БОРБА ЗА ДРЖАВУ И ДРУШТВО

Пише
НИКОЛА ТРИФИЋ

ЦРНА ГОРА ИЗМЕЂУ ПОДГОРИЦЕ И ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА

У чувеној причи из Хиљаду и једне ноћи Али-бабу прати 40 разбојника. У црногорској стварности Али-баба, односно Мило Ђукановић, иза себе има највише 40 скупштинских послушника спремних на сваки облик политичке жртве не би ли помогли „вођи“ у његовој намери да обмане народ сопствене државе, њен устав, али и просту математику – с обзиром на то да и даље важећа и жива владајућа коалиција има до 41 главу у црногорском парламенту

Црна Гора је, по ко зна који пут у својој новијој историји, на клацкалици између постизања какве-такве политичке стабилности или наставка хода у тамни вилајет – који у току свог пута, али и на крају истог, може да значи једино: злу судбину. Заправо зла судбина се пре више од тридесет година обема рукама обмотала око бића Црне Горе, око свега што ова држава исконски јесте – у лику и (не)делу актуелног председника Мила Ђукановића, и управо се Ђукановић, у јеку нових политичких превирања, налази у грчевитој борби за једину преосталу фотељу, која по слову Устава носи тек протоколарне функције, али и оно што је за Ђукановића много важније – политички имунитет, те симбол државничке моћи без које Ђукановић није навикао да функционише.

[restrict]

Мило Ђукановић упорно одбија да мандат за састав Владе повери Миодрагу Лекићу, иако он има подршку парламентарне већине. Због тога је председници Скупштине Црне Горе Данијели Ђуровић предат 41 потпис подршке предлогу за покретање поступка за утврђивање да ли је председник Црне Горе повредио Устав, односно поступка за разрешење Ђукановића с функције председника. Формално-правно, Лекић испуњава све услове да добије мандат за састав нове владе. Једини кочничар тог, иначе легитимног процеса је Ђукановић, који инсистира на ставу да су Црној Гори потребни превремени парламентарни избори. Занимљиво, он до сада јавно није ни у траговима отворио идеју превремених председничких избора, иако је приликом последњег изражавања воље народа његов ДПС био највећи и суштински једини губитник.

Шта ће бити са црногорским парламентом? Како сада ствари стоје – или се иде у нове превремене изборе, уједно и у скраћивање мандата садашњој влади и скупштинском сазиву, или ће досадашња парламентарна већина наставити с радом, само у нешто измењеном руху и с Миодрагом Лекићем на челу.

Сасвим је јасно да је Ђукановићу мање-више свеједно да ли ће премијер бити Здравко Кривокапић, Дритан Абазовић или Миодраг Лекић. Уопште, улога Абазовића и његовог покрета УРА, али и још неких партија у садашњој, а вероватно и у будућој парламентарној већини осигурава евроатлантски курс Црне Горе. Чак и српски, односно просрпски фактор унутар владе, чија је појединачна политичка снага и најјача, нема ни вољу ни жељу да Црну Гору изгура из крила, или боље речено – из раља Брисела. Штавише, и просрпским снагама је јасно да би у овом тренутку таква политика била узалудна и погубна, и да такви потенцијални покушаји, вероватно, чак ни од Београда не би добили подршку и зелено светло. Дакле, Мило Ђукановић суштински има оно што је наводно желео у својој политичкој агенди последњих двадесет година: Црну Гору у НАТО-у, на путу ка Европској унији и са званично усвојеним лингвистичким конструктом званим „црногорски језик и писмо“. Поставља се питање зашто Ђукановић, поред свега тога и упркос чињеници да влада више од 30 година и да је и сам загазио у седму деценију живота, толико тврдоглаво инсистира на опстанку на власти? Одговор је прост. У случају Ђукановића свакако је реч и о личном егу и о самоформираној слици доживотног владара, али је још више посреди грчевита борба за црногорске институције, пре свега за правосуђе и тужилаштво. Разлог је очигледан.

 

НАЈСКУПЉА РЕЧ У ЦРНОЈ ГОРИ Мило Ђукановић јесте особа, политички субјект, неко ће рећи и личност, али је пре свега парадигма и одраз вишедеценијске владајуће елите у Црној Гори, са свим њеним девијантним појавним облицима од локалног до републичког нивоа. Ђукановић је предводник и заштитник шире групе људи која је уз његове скуте, уз његову подршку, за његов али и за свој интерес, претходних деценија од Црне Горе направила готово па савршено тле за разне облике непочинстава и друштвено штетних радњи. Непотизам је тек њихов најблажи облик. Разне међународне институције гаје основану сумњу да је Црна Гора легло мита и корупције, али и неких од најтежих облика криминалног удруживања, пре свега трговине дрогом. Таква унутрашња слика Црне Горе наводи се у последњем саопштењу Европске уније, као искључиво унутрашња ствар и унутрашњи проблем државе који може да се реши једино уз политичку вољу и уз стварање независних институција. Тај и такав процес одређеним интересним групама у Црној Гори очигледно није у интересу.

Европол је још пре десетак година изашао с податком – да су Црна Гора и Албанија једине две европске државе са мање од пет милиона становника а које имају значајан удео у укупној производњи и дистрибуцији наркотика на континенту. Такође, иста организација је 2019. године јавно означила црногорске криминалне кланове као једне од најопаснијих у Европи, апострофирајући приде њихову врло вероватну инкорпорираност у политички врх и државни апарат. Европол истиче да црногорски криминални кланови, пре свега својим деловањем унутар земље у виду разгранате мреже од улица до институција, убијају сваку помисао о стварању стабилног, хармоничног и ефикасног друштва и државног система. Угледни британски „Индепендент“ је не тако давно у анализи југоисточне Европе у оквиру опширног текста Црну Гору и малопре поменуту Албанију „частио“ насловом „Црна Гора и Албанија – две балканске Колумбије“.

Треба рећи да Европска унија годинама уназад упорно пребацује Црној Гори (и не само Црној Гори) тромост и неефикасност правосуђа, политичко рангирање и контролу судија, односно спрегу која влада у троуглу политика – криминални кланови – тужилаштво. Наравно, ЕУ је до сада толерисала такво унутрашње стање у ЦГ, пре свега због својих виших интереса. Те више интересе „бриселске породице (хоботнице)“ ни у једном моменту није било тешко разазнати. То је чланство у НАТО-у и јасно прокламован пут у Европску унију за сваку државу бивше Југославије и Западног Балкана. Ипак, када је тај циљ у случају Црне Горе постигнут, и када нема назнака да нека унутрашња политичка струја може да буде сметња монополу који над Црном Гором има западни свет, остаје једино дилема – докле ће Брисел толерисати системски трулу јабуку у својој корпи, „доживотног“ владара и докле ће му пружати било какву политичку подршку? Све су шансе да неће још дуго… Поготово у тренутку када се и у самој Европској унији из њених најразвијенијих земаља све чешће могу чути дисонантни тонови усмерени против – за стандарде Европске уније – недозрелих балканских чланица или будућих чланица.

 

ЖИВОТНО ПИТАЊЕ Звучи парадоксално, али подршка коју је Ђукановић минуле две деценије уживао од западних партнера била је условљена њиховим страхом да ће евентуални „српски фактор“ на челу Црне Горе значити потпуно окретање Подгорице ка Београду и још више ка Москви. Након последњих избора и након што су „Срби“ постали део извршне власти, потпуно је јасно да се то неће догодити и да, бар у неком средњорочном периоду, није реално да се догоди. Чак је и став просрпских партија у Влади Црне Горе, да се фокусирају на заштиту српског језика и на положај СПЦ у Црној Гори – која је управо њиховом иницијативом добила дуго очекивани статус који имају све верске организације – из овог угла гледано: реалан, прагматичан и плодоносан, а по Ђукановића врло вероватно погубан. Ђукановић је тако пред Европом и пред западним светом остао без свог главног адута. Зато и не чуди што актуелну борбу и политичко превирање у Црној Гори доживљава као последњу шансу да задржи хегемонију над јединим стубом који му може омогућити све привилегије и у будућности, а то су црногорске институције, односно изнад свега: правосуђе.

Овог пута није у питању борба за НАТО и ЕУ, за део колача, што од страних, што од домаћих инвестиција, па чак ни жеља да се и убудуће, како Београду, тако и Москви, сипа со на рану и гура прст у око. Улог је много већи. У фигуративном и пренесеном значењу – у питању је борба за „голи живот“. Суштински, без увијања у обланде, борба за живот на слободи. Ниједан политичар неће тако лако самовољно отићи с власти, макар и формалне, ако постоји и промил шансе да ће следећа соба његовог обитавања после председничког кабинета бити соба с решеткама.        

[/restrict]