БОРШЧ У ЊУЈОРКУ

ВУЧИЋЕВ ТРАГ У УН

Колики је значај говора председника Србије Александра Вучића пред Генералном скупштином УН и шта нам показују реакције на његов боравак у „престоници света“?

У Преамбули Повеље УН пише да су све државе равноправне, без обзира на то да ли су мале или велике, али да је пракса показала да то није тако и да се то „не може прихватити“ – рекао је брутално убијени либијски лидер Моамер Гадафи у обраћању Генералној скупштини УН 23. септембра 2009. и у знак пркоса поцепао примерак Повеље који је држао у рукама. „Ми то одбацујемо и нећемо се плашити да са било ким не говоримо дипломатски“, додао је он револтиран лицемерјем које је видео у функционисању УН, пре свега Савета безбедности који је назвао „Саветом терора“.

Са истог места, тринаест година касније, на исто лицемерје и неравноправност у међународној политици којем прибегавају неке државе, указао је и председник Србије Александар Вучић. „Од многих говорника чули смо приче о агресији и нарушавању територијалног интегритета Украјине. Многи кажу да је то први сукоб на тлу Европе од Другог светског рата. Али истина, да је први пут нарушен интегритет једне земље у Европи, и то Србије, која није извршила напад на било коју другу суверену земљу, упорно се прећуткује. Тражимо јасан одговор на питање које већ годинама постављам својим саговорницима, лидерима многих земаља – у чему је разлика између суверенитета и територијалног интегритета Украјине и суверенитета и територијалног интегритета Србије, који је грубо нарушен, а чему многи од вас дају међународно признање и легитимитет? Никада ни од кога нисам добио рационалан одговор на то питање“, кључна је порука председниковог говора на Генералној скупштини. За разлику од Гадафија, који је најавио одустајање од „дипломатског говора“, председник Србије је истакао да упркос томе што ту неправду још осећамо, „ми од темељних принципа УН не одустајемо“ и додао да ћемо „наставити да се залажемо за доследно поштовање начела неповредивости граница, уважавање суверенитета и територијалног интегритета свих осталих држава чланица УН“. „Упркос оваквом нашем ставу, многи у овој сали и данас имају проблем са поштовањем територијалног интегритета Србије. Питате се зашто? Зато што они поседују силу, а ми смо у њиховим очима мали и слабашни. Међутим, као што сте могли да чујете, ми ипак имамо снаге да на овом месту изнесемо истину“, истакао је.

[restrict]

ОГЛЕДАЛО ПРЕД ЛИЦЕМ СВЕТА Многи домаћи коментатори и аналитичари оцењивали су претходних дана како је Вучић оваквим говором и указивањем на лицемерје „међународне заједнице“ ставио огледало пред лице света. И то је истина, али Вучић није први у том (а, нажалост, вероватно ни последњи) указивању моћнима (колективном Западу) на неправду која се чини мањим и слабијим државама, као и на катастрофалне последице које таква политика и понашање могу произвести у модерном свету. Поред већ поменутог Гадафија, о томе су у овом миленијуму говорили и покојни венецуелански лидер Уго Чавез, ирански Махмуд Ахмадинеџад, а још осамдесетих година прошлог века легендарни председник Буркине Фасо, афрички Че Гевара, Томас Санкара и бројни други лидери, укључујући чак и председника Русије Владимира Путина.

Путин је пре него што је „узео ствари у своје руке“, да тако кажемо, 2015. године на Генералној скупштини УН такође указао на озбиљне мане актуелног светског поретка. „Не могу да не упитам оне који су довели до овакве ситуације, да ли сте сада свесни шта сте учинили. Али плашим се да нико неће одговорити. Доиста, политика заснована на самозаљубљености и уверењу у нечију изузетност и некажњивост никада није била напуштена“, рекао је тада Путин. Занимљиво је да су и он и Вучић у ситуацији да постављају слично питање, али и да су обојица свесна да одговор неће добити, нити изазвати своје „партнере“ на самосагледавање и ревизију својих поступака.

Иако многи чак и међу Вучићевим политичким противницима, попут бивше амбасадорке и представнице Србије у ОЕБС-у Бранке Латиновић, наводе да „треба бити објективан“ и признати да Вучићев говор „заслужује похвале“, има и оних којима сваки покушај усправљања државе Србије из клечећег положаја представља неповољан развој догађаја и потенцијалну опасност за нашу будућност и благостање. Тако новинар и спољнополитички аналитичар Бошко Јакшић упозорава да Вучићев наступ представља „апсолутни израз политике која се овде води већ дуже време, а то је политика удаљавања од ЕУ и западних вредности“. Да ли је указивање на недвосмислено лицемерје „политика удаљавања од западних вредности“? Ако је тако, онда је или перцепција коју Јакшић има о „западним вредностима“ погрешна, или је то управо суштина „западних вредности“, па би свако с трунком принципа у себи морао од тога да се удаљава.

Постоји и критика „здесна“ у којој се Вучићу замера што у наступу пред УН није био директнији, односно експлицитнији када је реч о односу према независности Косова и Метохије. Тако лидер Народне странке Вук Јеремић, који је 2010. попустио под притиском свог тадашњег партијског вође и председника Србије Бориса Тадића и резолуцију коју је био припремио заменио оном „усаглашеном“ са ЕУ, Вучићу замера што у говору није експлицитно рекао, односно што је „свесно пропустио“ да каже да је за Србију чланство такозваног Косова у УН неприхватљиво. Иако је тако нешто до сада експлицитно речено стотину пута, можда је требало још једном да се понови. Јеремић као некадашњи председник управо Генералне скупштине УН то вероватно боље зна од нас обичних новинара без искуства у УН, али не личи ли то на тражење длаке у, иначе, врло добро скуваном јајету? Рекло би се да је значајније што, по свему судећи, овај Вучићев говор није усаглашаван са ЕУ. Истине ради, потребно је рећи да потписник ових редова непосредно зна колико је Јеремић 2010. био против одустајања од првобитне резолуције и прихватања њене „усаглашене“ верзије. У крајњој линији, јер за тиме није било потребе пошто је Србија према свим информацијама тада имала већину у Генералној скупштини.

ОДРАЗ ЛИЦА ЗАПАДА Да Вучић свој говор, иако је он био стриктно у дипломатским оквирима за разлику од Гадафија, очито није „усаглашавао“ с Бриселом, па ни Вашингтоном, указује реаговање колективног Запада. Како не могу да одговоре на конкретно Вучићево питање због чега не бране територијални интегритет Србије исто онако како бране украјински, западни моћници су обрнули причу и почели с критиком и осудом протоколарног документа о сарадњи министарстава спољних послова Србије и Русије који су у Њујорку, на маргинама Генералне скупштине, потписали шеф српске дипломатије Никола Селаковић и његов руски колега Сергеј Лавров. Тако је портпарол Европске комисије Петер Стано осудио потписивање овог документа истичући да је „ЕУ била веома јасна са партнерским државама, поготово државама које су земље кандидати, да односи са Русијом у тренутним околностима не могу да буду као раније“, те замерио да Србија „ојачава везе са Русиојом“, што „отвара озбиљна питања“, и додао да Брисел то „узима за веома озбиљно“. Критикама се придружила и известитељка Европског парламента за такозвано Косово Виола фон Крамон оценивши да је у питању „озбиљан скандал“ који би могао бити сигнал Бриселу да треба „замрзнути приступне преговоре“ Србије са ЕУ. Удару се придружио и амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил захтевајући 26. септембра да му се објасни шта је то Србија потписала у време када „нико ништа не би требало да потписује са Русијом“. Дан касније, када је и њему и читавој јавности предочено да се ради о сасвим уобичајеном плану сарадње који се потписује редовно од 1996. године, Хил је и сам морао да призна да у споразуму „нема ничег посебног“, али и да дода да је „Русија то желела да би оправдала свој рат у Украјини“. А шта је онда желела протеклих 26 година? Да оправдава неки од бројних америчких ратова?

Много опаснији од овога су, међутим, поновни притисци на Србију да уведе санкције Руској Федерацији који су уследили након говора. Притисци су такви да је премијерка/мандатарка Ана Брнабић морала да каже да се Србија са већим није суочавала од 1999. године када ју је напало 19 најмоћнијих држава колективног Запада. Брнабићева је као разлог за интензивирање притисака недвосмислено навела Вучићев говор пред УН у којем је „без претераних емоција сасуо истину у лице великим силама“. „Покушала сам и данас да разговарам са званичницима ЕУ, ту не постоји никакав простор за разговор, они нас не чују, то су бруталне уцене, претње“, навела је.

Појачавање притисака после Вучићевог говора заиста је приметно и у јавној сфери и да би се уочило, није потребно да премијерка износи на светлост дана своје муке у комуникацији. Сам Вучић је рекао да су „нови – огољени захтеви и очекивања испоручени у уторак, на радном ручку који је високи представник ЕУ Жозеп Борељ на маргинама Генералне скупштине УН организовао за лидере Западног Балкана“. Као једна од полуга ових притисака наводи се чињеница да је ЕУ највећи привредни и трговински партнер Србије и претња да би могли бити повучени потези који би Србији нанели штету на економском плану. Проблем је, ако ћемо о оправданости противљења увођењу санкција Русији говорити из чисто прагматичног и материјалног угла, у томе што је Русија наш главни енергетски партнер, а суштински је лакше наћи новог партнера за трговину и инвестиције него партнера за испоруке гаса, јер њих нема баш много на свету, а у случају озбиљне енергетске кризе и фабрике инвеститора из ЕУ би биле свакако затваране, пошто из тих разлога већ затварају и оне у својим земљама.

[/restrict]