SRPSKA POEZIJA U DOBA TRANZICIJE

Devedesete su, pored svih realnih tegoba i nemaštine usled političke i ekonomske izolacije naše zemlje od strane Zapada, još uvek držale izvesnu autonomiju inače polifone srpske književnosti i poezije. U međuvremenu, rečena autonomija je narušena, odnela je prevagu polarizacija preneta iz političke sfere i traje, u izrazitom obliku faktičkog kulturnog rata, do današnjeg dana

Odjek pesničke proizvodnje u našoj savremenoj kulturi obrnuto je srazmeran količini stihova što se pišu i objavljuju. Ne više samo u štampanim nego i u novim medijima kojima kraja nema. Razume se, dok globalni provajderi ne odluče drugačije. Taj odziv nije srazmeran ne samo količini nego i onim probranim, vrhunskim vrednostima u kojima poezija čak prednjači, može se slobodno reći, u odnosu na povlašćenije književne vrste.
Kriza pesničke recepcije stoji u neposrednoj vezi s krizom kritike i krizom merila, koja je opšta i nije slučajna. Obistinila se davna projekcija Nortropa Fraja da „javnost koja pokušava bez kritike, tvrdeći da sama zna što hoće i što joj se sviđa, pretvara umetnost u nešto divlje i gubi svoje kulturno pamćenje“. Nadziratelj te javnosti je premoćna medijska sfera, svestrano i ciljano kontrolisana instancama skrivene i raskrivene moći. A moć uveliko podvlašćuje i intelektualnu sferu, čija se uloga svela na logistiku te moći i davaoce alibija za poduhvate moćnika.
Kriza poezije više je kriza statusa, to jest poretka, svakako i kriza komunikacije, nego kriza ostvarenih vrednosti. Po rečima jednog francuskog autora (Santer-Sarkani), nova književna kultura razvija se izvan poezije. Pesnici su na margini savremene kulture, lišeni i odgovornosti i sredstava za život, u traganju za znanjem drugačijim „od znanja tehničara i naučnika i koje ipak vodi invenciji“.
Rečeno je da su pesnici „lišeni odgovornosti“, ali kakvu su to odgovornost imali? Odavno je naš Sveta Lukić, koji je preduzimao ambiciozne zahvate sinteze posleratnog pesništva, napisao da je poezija „teren gde su se lomila glavna koplja oko slobode stvaralaštva u Jugoslaviji“, te da njena „istorija prevazilazi okvire jednog književnog roda“.
Periodsrpske poezije doba tranzicije podrazumeva razdoblje od raspada Jugoslavije i njenog objedinjenog (ne i jedinstvenog) kulturnog prostora pa do današnjih dana, buran period obeležen ne samo ratovima i drugim zaoštrenim podelama nego i novim kulturnim i protivkulturnim uslovima, kao i novim globalno-ideološkim izazovima. Od 1990. godine, okvirno gledano, konačno su pale mnoge dotadašnje ideološke kapije kontrole, koje su dotle sprečavale ispade izvan dozvoljenih okvira tzv. socijalističkog estetizma. Kad su tabuisani likovi i pojave bivali prošvercovani kroz te kapije – a pravi stvaraoci neretko to čine – nastajali su slučajevi, od kojih je jedan dospeo i do suda, kao znak neodrživosti i najava kraja takvog opresivnog sistema, makar taj sistem bio koka-kola ili lajt verzija u odnosu na istočnu stranu gvozdene zavese u Evropi.
Ni u poeziji otad nije ništa moglo ostati isto, pošto su rečene kapije kontrole otključane a njeni čuvari zaćutali. Ideologija je, u nas, pedesetih godina proteklog veka najpre postupno odustajala od strogog diktata izraza i tematike, ali je još kako budno pratila da stvaraoci, među njima i pesnici, ne prekardaše, ne promaše temu. Tematika je morala biti uklopljena u vladajuće narative i preterano zadržavanje u nekoj rizičnoj oblasti bilo je sankcionisano. Potiskivana je, na primer, s nepoverenjem gledana, izraženija nacionalna kulturna podloga srpske poezije.
Kada je, od početka devedesetih, pukla ideološka brana, provalilo je ono dotle potisnuto, nastupio je potisak nacionalne emancipacije, poduprt ratovima za jugoslovensko nasleđe, ali i za narodni opstanak, noseći vrednosti, poluvrednosti i bezvrednosti, kao i svaki masovni trend, bez obzira na predznak. Ipak, devedesete su, pored svih realnih tegoba i nemaštine usled političke i ekonomske izolacije naše zemlje od strane Zapada, još uvek držale izvesnu autonomiju inače polifone i raznosmerne srpske književnosti i poezije. U međuvremenu, rečena autonomija je narušena, odnela je prevagu polarizacija preneta iz političke sfere i traje, u izrazitom obliku faktičkog kulturnog rata, do današnjeg dana.
Poezija je, s početka razdoblja tranzicije, prestajala biti primana kao opasnost. Na poeziju kao kritičku ili subverzivnu delatnost, nisu se više obazirali nosioci vlasti. Danas je tek nešto drugačije, s razrađenim mehanizmima cancel kulture. Prosto nekoga nema, prebrisan, ne postoji, ma šta pisao i ostvario, jer je i književni život prenet u prezagušenu i divlju medijsku sferu. Bez prave kritike, s mnogo nametljive samopromocije. Pesnici su mahom izlučeni iz medija, a lirske zbirke i periodika iz knjižara, čija je mreža dugo bila uništena, da bi se vratila u svome komercijalnom liku. Periodika se, kao davalac takta književnom životu, kao i važan stupanj selekcije, proređivala. Makar se štošta danas vratilo u izvestan poredak, ništa više nije kao što je bilo.
Poezija se čita i tumači, po inerciji, u zatvorenim akademskim krugovima, ali nije deo glavne kulturne pažnje. Izvrsni pesnici više nisu „glavni likovi u gradu“, čast izuzecima koji pažnju crpe iz medijske prilagođenosti i darovitosti, ali takvu pažnju više duguju izvantekstovnim momentima. Poezija, doskora delatnost prvog reda, bezmalo je zastala u rangu hobističkih aktivnosti, poput filatelije ili brodomodelarstva. U vremenima koja mnogi od nas pamte, periodično su, kao kakva podrazumevana obaveza kritike, činjeni napori da se širina pesničke proizvodnje opiše i da se taj teren sistematizuje, sa stanovišta opštijih kretanja, kao i pojedinačnih talenata. U različitim formatima: kritičke panorame i pregledi, izbori i hrestomatije. Pojedine antologije, koje nose sobom istaknutiji činilac selektivnosti, postajale su markeri šireg toka i konteksta. Vratimo se pola veka unazad. Pamtimo selekcije savremene produkcije koje su sačinili Vuk Krnjević i Sveta Lukić u knjizi Posleratni srpski pesnici, Bogdan A. Popović („Poezija i tradicija“, u časopisu Savremenik) ili Novije srpsko pesništvo Milana Komnenića, s početka sedamdesetih, spomenimo zatim panoramu Ukus osamdesetih Miodraga Perišića i hrestomatiju Šum Vavilona Mihajla Pantića i Vase Pavkovića, iz druge polovine osamdesetih godina. Šum Vavilona pre svega je generacijski presek, široko zahvaćen i validno opremljen, a srodnih preseka imaćemo i za potrebe uvođenja u recepcijski fokus najnovijih pesničkih talasa (mislim na izbore Tihomira Brajovića, Vladimira Stojnića ili Gorana Lazičića). Početkom devedesetih Pantić i Pavković, u okviru temata negdašnjeg časopisa Književnost, proširuju svoju kritičku panoramu i tipologiju na čitavu aktuelnu pesničku scenu u zajedničkom radu Novi prilozi za savremenu srpsku poeziju. Opsežna antologija Moderno srpsko pjesništvo Stevana Tontića pojavljuje se pred veliki prasak u Sarajevu, čime je njena puna recepcija odložena i ometena. Akribičan pregled savremene poezije s neposrednim književnoistorijskim zaleđem ponudiće, krajem prve decenije tekućeg veka, Tihomir Brajović u svojoj knjizi Kratak pregled preobilja. Tu su i antologije Bojane Stojanović Pantović i Nenada Miloševića, ciljano pravljene za hrvatsko književno tržište, kao i pojedini namenski, sajamski i slični, pregledi na drugim, značajnijim jezicima. Pre nekoliko godina je i novosadski ogranak SANU, zbornikom Srpska poezija danas, priložio kritičkim razmatranjima savremene naše poezije.
Impuls za nove usredsređene poglede može dati, upravo objavljen, antologijski rad Saše Radojčića (Senke i njihovi predmeti. Antologija novijeg srpskog pesništva, 2020), upućenog pratioca koliko i realizovanog aktera naše pesničke scene. Opredelio se ovaj autor za antologiju perioda, konteksta, u kojem se prelamaju različiti naraštaji i poetike, kao i neprilike epohe grubo i neodređeno nazivane tranzicijom, za koje ne znamo ni dokle traje, niti da li još uvek traje. Ozbiljnom i obzirnom znalcu, kakav je Radojčić, palo je u deo nešto što su mnogi pozvani naprosto izbegavali. Sažeo je i predstavio preobilje i mnogostranost koje je teško sažeti i sabrati među korice. Doskora samorazumljiv, nacionalni okvir pesničkog delovanja, kroz zajednički jezik i kulturu, danas je doveden u pitanje, poljuljan upornim strateškim projektima, obuhvatno delujućim i nimalo konstruktivnim. A uvereni smo da se, danas i ovde, pojavljuju različite vrednosti – koje jesu vrednosti, makar ne bilo konsenzusa oko njih, te da nije celishodan, štaviše biva štetan, ultimativni izbor. Jednom se upravo Radojčić zapitao „da li je zaista sudbina srpske kulture to da bude raspeta između opozitnih mogućnosti? Da li smo zaista osuđeni na ekskluzivni izbor jedne od mogućnosti (ili – ili)? Zašto nemamo snage za inkluzivni odgovor (i – i)?“ A to je odgovor otvorenosti za razlike, koja se više proklamuje nego praktikuje u realnom vremenu i prostoru.
Danas je nemalo onih koji bi da svakako preskoče srpski pesnički kontekst, kao nedostatan ili politički nedovoljno korektan, ne bi li uskočili u povlašćeniji regionalni prostor, ili se staraju da ovdašnji prostor prilagode regionalnim zahtevima, jer „zna se“ kakve su posledice neki od vodećih srpskih pesnika proizveli u završnici prošlog veka. Savremena srpska poezija postjugoslovenskog perioda, s novim ideološkim rascepima, spolja nametanim kulturnim politikama, izvorište je mnogih pojava koje iziskuju ozbiljno razmatranje, odmereno i utemeljeno, bez viška bilo globalno-aktivističke bilo konzervativne isključivosti, u ukrštaju različitih čitanja i vrednovanja i privođenja poznanju onoga što poezija našeg doba neizvesne tranzicije teži da nam izrekne. Jer govor, to je opstanak u nadi, kako je pevao mudri pesnik Pisma i Kanona.

Uvod u okrugli sto održan 18. maja u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu