SAD se spremaju za veliki rat sa Rusijom u Evropi

Piše Veronika Krašeninnikova

Poslednjih nedelja gotovo svakodnevno se pojavljuju vesti o novim vojnim formacijama, programima borbene obuke, resursima i oružju kojim SAD i NATO jačaju Kijev. Zajedno sa kadrovskim imenovanjima na vojne položaje, situacija izgleda kao kvalitativna nadogradnja kapaciteta za dugoročni sukob sa Rusijom. Štaviše, razmere pripreme Zapada su takve da postaje očigledno: ne možemo govoriti samo o Donbasu.
Šta zapravo sprema neprijatelj? Američki i evropski zvaničnici potvrđuju Njujork tajmsu da postoji „tajna mreža komandosa i špijuna koji žure da obezbede oružje, obaveštajne podatke i borbenu obuku“ za interese Kijeva. Većina ovog posla odvija se u bazama u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji, ali kadrovi CIA i nekoliko desetina britanskih, francuskih, kanadskih i litvanskih specijalnih snaga rade u Ukrajini.

Za koordinaciju vojne pomoći Ukrajini, ubrzo posle 24. februara, u vojnoj bazi u Nemačkoj, je formiran štab za planiranje, nastavlja Njujork tajms, koji sada obuhvata ni manje ni više od 20 zemalja. Štab je stvorio 10. puk specijalnih snaga američke vojske (Army’s 10th Special Forces Group), koji je već obučavao ukrajinske specijalne snage u bazi na zapadu zemlje. Da biste procenili trenutni proces u ovom štabu, potrebno je da znate o kakvom se 10. puku specijalnih snaga SAD radi.

Specijalne snage američke vojske, opšte poznate kao “Zelene beretke”, proglašavaju devizu “De Oppresso Liber” (“Oslobodite potlačene”) kao svoj moto. Oni vode ne toliko otvorene ratove koliko sabotaže, protivpobunjeničke, protivterorističke i druge specijalne aktivnosti, uključujući rušenje vlada koje su zamerile Sjedinjenim Državama u trećim zemljama i pripremanje strane vojske za zajedničke zadatke. Glavni zadatak “zelenih beretki” je da prodru na teritorije koje je okupirao neprijatelj i zajedno sa lokalnim snagama vode tajnu borbu. Inače, Rambo u izvođenju Silvestera Stalonea bio je samo „zelena beretka“, nesposobna da se vrati u civilni život.
Deseti puk specijalnih snaga, stvoren 1952. godine, dizajniran je posebno za evropsko poprište operacija, posebno za vođenje diverzantskog rata nakon „sovjetske invazije” na Evropu – tzv. zaostajanje jedinica. Da, dok je Sovjetski Savez bio zauzet ponovnom izgradnjom zemlje, američki radikalni krugovi, oslanjajući se na nacističku mrežu generala Rajnharda Gelena (šefa obaveštajne službe na Istočnom frontu, koji je prešao u Sjedinjene Države), pripremali su se da se suprotstave SSSR-u.

Prva prekogranična baza opremljena je novembra 1953. godine u gradu Bad Tolz u Bavarskoj, u kasarni izgrađenoj 1937. za SS jedinice. Planirano je da polovina osoblja budu Evropljani, ubeđeni antikomunisti: čitajte – nedovršeni nacisti. Deo američkog osoblja je prvobitno pripadao CIA. Godine 1955. Njujork tajms je prvi put pomenuo 10. puk kao „oslobodilačku“ snagu za borbu iza neprijateljskih linija.
Šezdesetih godina 19. veka 10. puk je vodio obuku za nekonvencionalno ratovanje za partnere iz NATO-a. U periodu 1990-1991, Zelene beretke su učestvovale u prvom Zalivskom ratu. Boston Herald je ovom prilikom izvestio: „Sklonost 10. specijalaca ka tajnosti je toliko jaka da službenik za štampu vojne baze nije znao da je jedinica otišla u rat sve dok se nisu vratili kući. Drugi put je grupa otišla u Irak pre zvanične invazije, zajedno sa Centrom za posebne događaje CIA, koji sprovodi crne operacije, što je vlada uvek poricala.
10. puk specijalnih snaga ima svog kultnog heroja, čije ime nosi godišnja nagrada za najbolju operativnu jedinicu. Godine 2010. proglašen je za prvog (!) počasnog pripadnika puka, a 2011. uvršten je u Salu časti Komande za specijalne operacije SAD. Ime junaka je Lari Torn, u finskom originalu Laurija Ternija. Slavu je stekao kao vojnik triju armija, koji je svoj život posvetio borbi protiv komunista: u redovima finske vojske u Zimskom ratu i za vreme Drugog svetskog rata, za šta je dobio najviše finsko priznanje – Manerhajm Krst; u finskom dobrovoljačkom bataljonu Vafen-SS nakon što je Finska napustila rat sa SSSR-om u septembru 1944; i u specijalnim snagama američke vojske u Vijetnamu. Procena: upravo je ovaj tip morao biti izabran za glavnog junaka od svih Amerikanaca i Evropljana koji su služili u puku sedamdeset godina.

Najtajnije i najkrvavije američke operacije protiv neposlušnih tokom Hladnog rata, rušenje vlada, veličanje nacista – sve je to decenijama svakodnevnica 10. puka specijalnih snaga. Ali ima još. Pažljivi čitaoci zainteresovani za vojnu istoriju, čak i na pomen “stay behind”, a zatim i na reči „priprema NATO partnera za nekonvencionalno ratovanje“ šezdesetih godina, mogli bi da uzviknu: zar to nije Gladio?! Tačna hipoteza, dragi čitaoci.
Operacija Gladio, jedna od najmračnijih i najkrvavijih tajni CIA-e, postala je poznata 1990. godine. Ispostavilo se da su šezdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u zapadnoj Evropi delovale tajne jedinice pod kontrolom CIA, koje su stvorile nacionalne obaveštajne službe. U početku su ove krajnje desničarske radikalne ćelije trebalo da se „bore u pozadini“, ali pošto Sovjetski Savez još uvek nije zaratio sa Evropom, a levičarske vlade na kontinentu dobijale su na popularnosti, mreža je prešla na sprovođenje terorizma  kao deo „strategije napetosti“. Za terorističke napade okrivljeni su levičarski radikali, kompromitujući lokalne levičarske partije i Moskvu, a svrha takvog terorizma pod lažnom zastavom bila je održavanje jedinstva NATO-a. Samo u Italiji, od 1969. do 1987. godine, izvršeno je više od 14.500 (!) terorističkih napada – to su bile „olovne sedamdesete”. Skoro 500 ljudi je poginulo, oko 1200 je povređeno. Jedan od glavnih stručnjaka za ovu temu, švajcarski istraživač Daniel Ganser, otkrio je veliki deo mreže u knjizi Tajne armije NATO-a: Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi.

A ko je obučavao evropske teroriste Gladio mreže? Obučavani su u bazi … 10. puka specijalnih snaga SAD, u Bad Tolcu u Nemačkoj. Komandant italijanske Gladio mreže, general Seravalle, ispričao je kako je 1972. godine „najmanje dva puta posetio 10. puk specijalnih snaga u bivšoj SS kasarni u Bad Tolcu. Njihov komandant je bio pukovnik Ludvig Fastenhamer, pravi Rambo“.
Dakle, danas imamo sledeću činjenicu: tajni štab u Nemačkoj sa visoko kompetentnim kadrovima i velikim iskustvom u tajnim specijalnim operacijama, uključujući i terorizam „pod lažnom zastavom“, sa nacistom kao herojem, uz učešće 20 zemalja NATO-a – ovaj štab organizuje i vodi ukrajinske vojne akcije protiv Rusije.
Ko komanduje ovim štabom u vojnoj bazi u Nemačkoj? 10. puk specijalnih snaga izveštava Regionalnu evropsku komandu (EUCOM) i funkcionalnu Komandu specijalnih operacija za Evropu (SOCEUR). Rukovodstvo Evropske komande SAD je upravo ažurirano: 1. jula ovu funkciju je preuzeo general Kristofer Kavoli. 4. jula postao je i vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi – ove dve funkcije su kombinovane.

Upoznajte generala Kavolija. Sin američkog vojnog oficira italijanskog porekla, Kristofer Kavoli rođen je u Vircburgu u Zapadnoj Nemačkoj, a odrastao je u Rimu, Veroni, Vićenci (gde su takođe obučavani teroristi Gladio) i Gisenu. Diplomirao je na Prinstonu 1987. i vratio se u bazu u Vićenci kao padobranac 1988-1991. 1995. godine ušao je u program obuke oficira za rad u inostranstvu, 1997. diplomirao je na Jejlu sa zvanjem magistra za Rusiju i Istočnu Evropu. Major Kavoli je 1999. godine postao načelnik odeljenja za napredne operacije 10. brdske divizije i poslat je u Bosnu. Od 2001. godine potpukovnik Kavoli je direktor za Rusiju u Upravi za strateške planove i politiku Zajedničkog štaba. Borio se u Avganistanu. Nakon militarizacije sukoba u Donbasu, Kavoli je u julu 2014. godine predvodio Zajedničku multinacionalnu komandu za obuku 7. armije na poligonu Grafenver u Nemačkoj. A pre toga je radio otprilike isto: od oktobra 2020. bio je komandant vojske SAD u Evropi i Africi (dva regiona su spojena u jednu komandu iste godine). Govori pet jezika, uključujući ruski.
Dakle, akcijama SAD i NATO-a u Evropi komanduje nasledni oficir, intelektualni strateg sa odličnim poznavanjem sovjetskih i ruskih vojnih poslova i politike, kao i velikim iskustvom u specijalnom ratovanju. Ovo je verovatno najkvalifikovaniji kadar u vojnom sistemu SAD, koji bi danas mogao da bude na glavnom vojnom mestu u Evropi.
Dakle, SAD instaliraju u Evropu ozbiljnu vojnu infrastrukturu pod komandom najkompetentnijeg kadra – za dugotrajni vojni sukob sa ciljem iscrpljivanja Rusije. Na takav scenario moramo biti spremni ne samo vojno, već i ekonomski, a relativni dobitak u ovoj konfrontaciji sa SAD može se postići samo boljom organizacijom i ozbiljnim obaveštajnim radom.

Izvor: https://ria.ru/