Hadži Aleksandar Đurović, reditelj – Ktitorsko podizanje filmskog spomenika Svetiteljki

Film „Sveta Petka – Krst u pustinji“ u režiji mladog beogradskog reditelja Hadži Aleksandra Đurovića, rađen prema romanu „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović, premijerno će biti prikazan u Beogradu, u MTS dvorani (Dom sindikata) 6. septembra, a nakon toga i u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji i dijaspori

Film „Sveta Petka – Krst u pustinji“ našeg sagovornika Hadži Aleksandra Đurovića snimljen je s blagoslovima Svetog Sinoda, i blaženopočivših patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija. Na predlog Filmskog centra Srbije ovaj film je podržan od strane Vlade Republike Srbije i Ministarstva kulture, kao i Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine i jordanskog Kraljevskog filmskog centra (RFC).

Kako i kada se kod vas rodila ideja o filmu „Sveta Petka – Krst u pustinji“?
Godine 2008. kao student Akademije umetnosti u Beogradu imao sam predmet radio-režija kod sjajnog profesora Miroslava Jokića, veterana jugoslovenske radio-režije, koji mi je približio i otkrio mogućnosti režije zvuka, veoma važnog aspekta svih mojih daljih radova. Tokom hodočašća u Svetoj zemlji čitao sam roman „Petkana“ i tada su se rodile ideja i želja da jednog dana snimim film, a da se u međuvremenu uradi zvučna knjiga u formi radio-drame. Te godine ceo roman je objavljen na sedam diskova, a 2021, povodom dve decenije romana, objavili smo zvučnu knjigu i na jutjubu za besplatno slušanje i skidanje kao dar čitaocima i slušaocima. Ideja da se krene u film ponovo se rodila 2016, kada sam s majkom napisao scenario, a 2018. konačno smo krenuli u produkciju filma, čija je realizacija trajala do 2021. godine.
Koja osećanja i kakva razmišljanja su bila presudna nakon odluke da režirate film o velikoj Svetiteljki? Malo je reći da je to bio izazov…
Ovo je moj prvi veliki film u autorskom, ali i produkcionom smislu. Izazov je svakako bio velik, kao i odgovornost da opravdam tu milost koja mi je data, da baš ja napravim taj film. Imao sam obavezu da ostanem veran Svetiteljki, romanu, očekivanjima čitalaca i publike, ali i svom umetničkom viđenju. Većina filma nastala je u inostranstvu, a s tom vrstom koprodukcije imao sam posrednog iskustva radeći kao asistent na domaćim filmovima koji su snimani u regionu. Uspeli smo da pronađemo partnera u Jordanu kome se se veoma dopala priča, i time smo ostvarili prvu srpsko-jordansku koprodukciju, i mislim da je ovo prvi srpski film sniman u pustinji. Naša mala porodična producentska kuća „Aleksandrija film“ krenula je u taj poduhvat s verom u Boga i u pomoć Svete Petke, i tokom rada na filmu smo, i pored mnogih iskušenja i poteškoća, osećali prisustvo i na neki način zaštitu Svetiteljke. Objektivno – nismo znali u šta ulazimo, ni šta nas sve na tom putu očekuje, ali nismo se plašili, jer su nas želja i upornost da se uradi ova važna priča vodili ka cilju. I, eto, nakon šest godina, ljudi će imati priliku da u bioskopima vide film, za koji se nadam da će im biti na duhovnu korist, kao što je bio i nama koju smo na njemu radili.
Snimanje filma realizovano je, pored Srbije i Rumunije, i u ambijentu pustinje, u Jordanu. Znamo da je tokom zemnog života, podvizavajući se i duhom uzrastajući, Svetiteljka provela u pustinji oko četiri decenije. Kako ste, radeći na ovom periodu iskušeništva svetiteljkinog, pronicali u njen lik?
Pre svega vođen romanom, ali i molitvama Svetoj Petki da priču ispričam onako kako bi ona htela i kako je najbolje da ljudi razumeju. A onda, kada sam krenuo u izviđanje lokacija, susret s nepreglednom pustinjom i sama pomisao na život u njoj danas, iz komfora 21. veka, u čoveku budi dozu strahopoštovanja prema ljudima koji se odluče da se na takvom mestu podvizavaju. A tek svest da se Sveta Petka tamo podvizavala pre deset vekova, umetniku daje prostor za razmišljanje, ali i suočavanje sa samim sobom. Kada misle o svecima, ljudi obično imaju neku vrstu distance, kao da se radi o bajci, o nečemu što je bilo veoma davno, o likovima koji su predodređeni da to budu, a retko osvešćuju da su to bili ljudi poput nas danas i kolika je zapravo veličina njihovih podviga i stradanja za Boga. To i jeste fokus filma. Ono što je u žitiju opisano u samo dve rečenice zapravo je glavna tema mog filma. Kako jedna obična, pobožna devojka, nakon decenija provedenih u pustinji (fizičkoj, ali i psihičkoj i duhovnoj) u borbi sa iskušenjima, gresima i unutarnjim demonima, postane najvoljenija i najpoštovanija svetiteljka pravoslavlja. U njenom liku se možemo prepoznati svi mi.
U kojoj meri je ovo krupan iskorak iz vašeg dosadašnjeg opusa? 
Krupan je po značaju i veličini priče, i po zahtevnosti rediteljskog rada, ali se tematski ne razlikuje previše od onoga što je delom moje interesovanje. Naravno, ne može se porediti s mojim debitantskim filmom, koji je moderna priča o ljudima i usamljenost ovog doba, ali se naslanja na teme pravoslavlja i naše istorije, koje sam obrađivao i u igranoj i dokumentarnoj formi. Zaista mislim da smo napravili nešto vanvremeno i opštečovečno, razumljivo svim ljudima gde god bili. Ovakav film nije snimljen u domaćoj, a koliko znam ni u svetskoj kinematografiji, tako da ne mogu da ga uporedim ni sa čim, ali videćemo sud gledalaca.
Kako je izgledala, kako se odvijala saradnja s vašom majkom Ljiljanom Habjanović Đurović, autorkom romana „Petkana“ na osnovu kojeg je rađen scenario za film?
Ovo je prvi igrani film po nekom njenom delu. I drago mi je što je to delo upravo prvo delo iz njenog duhovnog opusa. Ona je koscenarista filma i moram reći da je više bila saradnik nego pisac. Nije se protivila kada je roman zbog rediteljskih rešenja i adaptacije za potrebe filmskog jezika trpeo skraćenja, i bila je zadovoljna kako su njeni likovi i lik Svete Petke oživeli u filmskom formatu. Bez njene podrške, ali i oca koji je producent filma, ne bi bilo moguće da film završim. Svete Petka je vrlo važna našoj porodici i ovaj projekat smo shvatili i kao ličnu misiju i na izvestan način ktitorsko podizanje još jednog spomenika svetiteljki. Tako da je ovo do sada svakako nešto najznačanije što smo uradili u našoj produkciji, nakon dokumentarnog filma „Vi idite, ja neću!“ po knjizi blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija.

Svetska filmska produkcija okrenuta je bezmalo dijametralno suprotno temama kojima se vi bavite. Promovišu se satanizam, bezverje, izopačenost, nasilje svake vrste… Šta mislite o tim novim trendovima u svetu filma?
Što bi junak mog kratkog filma (Sveti mučenik Vukašin jasenovački) rekao: „Samo ti, sine, radi svoj posao“ – tako i ja moram da se pomirim s tim da zlo ne spava i da neumorno radi na propagiranju svega što je protiv Boga, hrišćanstva i pravoslavlja, protiv porodice i razuma i univerzalnih moralnih i etičkih vrednosti. Kao umetnik i kao vernik osećam odgovornost da kroz svoja dela ljudima približim onu drugu stranu, pozitivne primere i priče, te da ih moji filmovi – koliko je to moguće – omplemene, a ne još više zatruju nakon gledanja. Dugi niz decenija se u svetskoj industriji filma, muzike, mode itd. nemoral, greh, poroci, zlo, blud i razvrat relativiziju i sve se pakuje u ambalažu zabave i lakog sadržaja koji se upija i plasira deci i mladima. Ali ako se mi ne borimo protiv toga svojim delima i primerom, nema ko drugi da to uradi za nas. Zaista se nadam da će gledaoci nakon mog filma razmišljati o njemu i otići kući malo bolji nego što su bili pre gledanja filma.
Gde su tu duh, vera, nada, ljubav? 
U molitvi i primerima svetih. Ko zna, možda su i sada oko nas neki sveti ljudi koji čine dobra dela i čuda i koji će biti proslavljeni na nebesima, kao što je Sveta Petka otkrivena decenijama nakon svoje smrti. Važno je da se okrenemo onom iskonskom dobrom u sebi i u svojim srcima, koje smo po rođenju dobili s dušom i Svetim duhom. Zaista ne želim da verujem da se neko rodi kao zla osoba, već verujem u slobodnu volju i izbor, odgovornost koju svako od nas nosi, ali i u šansu za pokajanje, oprost i iskupljenje.