Вербална пиротехника и последице

Сукоби у СНС-у

У конфузним временима која се и нас тичу свако бира начин да истакне или сачува своју политичку позицију. Свађе и препуцавања су део актуелног политичког фолклора, а није га лишена ни владајућа странка

Kада се на Српску напредну странку (СНС) гледа са стране, нарочито из угла опозиције, она се доживљава као лидерска партија, уз главну оптужбу да се у њој за све пита њен председник Александар Вучић. У странци то демантују тврдњом да је проблем у томе што 90 одсто – и чланова и Председништва – странке нема храбрости да каже оно што мисли па већина одлука буде онаква како предложи Вучић. Један од честих актера на јавној сцени Владимир Ђукановић својевремено је рекао да му је жао што новинари не присуствују седницама Председништва јер на њима „буде луђе и већа свађа и пршти на све стране – горе него Скупштину кад гледате“.
Таквих свађа има и у јавности јер је СНС постао неуобичајено масовна партија коју је скоро па немогуће потпуно контролисати. Нарочито током одређених политичких превирања, као што је ишчекивање формирања Владе Србије, у амбијенту и околностима тешке међународне кризе због рата у Украјини, наметнутих драконских санкција и енергетских проблема као њихове последице.
Управо је ових дана дошло до још једног вербалног сукоба између поменутог Ђукановића, посланика и члана Председништва СНС-а, и потпредседнице Владе и министарке енергетике Зоране Михајловић, иначе познатих по јавним обрачунима и иступањима која, поред политичке оријентације, треба да буду својеврсна порука онима „који одлучују“, било у земљи, или ван ње.

[restrict]

СВАЂА ОКО „НОВЕ С“ Свађа је овог пута почела када је Ђукановић замерио чланици Владе што је дала интервју за „Нову С“ и рекла да нова Влада и нови министри треба да буду напредни, демократски и бољи него досад, сматрајући ту изјаву „језивом и неморалном“ јер ју је дала чланица Председништва те странке и то за медије који, како је рекао, најгоре, лажима криминализују породицу Александра Вучића и „тако томе даје легитимитет“.
Није требало дуго чекати на одговор министарке, по оној народној „једна глава, ’иљаду језика“, овај пут на инстаграм налогу са скриншотовима гостовања Ђукановића на ТВ Н1 и „Њузмакс адрија“, уз поруку: „Моја покојна бака Милева је за овакве говорила: Глуп се не тражи, он се сам јавља.“ Наравно да је уследио нов Ђукановићев утук: „Чувај ми се, сине, стара мајка кука, свака би фукара да убије вука. Тако и ова фукара од министарке добро зна да су ова моја гостовања била пре него што су господа почела да криминализују породицу Александра Вучића и све нас, а она је одлучила њима да се отвори после тога.“
Огласио се и председник Извршног одбора СНС-а Дарко Глишић поруком министарки Михајловић да се „џаба“ трошила на скупе поклоне и гала вечере са страним амбасадорима. А да поступак министарке Михајловић не прође као мали партијски ексцес на који је нешто жешће реаговао један њен партијски колега, постарала се премијерка Ана Брнабић, „досољујући“ ову полемику изјавом да „није фер и није људски“ што је министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић дала интервју за „Нову“, „као медиј директно у власништву Драгана Ђиласа, медиј који најгоре говори о председнику Александру Вучићу и његовој породици“.
„Оно што смо видели на Новој, неко ко је потпредседник Владе и у врху СНС – то је питање за странку. Говорићу о томе на страначким органима, постоје неке црвене линије“, рекла је Брнабићева за ТВ Хепи. Навела је и да „неће да се фолира“ па да каже како нема сукоба у Влади (која функционише до избора нове). „Да кажем да је Влада радни колектив, да искористим социјалистички термин, и наравно да постоје чарке, расправе, различита мишљења“, рекла је премијерка.
У тим чаркама Брнабићева се некако увек трудила да њен став или изјава буду у прилог Александра Вучића, чије име сви они користе као штит или громобран у политичкој арени, али и у борби за властите позиције у странци и на власти. Иако је у Владу дошла као „нестраначки стручњак“, она се никада није понашала као технократа. Никада није доносила одлуке или се трудила да то ради независно од Александра Вучића, нити се држала подаље од политичких сукоба или кампања, што је исходовало да и званично уђе у СНС.
У почетку представљана као крхка особа ЛГБТ оријентације, временом је постала ударна песница владајућег естаблишмента, која не преза да повуче корак који иде и испред самог Вучића (сетимо се случаја „РИО Тинто“ и његово стављање „ад акта“).

СТРАНАЧКА СТРАТЕГИЈА Успут, из актуелне афере ћемо сазнати, и то баш од Ђуке, да је страначка стратегија да се не иде на те медије, што је Михајловићка прекршила а Брнабићка доследно спроводила. Наравно да је и Михајловићка за то знала, али је питање зашто је то учинила баш сада када је притисак са Запада вишеструко повећан, а сви знају да су баш ти медији следбеници и промотори унисоне прозападне политике и главни критичари власти, српске неутралности и добрих односа с Русијом.
Чак се овим поводом огласио и председник Вучић речима да је СНС демократска странка и да њени чланови имају право на различита виђења, али да после тога треба да се носе са чињеницом да већина одлучује о разним важним стварима и да треба да поштују одлуку већине: „Није питање да ли мене неко критикује или оптужује. Питање је сасвим друго. Ја сам тај који не дајем изјаве за те медије, јер сам једанпут рекао, а могуће је да некада променим мишљење, да бих тиме газио сопствену децу која су била мета њихових лажи и неистина и бруталне кампање против моје породице. Неко је одлучио да буде популаран и да иде у те медије, а неко други мисли да је то грешка, али да је све то у реду.“
Ако се мало озбиљније анализирају поменути актери, лако је уочити да у њиховим иступима има неког система и да није у питању пуко „излетање“ недисциплинованих „војника“. Како иначе објаснити Михајловићкину изјаву крајем маја, поводом критика што Русији не уводимо санкције, да је „политика наше владе пуноправно чланство у ЕУ и то је мисија у коју истински верујем и немам ни трунку дилеме да Србија треба да уради апсолутно све што треба да би тај циљ био испуњен“.
Подугачак је списак њених пецкања, размирице и свађа још од 2014. године, односно момента када је стала у ред потпредседника Владе, па испада да је у сукобима унутар странке она на једној страни, а на другој – сви остали. „Ратовала“ је с председником Томиславом Николићем; тадашња председница Скупштине Србије Маја Гојковић назвала ју је „икебаном“; варничила је и с министрима Зораном Ђорђевићем и Александром Вулином; јавно је прозивала премијерку Ану Брнабић због транскрипта интервјуа „Блумбергу“. Првоборци СНС-а доживљавали су је као страно тело које морају да трпе јер иза ње наводно стоје светски моћници.

Лако се може уочити да министарка Михајловић има осећање за тајминг јер се само дан пошто је ухапшен један њен близак сарадник у јавности појавила заједно с америчким амбасадором у Београду Ентонијем Годфријем. Тако је из свих сукоба министарка Михајловић излазила неоштећена, јер су критике на њен рачун имале утицаја колико и прљавштина на тефлон, што се приписује невидљивој подршци и заштити из иностранства (није она тек тако самоиницијативно и мимо реда честитала Бајдену победу на изборима). Ту је и теза да је њен политички опстанак последица Вучићеве „мудре политике“ да седи на две столице и попут играча на жици балансира између Сциле и Харибде.
Владимир Ђукановић, њен главни опонент и критичар (у више наврата тражио њену оставку), само је још један напредњак у низу чији су јавни иступи, благо речено, контроверзни, збуњујући и шокантни, ма колико се он трудио да их увије у „обланду“ партијске слободе и демократије. Богата је и разуђена његова јавна улога. Био је новинар, адвокат, народни посланик, председник Одбора за правосуђе, члан државног већа тужилаца, члан Високог савета судства и члан скупштинске делегације у парламентарној скупштини НАТО-а, мада ће многи рећи да му је најважнија улога „партијског бича СНС-а“, што је најчешће спроводио у властитој ТВ емисији „На вези са Ђуком“ на ТВ Коперникус. Чак је у једној угостио Предрага Кулувију из случаја „Јовањица“ у којем је Ђука баш његов адвокат.
Многи се питају како је неко са тако скромним адвокатским стажом дошао до ангажмана у предметима који су недоступни и много искуснијим адвокатима. Тренутно је у предмету „Јовањица 1“ део тима одбране првооптуженог Предрага Кулувије, у предмету „Јовањица 2“ заступа полицајца Милана Кендију, бранилац је доскорашњег председника општине Палилула Александра Јовичића, а заступао је и брата председника Андреја. Недавно га је ангажовала и бивша државна секретарка МУП-а Дијана Хркаловић.
С обзиром на то да је члан Председништва и Главног одбора СНС-а, уз то и посланик у Народној скупштини, у његовом адвокатском ангажману и ТВ разговорима с клијентима наводно се крије политички утицај на судске поступке јер је вршио и функцију председника Одбора за правосуђе и тако, по положају, био и члан Високог савета судства и Државног већа тужилаца. То се нарочито огледало у случају Хркаловић и обрту у избору браниоца, што је многе навело на закључак да је у вези с овим случајем постигнут некакав дил, нарочито ако се има у виду да су у његовим емисијама до тада углавном гостовали људи који су оптуживани за поступке и налоге које им је издавала. Сада за Ђукановића је „главни кривац“ министар полиције Небојша Стефановић, с којим је има честе и оштре сукобе. Као бранилац државне секретарке у поступку пред Специјалним судом, предложио је саслушање Стефановића као сведока, сугеришући да је „неморално“ то што су на оптуженичкој клупи Стефановићеви некадашњи сарадници које је сам поставио, а да је он „сад чист, ништа не зна о томе“.
У какофонији вербалних препуцавања и оптужби многи назиру и скривени циљ – да, наводно, поступак против Хркаловићке буде строго контролисан како се не би појавиле непредвиђене информације и тако нанела непланирана штета некадашњим Хркаловићкиним менторима и протежеима. Јер ни до данас није јасно како је она дошла на тако важну државну функцију и уз чију све помоћ.
Додуше, буде с времена на време „проветравања“ у СНС-у, што се представља као обрачун с „мангупима у својим редовима“, више да се покаже како грешке нису до главних доносиоца одлука, већ у извитопереним и отуђеним ешелонима „апартчика“. Насупрот њима, партијским „капиталцима“, ма шта радили, ни длака није фалила с главе. А зашто? Па, то је политика.

[/restrict]