ZAVRTANJE RUKE UZ DIPLOMATSKI OSMEH

Izgradnja prijateljskih međudržavnih odnosa na američki način

Napadi na Srbiju sa Zapada postali su posredni i perfidni, a sve treba da izgleda kao da nam pomažu!

U toku je ko zna koji po redu pokušaj našeg državnog vrha da se uspostave prijateljski odnosi sa SAD, i što je posebno interesantno, ovoga puta to je više na inicijativu američke diplomatije. Za divno čudo, tu ideju promoviše Kristofer Hil, stari karijerni diplomata, dobro poznat Srbima po svojoj ulozi u srpskim stradanjima za vreme NATO agresije. S Gabrijelom Eskobarom, izaslanikom američkog predsednika Bajdena za Balkan, postao je glavna figura sprečavanja sukoba na KiM, jer diplomatska praksa pokazuje da to samo oni mogu. Politička i svaka druga nemoć evropskih posrednika za pregovore Beograda i Prištine u Briselu postala je toliko neverovatna da mnogi misle da je sastavni deo sveopšte montaže, kako bi se rešenje problema prepustilo u najjače ruke, američke. I oni koji nemaju pojma o diplomatiji znaju izreku: „Kada diplomata kaže ’ne’, onda to više nije diplomata“, a Lajčak i Borelj otvoreno kažu da ne mogu naterati Kurtija da poštuje Briselski sporazum. Kao da im nije stalo do svog ugleda, što znači da je u pitanju dogovor i jasna poruka koju su svi razumeli, da to može samo Amerika. Što će reći, Kurti je američko strašilo za Srbe, i samo oni drže konce kojima se on pokreće na sceni ili se „vraća u kutiju“. [restrict]

Tu istinu shvata i naš državni vrh i koristi sve diplomatske veštine kako bi odobrovoljio Amerikance da obuzdaju Kurtija. Naravno da bismo mi voleli prijateljstvo sa američkim narodom, ali na ravnopravnim osnovama. Nažalost, američko shvatanje prijateljstva je sasvim drugačije. Bez obzira što je tome došao kraj, dugogodišnja uloga jedine svetske sile u unipolarnom svetu kod njih je proizvela mnoge deformacije, pa tako i u pogledu na prijateljstvo. Eskobar i Hil su svoju važnu ulogu rešavanja srpskih problema, pa tako i uspostavljanja prijateljskih odnosa sa Srbijom, spremno dočekali, ali je sprovode tako da više liči na novu specijalnu operaciju promene strateškog kursa Srbije. Sve liči na njihov ustaljeni kliše: najpre probleme preko svojih poslušnika tajno sami iniciraju, a onda se pojave kao jedini mogući posrednici, sastavljači sporazuma i rezolucija koje kasnije mogu da tumače kako hoće i kako njima odgovara. Naravno, samo oni mogu da „kontrolišu“ sprovođenje sporazuma koje je redovno jednostrano – jedna strana mora da uradi sve što je dogovoreno, a druga ne mora ništa, jer to nije u interesu SAD. Ima tu samo jedan problem, sve smo to već gledali mnogo puta i na taj kamen se više ne možemo spotaći. Zato nije čudo da je i novi pokušaj već u startu osuđen na propast, zbog prepotentnosti i nedostatka elementarnog diplomatskog bontona. Dok govore o dobrim namerama, odaje ih drskost koja provejava iz skoro svake njihove izjave, one krajnje neprihvatljive – „Srbija mora“, i malo blaže – „Srbija treba“. Tako se unapred vidi da oni na uspostavljanje prijateljskih odnosa gledaju kao na potčinjavanje Srbije (kao što su potčinjeni i svi njihovi ostali „prijatelji“). Znači, i dalje ne razumeju tradiciju srpskog otpora velikim silama, i da u Srbiji, bez obzira što su Amerikanci, ne mogu biti ni naredbodavci ni savetnici, nego samo diplomate kao i svi drugi.
Tako ambasador Hil, na primer, kaže: „Srbija mora da se okrene Zapadu zbog svoje dece. Mnogi mladi iz nje odlaze na Zapad, ne na Istok. Voleo bih da Srbija jednoga dana donese odluku o priključenju u NATO. Beograd treba da se priključi sankcijama protiv Rusije zbog sukoba u Ukrajini.“ Uz osmeh, koji više liči na podsmeh, drsko nam u našoj zemlji „savetuje“ da „treba da normalizujemo odnose sa Kosovom, uz međusobno priznanje“. Pomalo je i ljut što mora da nam uporno sugeriše da prekinemo sve veze s Rusijom i Kinom, i čudi se kako mi ne vidimo da je to u našem interesu. Slično se ponaša i Eskobar, kada sve pozitivno i prihvatljivo što je izjavio u pogledu američko-srpskih odnosa, pomnoži s nulom i izjavi: „Mislim da moramo da zaboravimo narativ da je Kosovo Srbija i da pređemo na narativ da su Kosovo i Srbija zapravo Evropa.“ Za njega je ono što je za Srbe „srce Srbije“ samo narativ. I da bude sasvim jasan, on dodaje: „Na kraju ćete imati dobre odnose sa Kosovom“, što treba da shvatimo kao njegovu veliku uslugu Srbiji. Ima li u američkom prilazu našem prijateljstvu nešto nejasno? Poruka je sasvim jasna – bićemo prijatelji ako ispunite ono što vas nismo mogli naterati ni ratom, ni specijalnim ratom. Član istog američkog diplomatskog tima, lažni ambasador u lažnoj državi Kosovo, potpuno razjašnjava njihov plan i aktuelne diplomatske napore: „Sloboda kretanja, pa međusobno priznanje Srbije i Kosova. Sloboda kretanja je od suštinskog značaja za konačni sporazum o međusobnom priznanju.“ Znači, ovo što sada rade je samo mehanizam za ostvarenje njihovog i Kurtijevog konačnog cilja. Kao što je rečeno, prepoznatljiv kliše, u smislu – treba da ispunite sve što od vas tražimo, i dobićete mir, vezaćemo našeg pulena.

IMA LI KURTI STRATEGIJU? Već duže vreme se pokušava odgonetnuti ko stvarno stoji iza nasilnog ponašanja Aljbina Kurtija. „Osumnjičene“ su zemlje Kvinte, ali i tu ima dilema, jer se zbog prljavih tajnih igara vatrom, spolja čini da jedni potpaljuju a drugi smiruju. Sada se čini da potpaljuju Britanci i Nemci, a da Amerikanci gase, ali nemojte da se začudite ako već sutra provalimo da je stvar obrnuta. Ta sumnja luta od jedne do druge velike zapadne sile, a ne treba zaboraviti da je tu i Turska. Svi u ruci koju vidite drže maslinovu grančicu, a u drugoj, iza leđa, upaljač. Kome tu verovati, ako znamo da su američke i britanske tajne službe toliko povezane i usklađene po svom delovanju, da je teško prihvatiti da u bilo kojoj regiji sveta deluju suprotno? Najbolje je ne verovati nikome. Ili, da se, ako već moramo, a moramo, i mi malo pretvaramo i pravimo naivni, kao da ništa ne razumemo, i da verujemo u njihove dobre namere. Ako im kažemo da nam je sve jasno, to bi ih moglo ozbiljno naljutiti i strašilo protiv Srba će opet biti na sceni.
Kurti od prvog dana sukoba u Ukrajini pokušava da predstavi Srbiju kao opasnost po mir na Balkanu, kao produženu ruku Rusije, a predsednika Vučića kao „malog Putina“, i na osnovu toga insistira da velike zapadne sile bar deo negativnog naboja koji je usmeren prema Rusiji okrenu prema Srbiji. On nikada nije spomenuo reči „mir“ i „stabilnost“, i dok preti ratom i svojom paravojskom koju Kvinta i dalje uporno naoružava, on uspeva da predstavi Srbiju kao opštu opasnost po region. Nalazi povode za agresiju koji zaista mogu isprovocirati oružanu reakciju Srbije – ako bude novog pogroma ili egzodusa Srba s KiM. Ko ga je to naučio? Znamo da on sam svega toga ne može da se seti, a kamoli da odlučuje o ratu i miru na Balkanu. Da li su ga to naučili Hrvati, da li Bošnjaci ili Crnogorci, koji takođe svim silama kidišu na Srbe i Srbiju i prihvataju istu mantru o „malim Rusima“ na Balkanu koje treba disciplinovati i pokoriti? Ili ih je, što je zaista logično, sve zajedno obučio i usmerio centar za vođenje hibridnog rata protiv Srbije koji zaista postoji.
Svi oni u ovom sudaru NATO-a i Rusije preko Ukrajine vide istorijsku šansu da zaokruže svoje strateške ciljeve, o kojima u normalnim okolnostima mogu samo da sanjaju. Njihovi ciljevi su bez izuzetka na štetu Srba i Srbije, a veliki problem je što je Srbija ojačala i vojno i ekonomski, pa računaju da je jedino velike zapadne sile mogu slomiti i ponovo učiniti nesposobnom da se brani. Drugim rečima, pokušavaju da upotrebe NATO armadu za ostvarenje svojih ciljeva, ali to im sigurno neće uspeti jer ona ne postoji da ispunjava njihove želje, nego strateške ciljeve velikih zapadnih sila. Rezervna varijanta je da koliko-toliko svojih ciljeva ugrade u planove NATO-a za Balkan, i zato zvone na sva zvona i kuknjavom privlače pažnju kako bi već postojeće planove alijanse korigovali u svoju korist. Sa strane, reklo bi se da igru vode Kurti i njegova paradržava i da sve zavisi od toga da li će svojom paravojskom krenuti na Srbe otvoreno, u odlučujuću akciju eliminacije i etničkog čišćenja, a opet, svakome je jasno da on ne može o tome odlučivati ni u snovima, a kamoli u realnosti. Zna se ko su gospodari rata i mira u svetu, pa tako i na Balkanu, a i oni se prave da teškom mukom obuzdavaju Kurtija i da je veliko pitanje da li će u tome uspeti. Ili, uspeće ako Srbija popusti i ispuni njihove zahteve koji su već svima poznati.

NOVI RAT NA KiM VISI KAO DAMOKLOV MAČ Kurtiju je jasno (i da li samo Kurtiju) da direktan put prema državnosti „Kosova“ ne postoji. Direktan put vodi samo preko UN i preko Srbije. U UN je kao nepremostiva prepreka veto Rusije, a Srbija neće priznati „Kosovo“ ni pod ogromnim pritiscima naših novih „prijatelja“ sa Zapada. Znači, jasno mu je da mora tragati za zaobilaznim putem, bez obzira kako on težak i opasan bio, a očito da ga na taj neizvestan put teraju oni koje ne interesuju buduće albanske i srpske žrtve, kao što ih sada ne interesuju ukrajinske i ruske. Računaju da je taj zaobilazni put etničko čišćenje Srba sa KiM, i da se etničko čišćenje „malih Rusa“ s bilo kojeg dela Balkana potpuno uklapa u planove NATO-a o eliminacije „ruskog malignog uticaja“.
U kojoj fazi je bio plan agresije Kurtijeve paravojske na goloruke Srbe na KiM i o kakvim se drastičnim akcijama radi, najbolje govore spiskovi za likvidaciju vodećih Srba u srpskim sredinama. Lažirano opravdanje za oružani upad na sever Kosova redovno je navodna borba protiv organizovanog kriminala. Likvidacije tipovanih Srba izvršili bi s distance, snajperom, ili podmetanjem eksploziva pod automobile, i sve prikazali kao međusobni obračun srpskih kriminalnih bosova. Kada su naše obaveštajno-bezbednosne službe razotkrile taj prljavi plan, od njega se nije odustalo, nego su samo angažovani drugi izvršioci. Odjednom su se na severu pojavili Čečeni Ahmeda Zakajeva, teroriste i zločinca koji je pobegao u London, i nekakvi Čerkezi. Već adresa stanovanja Zakajeva i azil koji je tamo dobio, kao i njegovo angažovanje u sukobu u Ukrajini, sugerišu nam koja velika obaveštajna služba zna za prištinske terorističke planove.
Šta je u ovom trenutku najopasnije za Srbiju, a što naši „prijatelji“ i samoproklamovani posrednici koriste za ucene i pretnje? Taj Damoklov mač je realna pretnja da Srbija preko noći može biti uvučena u proksi rat s NATO-om. Imaju dežurnog inicijatora čija bi paravojska vrlo brzo bila ojačana „dobrovoljcima“ s Balkana, a ako treba iz celog sveta. Naoružavanje, obuka, logistika svake vrste, pa i obaveštajna, već je u toku. Naravno, ni direktno uplitanje NATO-a nije isključeno pod opravdanjem zaštite KFOR-a. Zato čak ni sada niko od njih ne prikazuje Kurtija kao inicijatora sukoba. Jer ako ciljeve ne postignu tajnom i javnom diplomatijom, pod pretnjama koje vise u vazduhu, samo je pitanje vremena kada će ponovo izvući Kurtija iz kutije i nastaviti tamo gde su stali. Zašto bi se inače u punom zamahu pronalaženja kompromisnog i mirnog rešenja interesovali za našu vojsku i tražili da njihovi vojni atašei posete naše dve kasarne, baš one koje su blizu KiM, u Raški i Novom Pazaru.
Međutim, nije sve baš tako crno kao što izgleda, jer su videli našu krajnju odlučnost o pitanju zaštite srpskog naroda na KiM i srpske teritorije koju pokušavaju da nam otmu. Ta rešenost bez trunke kolebanja je jak faktor odvraćanja od novog vojnog nasrtaja na Srbe i Srbiju. Na sceni je, reklo bi se, poslednji pokušaj da nas pobede bez borbe. Predsednik Francuske Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc poslali su predsedniku Vučiću pismo u kome traže „da pokaže veliku hrabrost i donese teške odluke“, kao da mi ne znamo šta to podrazumeva. Zašto oni ne pokažu hrabrost i priznaju da je KiM sastavni deo Srbije? Zašto oni ne vide da je hrabrost ono što predsednik Vučić čini – štiti svoj narod i teritorijalnu celovitost Srbije. Verujemo da njihova definicija hrabrosti nije primerena Srbiji i nadamo se da velikim zapadnim silama ne treba još jedno ratno žarište u Evropi.

[/restrict]