Iznuđeni kompromis

Pregovori Beograda i Prištine

Zapadni posrednici su uspeli da „nagovore“ dve strane na kakav-takav dogovor čime su samo na trenutak spustili tenzije i napetost na severu KiM, jer im to u ovom trenutku ne odgovara. Za mesec dana sledi nastavak

Propale pregovore u Briselu i kakav-takav kompromis ostvaren u cajtnotu i posle šatl diplomatije američkog i evropskog izaslanika, najbolje opisuju reči visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozepa Borelja. Dok je, sumirajući direktne briselske pregovore, među poslednjima rekao: „Priča nije završena, ali pomaka nema“, sa akcentom da „priča nije završena“, posle nategnutog nastavka i posredovanje jakog zapadnog tima, prvi je skoro ushićeno obznanio na svom tviter nalogu da su Beograd i Priština postigli dogovor. „U okviru dijaloga uz podršku EU, Srbija je pristala da ukine dokumente za ulazak/izlaz za nosioce kosovskih ličnih dokumenata, a Kosovo se složilo da ih ne uvodi za nosioce srpske lične karte“, naglasio je Borelj. On je dodao da će kosovski Srbi, kao i svi ostali građani, moći slobodno da putuju između Kosova i Srbije koristeći svoje lične karte, uz naznaku da je EU za to dobila garanciju od premijera Kurtija. Dakle, usmena, ali ne i potpisana garancija.
Tako je okončan samo deo onoga što je izazvala vlada u Prištini svojom namerom da uvede reciprocitet i preteći da svoje namere ostvari i silom. Na njihovo zveckanje oružjem i slike specijalnih jedinica grupisanih na administrativnoj liniji, stigao je odgovor srpske strane u vidu kolone vojnih vozila Vojske Srbije, sa namerom da zaštiti srpski živalj severnog dela srpske pokrajine ukoliko dođe do njegovog pogroma i izostanka snažnijeg delovanja KFOR-a. Oglasio se i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg s obećanjem da će KFOR reagovati onako kako mandat koji je ova misija dobila od Saveta bezbednosti UN i nalaže. Stoltenbergovo isticanje mandata UN trebalo je dodatno da naglasi KFOR-ovu navodnu neutralnost (bez obzira što je to vojna formacija NATO-a) i odlučnost za delovanje, manifestovanu njegovim pojačanim kretanjem severnim delom Kosova i Metohije.
Ubrzo ćemo saznati da je nekoliko zapadnih država zahtevalo da pošalje svoje vojne atašee u inspekciju oružja, oruđa i bojnog stanja u kasarnama u Novom Pazaru i Raški, što je predsednik Vučić, kao vrhovni komandant oružanih snaga Srbije, odbio uz obrazloženje da oni nemaju šta tamo da traže i to saopštio javnosti. [restrict]

MOMENAT NEMOGUĆNOSTI U momentu potpune nemogućnosti direktnog dijaloga, kada je opstanak Briselskog sporazuma (posle višegodišnjeg odbijanja Albanaca da u delo sprovedu njegovu najvažniju odluku – formiranje Zajednice srpskih opština) sada dovela u pitanje i srpska strana, najavljujući mogućnost izlaska Srba iz organa vlasti u Prištini, ali i iz sudstva, policije…, eskalacija do oružanog sukoba nikome ne odgovara.
Međunarodne okolnosti i geostrateška situacija zbog rata u Ukrajini smanjile su oholost evroatlantista, koji bi sada da smire situaciju na Balkanu, iako su do juče govorili samo o obavezujućem sporazumu i stolici u UN. Naročito je indikativna bila poseta Aleksandra Vulina Rusiji i posebno razgovor sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovom, čiji naglasak je i dalje na privrženosti ciljevima Srbije i Saveta bezbednosti UN, što će reći Rezoluciji 1244. Njegova portparolka Marija Zaharova bila je još konkretnija: „Posrednički pokušaji Evropske unije, kojoj je Generalna skupština UN 2010. godine naložila da uspostavi dijalog Beograda i Prištine, ponovo su istakli bespomoćnost EU… Naglo su se pojačali Amerikanci, čije cinične namere o pitanju Balkana, po svemu sudeći, ne odgovaraju nekontrolisanoj eskalaciji krize u ovom delu regiona.“
Da li sam ili uz sugestiju pojedinih evropskih država (naročito se sumnja na Engleze, mada ga smatraju i nemačkim igračem), Aljbin Kurti pokušava da na talasu međunarodnog pritiska na Srbiju zbog izbegavanja sankcija prema Rusiji zbog rata u Ukrajini istupi maksimalistički u ostvarenju svog glavnog i jedinog cilja – nezavisnosti. Sada je, jednostavno, dara prešla meru i Srbija je posle deset godina rešila da tome stane na put, zbog čega su se duhovi dodatno uznemirili, pa je sada prihvatljiv bilo kakav kompromis.
Da bi zaustavili već zahuktalu eskalaciju i sprečili najgore (što se očekivalo već od 1. septembra), u Prištinu i Beograd su se uputili specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan Gabrijel Eskobar i izaslanik EU za dijalog Kosova i Srbije Miroslav Lajčak. Očigledno da „dobre usluge“ ovih emisara nisu mogle da prođu i bez američkog ambasadora u Beogradu Kristofera Hila, čije izjave prate diplomatska odmerenost i taktičnost, osim kada su u pitanju Rusija i naše veze s njom („Rusija nije prijatelj Srbije…“). Iako ga u Prištini doživljavaju kao „jednog od kreatora njihove nezavisnosti“, posle briselskog sastanka Vučića i Kurtija, Hilova izjava se tumači kao kritika Prištine jer je rekao da je „srpska strana na razgovore u Brisel došla u pravom duhu, očigledno je dosta radila na tom pitanju, ali je takođe bila spremna da razgovara, pregovara i pronađe put napred“.
Da li je i koliki bio i njegov doprinos srpskim pregovaračkim predlozima ne znamo, ali je jasno da Hil sugeriše mogućnost kompromisa jer, znamo, Priština teško može da vuče neke poteze bez saglasnosti svojih zapadnih mentora. Indikativno je da se čak i nemački kancelar Olaf Šolc ponudio da učestvuje u dodatnom pregovaračkom procesu i zakazao razgovor s Vučićem i Kurtijem. U takvom angažmanu i pritisku sa Zapada Vučiću nije preostalo ništa drugo nego da javnosti saopšti kako smo saterani u ćošak.
A sve se vrti oko odluke vlade u Prištini da uvede reciprocitet za osobe koje s ličnom kartom izdatom u centralnoj Srbiji ulaze na Kosovo i Metohiju (deklaracioni list s privremenim važenjem) i da rok za njihovu zamenu bude 1. avgust, zatim obavezna preregistracija vozila sa srpskih na „kosovske tablice“ s rokom do 1. oktobra. Da li slučajno, ili sa izrazitom namerom, prištinska odluka je obznanjena baš u momentu kada je u poseti Prištini i Beogradu bio izaslanik Miroslav Lajčak posle „slavodobitnog“ okončanja energetskog sporazuma. U takvom duhu je delegacija Prištine otišla na pregovore u Brisel. Čak su joj tercirali i neki evropski zvaničnici, poput portparola EU Petera Stana jer, po njegovim rečima, odluka Prištine proizlazi iz dosadašnjih sporazuma.
Nije vredela ni ponuda Srbije u Briselu da na prelasku administrativne linije građani s prebivalištem u centralnoj Srbiji uzimaju dokument kosovskih institucija, ali, prema Vučićevim rečima, Srbija nije mogla da prihvati da se to odnosi i na građane s prebivalištem na KiM.
Prištinski je svaki predlog počinjao i završavao se „međusobnim priznavanjem“ i zahtevom za članstvo u međunarodnim organizacijama. Čak su i u tzv. bilateralna pitanja dodali staru Kurtijevu ideju o još jednom reciprocitetu – ista prava za Albance u Srbiji i Srbe na Kosovu. Kurti to potura umesto razgovora o sprovođenju Briselskog dogovora jer da je on sproveden i formirana Zajednica srpskih opština, verovatno ne bi ni bilo problema s ličnim dokumentima i saobraćajnim tablicama.

ZAHVALNOST ESKOBARU Da bi se izbegli trenutna napetost i tenzije, posredovanjem američke ambasade u Prištini je došlo samo do pomeranja roka za mesec dana, a Lajčak i Eskobar su, demonstrirajući još jednom jedinstvo, prvo posetili Prištinu kako bi u cajtnotu dodatno delovali, s obzirom na sve češće mišljenje da Kurti vuče poteze mimo kontrole, inače Hil ne bi onako reagovao.
Nije tek tako specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak izjavio posle Borelovog saopštenja da je zahvalan specijalnom američkom izaslaniku za Zapadni Balkan Gabrijelu Eskobaru na podršci dijalogu Beograda i Prištine, a na svom tviter nalogu napisao da je zahvalan i „američkoj diplomatiji na njihovom snažnom angažmanu u podršci dijalogu koji posreduje Evropska unija“, nesumnjivo misleći na ambasadora Hila.
Ni Priština, ni njihovi zapadni mentori nisu do sada mnogo marili za Briselski sporazum, pokušavajući upravo preko svojih izaslanika da uspostave pregovore na potpuno novoj osnovi, kao da prethodnih nije ni bilo što; po kritičarima u Beogradu, deluje kao da je svaki od tih pregovora završavao nekim ustupkom Srbije a da zauzvrat ništa nije dobijala.
Iako kosovski Albanci već deset godina odbijaju da sprovedu tačke Briselskog sporazuma koje se odnose na formiranje Zajednice srpskih opština, ta tema je u Briselu prećutkivana uprkos tome što je EU svojim potpisom na dokumentu garant njenog formiranja. Tek uoči poslednjih briselskih razgovora o ZSO progovorio je američki izaslanik Eskobar da bi, kako je rekao, na sastanku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija voleo da vidi diskusiju na tu temu. Ali uz dodatak da „zajednica ne može da stvara državu u državi, niti da se kosi s ustavom Kosova“, dezavuišući na taj način ono što je potpisano, prošlo nadležne organe u Prištini i iza čega je garant EU koja sada ćuti.
Posle „leteće diplomatije“ i iznuđenog kompromisa s ličnim dokumentima, Eskobar je poslao novu poruku Srbiji i Srbima: „Mislim da moramo zaboraviti narativ da je Kosovo Srbija i preći na onaj da su Kosovo i Srbija zapravo Evropa“, naglasio je.
Da li takvi stavovi i poruke sokole Kurtija, tek njegova nova izjava zvuči kao pretnja jer očekuje da „do oktobra neće biti nevažećih tablica na Kosovu“, dok srpska strana očekuje dogovor po istom principu kao i za dokumenta. Kurti očigledno pokušava da na sve načine istisne Beograd iz procesa integracije a u ovom slučaju će sigurno koristiti činjenicu da su Srbi, osim na severu KiM, u ostalom delu prihvatili tablice „kosovske države“, a da Beograd na to nije, niti je mogao da reaguje.
I dok zvanični Beograd i vladajuća SNS krive prethodnu vlast da je 2011. godine napravila dogovor koji sada, tumačenjem Prištine, pravi probleme, na njihov račun stiže kritika iz desnog političkog krila da je Vučić postignutim kompromisom još jednom izneverio nacionalne interese i priznao takozvani reciprocitet i međunarodni subjektivitet Kosova. Ove stranke smatraju Briselski sporazum velikim promašajem, nadaju se njegovoj propasti, oživljavanju Rezolucije 1244 i povratku pregovora u okrilje UN, kao što je bilo pre inicijative da se oni prenesu u nadležnost EU.
Da ova „priča“, kako je nazvao Borelj, ima više „repova“ koji pokazuju ko je i kakve poteze vukao, postarao se Narodni pokret Srba s Kosova i Metohije „Otadžbina“ saopštavajući da je Ustavni sud Srbije 2012. godine stavio van snage Sporazum o slobodi kretanja koji su potpisali Borko Stefanović i Edita Tahiri, ali da je taj sporazum implementirala Vlada Srbije s Ivicom Dačićem na čelu i prvim potpredsednikom Aleksandrom Vučićem.
Zato se toliko i insistira na kompromisu kao dobrom rešenju koje će, ako ništa drugo, sprečiti eskalaciju i moguće sukobe. S mogućnošću da do njih ipak dođe za mesec dana ako Priština bude nepopustljiva o pitanju automobilskih tablica na kojima se jedino još vidi da Srbija postoji na KiM i da je ona još uvek u sastavu Srbije.

[/restrict]