Verbalna pirotehnika i posledice

Sukobi u SNS-u

U konfuznim vremenima koja se i nas tiču svako bira način da istakne ili sačuva svoju političku poziciju. Svađe i prepucavanja su deo aktuelnog političkog folklora, a nije ga lišena ni vladajuća stranka

Kada se na Srpsku naprednu stranku (SNS) gleda sa strane, naročito iz ugla opozicije, ona se doživljava kao liderska partija, uz glavnu optužbu da se u njoj za sve pita njen predsednik Aleksandar Vučić. U stranci to demantuju tvrdnjom da je problem u tome što 90 odsto – i članova i Predsedništva – stranke nema hrabrosti da kaže ono što misli pa većina odluka bude onakva kako predloži Vučić. Jedan od čestih aktera na javnoj sceni Vladimir Đukanović svojevremeno je rekao da mu je žao što novinari ne prisustvuju sednicama Predsedništva jer na njima „bude luđe i veća svađa i pršti na sve strane – gore nego Skupštinu kad gledate“.
Takvih svađa ima i u javnosti jer je SNS postao neuobičajeno masovna partija koju je skoro pa nemoguće potpuno kontrolisati. Naročito tokom određenih političkih previranja, kao što je iščekivanje formiranja Vlade Srbije, u ambijentu i okolnostima teške međunarodne krize zbog rata u Ukrajini, nametnutih drakonskih sankcija i energetskih problema kao njihove posledice.
Upravo je ovih dana došlo do još jednog verbalnog sukoba između pomenutog Đukanovića, poslanika i člana Predsedništva SNS-a, i potpredsednice Vlade i ministarke energetike Zorane Mihajlović, inače poznatih po javnim obračunima i istupanjima koja, pored političke orijentacije, treba da budu svojevrsna poruka onima „koji odlučuju“, bilo u zemlji, ili van nje. [restrict]

SVAĐA OKO „NOVE S“ Svađa je ovog puta počela kada je Đukanović zamerio članici Vlade što je dala intervju za „Novu S“ i rekla da nova Vlada i novi ministri treba da budu napredni, demokratski i bolji nego dosad, smatrajući tu izjavu „jezivom i nemoralnom“ jer ju je dala članica Predsedništva te stranke i to za medije koji, kako je rekao, najgore, lažima kriminalizuju porodicu Aleksandra Vučića i „tako tome daje legitimitet“.
Nije trebalo dugo čekati na odgovor ministarke, po onoj narodnoj „jedna glava, ’iljadu jezika“, ovaj put na instagram nalogu sa skrinšotovima gostovanja Đukanovića na TV N1 i „Njuzmaks adrija“, uz poruku: „Moja pokojna baka Mileva je za ovakve govorila: Glup se ne traži, on se sam javlja.“ Naravno da je usledio nov Đukanovićev utuk: „Čuvaj mi se, sine, stara majka kuka, svaka bi fukara da ubije vuka. Tako i ova fukara od ministarke dobro zna da su ova moja gostovanja bila pre nego što su gospoda počela da kriminalizuju porodicu Aleksandra Vučića i sve nas, a ona je odlučila njima da se otvori posle toga.“
Oglasio se i predsednik Izvršnog odbora SNS-a Darko Glišić porukom ministarki Mihajlović da se „džaba“ trošila na skupe poklone i gala večere sa stranim ambasadorima. A da postupak ministarke Mihajlović ne prođe kao mali partijski eksces na koji je nešto žešće reagovao jedan njen partijski kolega, postarala se premijerka Ana Brnabić, „dosoljujući“ ovu polemiku izjavom da „nije fer i nije ljudski“ što je ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović dala intervju za „Novu“, „kao medij direktno u vlasništvu Dragana Đilasa, medij koji najgore govori o predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici“.
„Ono što smo videli na Novoj, neko ko je potpredsednik Vlade i u vrhu SNS – to je pitanje za stranku. Govoriću o tome na stranačkim organima, postoje neke crvene linije“, rekla je Brnabićeva za TV Hepi. Navela je i da „neće da se folira“ pa da kaže kako nema sukoba u Vladi (koja funkcioniše do izbora nove). „Da kažem da je Vlada radni kolektiv, da iskoristim socijalistički termin, i naravno da postoje čarke, rasprave, različita mišljenja“, rekla je premijerka.
U tim čarkama Brnabićeva se nekako uvek trudila da njen stav ili izjava budu u prilog Aleksandra Vučića, čije ime svi oni koriste kao štit ili gromobran u političkoj areni, ali i u borbi za vlastite pozicije u stranci i na vlasti. Iako je u Vladu došla kao „nestranački stručnjak“, ona se nikada nije ponašala kao tehnokrata. Nikada nije donosila odluke ili se trudila da to radi nezavisno od Aleksandra Vučića, niti se držala podalje od političkih sukoba ili kampanja, što je ishodovalo da i zvanično uđe u SNS.
U početku predstavljana kao krhka osoba LGBT orijentacije, vremenom je postala udarna pesnica vladajućeg establišmenta, koja ne preza da povuče korak koji ide i ispred samog Vučića (setimo se slučaja „RIO Tinto“ i njegovo stavljanje „ad akta“).

STRANAČKA STRATEGIJA Usput, iz aktuelne afere ćemo saznati, i to baš od Đuke, da je stranačka strategija da se ne ide na te medije, što je Mihajlovićka prekršila a Brnabićka dosledno sprovodila. Naravno da je i Mihajlovićka za to znala, ali je pitanje zašto je to učinila baš sada kada je pritisak sa Zapada višestruko povećan, a svi znaju da su baš ti mediji sledbenici i promotori unisone prozapadne politike i glavni kritičari vlasti, srpske neutralnosti i dobrih odnosa s Rusijom.
Čak se ovim povodom oglasio i predsednik Vučić rečima da je SNS demokratska stranka i da njeni članovi imaju pravo na različita viđenja, ali da posle toga treba da se nose sa činjenicom da većina odlučuje o raznim važnim stvarima i da treba da poštuju odluku većine: „Nije pitanje da li mene neko kritikuje ili optužuje. Pitanje je sasvim drugo. Ja sam taj koji ne dajem izjave za te medije, jer sam jedanput rekao, a moguće je da nekada promenim mišljenje, da bih time gazio sopstvenu decu koja su bila meta njihovih laži i neistina i brutalne kampanje protiv moje porodice. Neko je odlučio da bude popularan i da ide u te medije, a neko drugi misli da je to greška, ali da je sve to u redu.“
Ako se malo ozbiljnije analiziraju pomenuti akteri, lako je uočiti da u njihovim istupima ima nekog sistema i da nije u pitanju puko „izletanje“ nedisciplinovanih „vojnika“. Kako inače objasniti Mihajlovićkinu izjavu krajem maja, povodom kritika što Rusiji ne uvodimo sankcije, da je „politika naše vlade punopravno članstvo u EU i to je misija u koju istinski verujem i nemam ni trunku dileme da Srbija treba da uradi apsolutno sve što treba da bi taj cilj bio ispunjen“.
Podugačak je spisak njenih peckanja, razmirice i svađa još od 2014. godine, odnosno momenta kada je stala u red potpredsednika Vlade, pa ispada da je u sukobima unutar stranke ona na jednoj strani, a na drugoj – svi ostali. „Ratovala“ je s predsednikom Tomislavom Nikolićem; tadašnja predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković nazvala ju je „ikebanom“; varničila je i s ministrima Zoranom Đorđevićem i Aleksandrom Vulinom; javno je prozivala premijerku Anu Brnabić zbog transkripta intervjua „Blumbergu“. Prvoborci SNS-a doživljavali su je kao strano telo koje moraju da trpe jer iza nje navodno stoje svetski moćnici.

Lako se može uočiti da ministarka Mihajlović ima osećanje za tajming jer se samo dan pošto je uhapšen jedan njen blizak saradnik u javnosti pojavila zajedno s američkim ambasadorom u Beogradu Entonijem Godfrijem. Tako je iz svih sukoba ministarka Mihajlović izlazila neoštećena, jer su kritike na njen račun imale uticaja koliko i prljavština na teflon, što se pripisuje nevidljivoj podršci i zaštiti iz inostranstva (nije ona tek tako samoinicijativno i mimo reda čestitala Bajdenu pobedu na izborima). Tu je i teza da je njen politički opstanak posledica Vučićeve „mudre politike“ da sedi na dve stolice i poput igrača na žici balansira između Scile i Haribde.
Vladimir Đukanović, njen glavni oponent i kritičar (u više navrata tražio njenu ostavku), samo je još jedan naprednjak u nizu čiji su javni istupi, blago rečeno, kontroverzni, zbunjujući i šokantni, ma koliko se on trudio da ih uvije u „oblandu“ partijske slobode i demokratije. Bogata je i razuđena njegova javna uloga. Bio je novinar, advokat, narodni poslanik, predsednik Odbora za pravosuđe, član državnog veća tužilaca, član Visokog saveta sudstva i član skupštinske delegacije u parlamentarnoj skupštini NATO-a, mada će mnogi reći da mu je najvažnija uloga „partijskog biča SNS-a“, što je najčešće sprovodio u vlastitoj TV emisiji „Na vezi sa Đukom“ na TV Kopernikus. Čak je u jednoj ugostio Predraga Kuluviju iz slučaja „Jovanjica“ u kojem je Đuka baš njegov advokat.
Mnogi se pitaju kako je neko sa tako skromnim advokatskim stažom došao do angažmana u predmetima koji su nedostupni i mnogo iskusnijim advokatima. Trenutno je u predmetu „Jovanjica 1“ deo tima odbrane prvooptuženog Predraga Kuluvije, u predmetu „Jovanjica 2“ zastupa policajca Milana Kendiju, branilac je doskorašnjeg predsednika opštine Palilula Aleksandra Jovičića, a zastupao je i brata predsednika Andreja. Nedavno ga je angažovala i bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović.
S obzirom na to da je član Predsedništva i Glavnog odbora SNS-a, uz to i poslanik u Narodnoj skupštini, u njegovom advokatskom angažmanu i TV razgovorima s klijentima navodno se krije politički uticaj na sudske postupke jer je vršio i funkciju predsednika Odbora za pravosuđe i tako, po položaju, bio i član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca. To se naročito ogledalo u slučaju Hrkalović i obrtu u izboru branioca, što je mnoge navelo na zaključak da je u vezi s ovim slučajem postignut nekakav dil, naročito ako se ima u vidu da su u njegovim emisijama do tada uglavnom gostovali ljudi koji su optuživani za postupke i naloge koje im je izdavala. Sada za Đukanovića je „glavni krivac“ ministar policije Nebojša Stefanović, s kojim je ima česte i oštre sukobe. Kao branilac državne sekretarke u postupku pred Specijalnim sudom, predložio je saslušanje Stefanovića kao svedoka, sugerišući da je „nemoralno“ to što su na optuženičkoj klupi Stefanovićevi nekadašnji saradnici koje je sam postavio, a da je on „sad čist, ništa ne zna o tome“.
U kakofoniji verbalnih prepucavanja i optužbi mnogi naziru i skriveni cilj – da, navodno, postupak protiv Hrkalovićke bude strogo kontrolisan kako se ne bi pojavile nepredviđene informacije i tako nanela neplanirana šteta nekadašnjim Hrkalovićkinim mentorima i protežeima. Jer ni do danas nije jasno kako je ona došla na tako važnu državnu funkciju i uz čiju sve pomoć.
Doduše, bude s vremena na vreme „provetravanja“ u SNS-u, što se predstavlja kao obračun s „mangupima u svojim redovima“, više da se pokaže kako greške nisu do glavnih donosioca odluka, već u izvitoperenim i otuđenim ešelonima „apartčika“. Nasuprot njima, partijskim „kapitalcima“, ma šta radili, ni dlaka nije falila s glave. A zašto? Pa, to je politika.

[/restrict]