствари и помогли у постизању коначне победе савезу, иако нису били активно снабдевани, и мада су се лишени свега, борили под крајње тешким условима.“

И то би сада Јавни сервис Србије да некако ћушне под тепих, још стрепећи од Брозове давно покојне сенке. Мантру о „херојском отпору српских сељака“, како и даље гласи њихова верзија, понавља са ТВ екрана да(в)нашњи Титов пропагандни реликт у покушају да сузбије и некако ресетује историјску истину. Зато ћу се још задржати на америчким председницима. Морамо поново чути шта су о Дражи и његовој војсци они рекли или написали, јер овде очигледно још влада ембарго над историјским чињеницама или нам се исте, упорно и консистентно, приказују у лажном светлу.

Труманов претходник у Белој кући, ратни председник САД Френклин Делано Рузвелт, саопштава 14. октобра 1942: „Вођена једном неоспорном храброшћу, ова херојска борба Михаиловићевог отпора чини један значајан допринос коначној победи. Ови неустрашиви људи дали су свету пример непоколебљиве воље једног народа, који неће да се преда.“ Децембра исте године Рузвелтов кључни генерал, будући председник САД Двајт Ајзенхауер пише: „Генералу Михаиловићу, команданту и шефу југословенских снага. Америчке снаге у Америци и Европи упућују својим друговима по оружју, херојима под Вашом славном командом најсрдачнија честитања. Ваши бесмртни борци, уједињени на једном земљишту у циљу протеривања непријатеља из своје отаџбине, са много пожртвовања, служе општој ствари Уједињених нација.“ Свој суд даје четири деценије касније, 1985, и амерички председник Роналд Реган: „Коначна трагедија Драже Михаиловића не може да избрише сећање на његову херојску и често усамљену борбу против двоструке тираније која је погодила његов народ, нацизма и комунизма. Он је знао да је тоталитаризам, у којој год форми да се појави, смрт слободе. Тако је постао симбол отпора за све широм света који су такође морали да се усамљено боре против тоталитаризма. Судбина генерала Михаиловића није само од историјског значаја него нас учи и данас.“

 

ДВОСТРУКА ИГРА АМЕРИКАНАЦА Додуше, Галовића поље крије и другу страну ових хвалоспева. Уз све своје похвале и честитке, амерички ратни председници добро су знали да је Дража преварен и „пуштен низ воду“ још у Техерану 1943, после добро изрежиране Черчилове антисрпске акције. Америчке „дакоте“ полетале су из Барија пуне оружја и материјала а слетале у Прањане – празне и преузимале Американце и Енглезе, које је спасао и окупио Михаиловић. У једном ратном извештају се каже: „Највеће разочарање за Врховну команду ЈВуО, официре и војнике, окупљене сељаке, били су потпуно празни авиони, долетели су без ратног материјала, војне помоћи и санитетског материјала. Американци су празне авионе правдали журбом и недостатком времена. Међутим, четници су сазнали од чланова посада ових авиона који су били српског порекла, да су авиони из Барија кренули пуни војне опреме, оружја и муниције, коју су успут избацили изнад партизанске територије у Босни и Херцеговини и Црној Гори.“ Цела Мисија Халијард била је добро изрежирана да би се савезнички ваздухопловци безбедно пребацили кући и то је све, а остало открива колико је лицемерства „високе политике“ било у овом пројекту. Мисија Халијард пребацила је преко мора и последњу британску војну мисију с бригадиром Армстронгом на челу, што је био сасвим јасан знак да „савезници“ потпуно напуштају Михаиловића. Ипак, тајне Галовића поља се овим не откривају у целини. Остаје још једна, можда последња, која је дуго била брижљиво чувана у Пентагону и декласификована тек у новом миленијуму.

 

МИСИЈА ПУКОВНИКА МЕКДАУЕЛА Једини који у дубини душе нису били задовољни „Техеранским преокретом“ у корист Тита били су Рузвелт и његов начелник здруженог Генералштаба, генерал Џорџ Маршал. Осим тога, на Балкану су се 1944. догодиле још две драматичне промене: Руси су изашли на Дунав и спремали се да узму Београд где би устоличили свог комунистичког сателита и потпуно овладали Србијом, која је од 1941. до тог тренутка била још ван домашаја партизанских снага. Две немачке групе армија на Балкану биле би тако одсечене од своје главнине. То су врло брзо схватили њихови команданти Максимилијан фон Вајц и Александер Лер и послали Американцима своје „тајне жеље“ да окончају рат, даље „бесмислено проливање крви“ и избегну да падну шака Русима. Опрезно су предлагали да некако предају оружје и да безбедно „отпешаче“ на Запад. Рузвелт и Маршал добили су ову поруку. И док су последње савезничке мисије напуштале Дражу у Мисији Халијард, у штаб Југословенске војске у отаџбини стигла је нова америчка мисија, с пуковником Робертом Мекдауелом на челу, искусним обавештајцем (у цивилу професором универзитета, специјалистом за Блиски исток), који је само формално био први човек Мисије Халијард (њу су водили нижи „органи“ америчке обавештајне службе ОСС, капетани Џорџ Мусулин и Ник Лалић, обојица српског порекла), а да открије позадину и изводљивост немачке понуде. Улог је био фасцинантан: предајом две немачке групе армија на југоистоку Европе био би отворен пут до „меког трбуха“ Европе, претекли Руси и за читавих девет месеци скраћен рат, нешто попут онога што се већ догодило 1918. после пробоја Солунског фронта.

 

СУДБИНА ЗАКОПАНОГ ДОКУМЕНТА Радећи на ТВ серији Суђење столећа о судском процесу генералу Дражи Михаиловићу у Београду 1946. године, прегледао сам обимну оставштину пуковника Мекдауела у Хуверовом институту на универзитету Станфорд у Калифорнији у септембру 2008. и у њој пронашао декласификовани документ, који је могао да промени не само тужну судбину генерала Михаиловића него и целе послератне Европе. Тај непознати документ бацио је и сасвим ново светло на Мисију Халијард, која је имала и свој скривени циљ, сасвим изван спасилачке акције ОСС и војске генерала Михаиловића. Био је то узбудљиви извештај Мекдауела Вашингтону из новембра 1944. у коме се, између осталог, каже: „Немачки званични представници дошли су у додир са мном у циљу преговора за предају немачких снага. Мени је било наређено да сваку такву немачку понуду саслушам и пренесем даље… Ја сам био врло рад да се са њима састанем јер је било од велике важности осигурати предају немачких снага. То је онемогућио велики притисак комуниста, који су на сваки начин хтели да ухвате генерала (Михаиловића – Б. З.) и мене.“ Ову изјаву Мекдауела ауторизовао је Пентагон, али му није било дозвољено да о свему овоме пише и говори до краја свог живота. Зашто? Зато што је у питању била тајна „великог формата“, чији значај излази на видело тек данас. „Штабу савезничког команданта, генерала сер Хенрија Мејтленда Вилсона предао сам доказе да су немачке снаге вољне да се одмах предају Англоамериканцима под условом да их они не изруче Русима“, пише даље пуковник Мекдауел. „Све немачке снаге на овом подручју могле би да изврше предају енглеским и америчким војним мисијама или падобранским јединицама. Из мојих завршних разговора са генералом Михаиловићем знам да би он употребио свој велики лични утицај да осигура успех оваквог англоамеричког потеза под условом да се у Југославији гарантују слободни избори после рата.“

Вашингтон је био спреман да предају спроведе и тражио је сагласност Лондона. Тамо је настала велика паника, јер је Мекдауел предложио да се предаја формално изврши генералу Дражи Михаиловићу, уз кога је америчка војна мисија са њим на челу или којим неким високим генералом, који би био послат из Барија. Али то би, према Мекдауелу, значило да би целокупно наоружање и опрема две немачке групе армија Југоистока били предати Југословенској војсци у отаџбини што би одлучило исход трогодишњег крвавог грађанског рата на територији бивше Југославије. Черчил је одговорио: „Предаја немачке балканске војске има се понудити не само Америци и Британији него и Совјетској Русији.“ Мекдауел је одговор саопштио Немцима и ови су одбили сваки даљи разговор. Тако су ови преговори прекинути.

Мекдауелов извештај наводи на следећу помисао: да Черчил није спречио ову капитулацију немачких армија на Југоистоку, ту, на Балкану, могао је у јесен 1944. бити завршен Други светски рат, као што је на истом месту, у јесен 1918, баш на истом месту завршен и први светски покољ. Да не говоримо како би изгледала послератна Југославија. Али Албион није желео да мења своју политику фаворизовања Тита, Рузвелт је већ био озбиљно болестан и ускоро умро, генерали Маршал и Ајзенхауер потпуно забављени кризом савезничког напредовања после Нормандије, Немци су променили руту повлачења и одмарширали кући под оружјем, а Србију препустили Совјетима и југословенским комунистима. Генерал Михаиловић повукао се из Србије у Босну заједно са Мекдауелом, који му је предложио да се евакуише заједно са њим с новог импровизованог аеродрома у селу Бољанићи, што је Михаиловић одлучно одбио. Мекадуелов извештај лежао је затим дубоко закопан у прашини архива, Мисија Халијард стављена под сличан ембарго све до двехиљадитих. И данас се о њој говори као о херојском подвигу неких имагинарних српских сељака, што задовољава не само неотитоисте из РТС-а него, изгледа, и садашње Американце. Тако је и вук сит и овце на броју, све док неко не почне да темељно открива тајне Галовића поља, које су нас скупо коштале.

[/restrict]

 

2 коментара

  1. Vaskrsija Petković

    Kada se pojavi izvještaj sa Galovića polja mene obuzme neka muka,povraća mi se.Kako je moguće da nakon toliko godina niko nema poštenja i hrabrosti da kaže pravu istinu i tragiku koju je naš narod doživio i od neprijatelja i od lažnih saveznika !!!One koje smo spašavali napravili su veći zločin nego nacisti bombardovanjem brojnih srbskih gradova,na kraju je bombardovan i sam Beograd bez ikakvih vojničkih razloga.Nakon pedeset godina sinovi spašenih pilota ponovo bombarduju srbske gradove i važne objekte zasipajući ih osiromašenim uranijumom,što je zločin nad zločinima !!!
    Iz mog lijepog sela Boljanića na Ozrenu sa improvizovane piste odletjelo je oko 45 američlih pilota pod komandom Nika Lalića,ispratio ih je lično čiča Draža. Koliko to oni cijene i poštuju pokazali su 95.godine ponovnim bombardovanjem Republike Srbske i Ozrena čime je omogućena ofanziva ustaško-muslimanskih snaga na zauzimanju dijela Ozrena,što ni Hitler nije mogao. Ludilo i danas traje mada je svakom normalnom jasno kakva je glupost napravljena,danas se pravi još i veća !!!!!

    • Tоплица

      @ Vaskrsija Petković
      Горње драгоцено штиво и треба схваћати као прилог напору да се некако извучемо из вештине заборава. Јер је та наша волшебна вештина толико штетна да је право чудо како је стање наших ствари и овакво !
      Ми њима спашене пилоте – они нама бомбе на Ниш, Лесковац, Београд !Онда нас Тито као стадо оваца опет приведе њима, и ми им се дивимо и лижемо чанке колико до јучер.
      Али како је испало да су са Титом били сигурнији него са практично природним савезником, Генералом Михаиловићем ? И ова тема није колоквирана, не. Негде сам прочитао детаље из Титове биографије, где се открива како је тај, још пре одласка у Москву “навијао” за бољшевике, очигледно по нечијем савету, да би убрзао пењање ка врху партије. Како је у Москви спретно потаманио српске комунисте, ниче још један детаљ сумње, а све постаје још видљивије из навијања Черчила за њега, посебно кад се узме вештина којом је заврнуо и самог Стаљина ! Рекло би се – свуда вешта англосаксонска игра, и свуда наше почетничко невежество.
      Ако се овим темама не бавимо са циљем да нешто из енглеских манипулација укапирамо, онда ми свесно остајемо заостале, заблуделе магарчине. На више него бројним примерима сопственог намагарчивања морамо учити. А заувек престати се вајкати како су нас савезници зезнули овде и онде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *