Priviđanja, sablasti i iskušenja slave

Šta je zaista tačno u slučaju koji ovih dana izaziva medijsku pažnju: multimedijalni umetnik Vladan Radovanović izložio je svoju teoriju o navodnom falsifikovanju njegove grafike „Ruke“ i posrednoj sumnji i kompromitovanju izložio poznatog domaćeg kolekcionara Miloša Vujasinovića, ali i autora ovih redova

Egotizam (lat. ego = ja) je stanje prevelike samovažnosti ili sebeljublja. Označava uzdizanje sebe, naročito u govorenju i pisanju. Pretpostavljamo da je muka te vrste naterala poznatog multimedijalnog umetnika Vladana Radovanovića (Beograd, 1932) da uđe u jednu aferu, ne bi li pod stare dane skrenuo pažnju na sebe po svaku cenu, nastojeći da se domogne neke slave koja mu stalno izmiče. U dodatku Kultura „Večernjih novosti“ 19. aprila 2022. započeo je kampanju, a u „Politikinom“ dodatku za Kulturu od 4. juna nastavio, potom i na televiziji produžio sa besomučnim napadima na poznatog kolekcionara Miloša Vujasinovića, a u tu aferu je posredno uvučen i pisac ovih redova. Klevete na račun Vujasinovića bi zapravo trebalo da idu na račun tog avangardiste koji juri i dalje himeru svoje slave, kako vidimo ne birajući sredstva. Radovanović je izložio neku svoju teoriju o navodnom falsifikovanju njegove grafike „Ruke“ i digao veliku prašinu u medijima. Navodno je Vujasinović autogram koji mu je uzeo nekom drugom prilikom iskoristio da falsifikuje Radovanovićev potpis, kao da on ne može da prepozna da li je potpis na radu njegov, a ima krajnje karakterističan rukopis, koji je skoro nemoguće falsifikovati. Sve donedavno radovi tog umetnika nisu imali značajniju vrednost na tržištu, on je živeo od plate šefa Elektronskog studija Radio Beograda. Odakle mu uopšte ideja da će neko da falsifikuje njegove eksperimente koji nikada nisu imali širu publiku? Krivotvori se Petar Lubarda, Leonid Šejka pa i Uroš Tošković, ali ne i Vladan Radovanović. On ne dobacuje do tog vrednosnog statusa. Sumnjamo da će ikada ikome pasti na pamet takva ideja, osim njemu samom, kao prilog sopstvenom značaju. Ovako je oštećen Miloš Vujasinović, kao jedan od naših ozbiljnih kolekcionara, čija zbirka vredi nekoliko miliona evra. On 27 godina sakuplja umetnine i normalno je da, kao i svaki kolekcionar, ponešto iznese na prodaju, kao na Kupindu grafiku „Ruke“. Reč je hajci, blaćenju čoveka iz kulture o kome Nikola Kusovac beleži veoma dobro mišljenje a koga je visoko cenio i Stanislav Staša Živković, napisavši zajedno s Vujasinovićem jednu monografiju. Pitamo se zašto i kako je tolika medijska kampanja pokrenuta oko jedne ne mnogo vredne grafike, šta bi bilo da je u pitanju slika? Kako urednici listova i TV programa bez bilo kakve provere daju toliki publicitet jednom eksperimentalnom umetniku, koji se bavi likovnom umetnošću bez bilo kakve škole i likovne akademije, po zanimanju je muzičar. Vešti i pravi slikari odavno su primetili s koliko naivnosti, mlohavosti i nepoznavanja anatomije ili izveštačene krutosti on crta i slika neke od svojih figura. Očigledno je da se tu radi o nečemu sasvim drugom od zaštite autorstva jedne grafike. Odjednom, kao u Kafkinom „Procesu“, ime Vladana Radovanovića svuda se pojavljuje, što je i bio cilj, istaći se po svaku cenu. Ako je original rada „Ruke“ u Radovanovićevom kompjuteru, kako zna da taj kod Vujasinovića nije ispravna kompjuterska grafika kada nijedan svoj rad te vrste nije numerisao? Ako na radu piše grafika, gde je numeracija? Čini se da bi i one kompjuterske trebalo da ih imaju. Zapravo nije reč ni o kakvoj „grafici“ već o prostom otisku masovne štampe. Radovanović je pravio (verovatno iz koristoljubivih razloga) otiske i drugih svojih radova, označavajući ih kao „grafike“. Stavljao je na njih skraćenicu A/O ili autorski otisak. Ta oznaka, ili AE, tj. EA (Epreuve d’Artiste) ne označava da je to primerak autora, odnosno da mu se time daje neki izuzetan značaj. To je greška, kako piše prof. Branislav Makeš, ona označava samo da je grafiku otisnuo sam autor i pored te napomene koja objašnjava ko je grafiku odštampao mora da stoji i tiraž. Šta je to odštampao Radovanović i u kom tiražu? Reč je o skoro bezvrednim umnošcima u foto-kopirnici, kod nekih njegovih „grafika“ na tankom osamdesetgramskom mat kunstdruku. Ovde stižemo do razrešenja tih besmislenih konstrukcija o navodnom falsifikatu.

U tekstu u „Politici“ autor grafike (Radovanović) kaže: „U oglasu se, dalje, navodi još da je ’Kupindovu’ kopiju ’prethodni vlasnik stekao… direktno od autora’. Ne znam ni ko je prethodni ni sadašnji vlasnik lažne kopije, ali znam da je i ta izjava lažna, te i povodom nje tvrdim da niko od mene nije ’stekao’ nikakvu kopiju ’Ruku’, niti sam je kome prodao niti poklonio.“ Razrešenje ove ujdurme je najjednostavnije moguće. Iz monografije Vladana Radovanovića „Sintezijska umetnost“ na osnovu bibliografije se vidi da je od 1990. do 1996. godine, pa i kasnije u samoj toj monografiji iz 2005, kao i u „Pečatu“ docnije, Dejan Đorić 11 puta u književnim i likovnim časopisima, kao i u nedeljnicima i knjigama pisao o Vladanu Radovanoviću.

Razlaz je nastao posle objavljivanja monografije, kada je odmah vajni avangardista zapeo da kod „Službenog glasnika“ izađe još jedna; bila je tužno takvo slavoljublje. Jedina istina je da Radovanović izmišlja i obmanjuje, ili se pak ne seća, što je malo verovatno. Neka nam bude dozvoljeno da ovom prilikom čitaoca „opteretimo“ i s nekoliko ličnih detalja vezanih za saradnju autora ovih redova i umetnika Radovanovića. Čini nam se da je potrebno da bi se zaista razjasnile pojedinosti ovog mučnog slučaja. Za pomenutu saradnju Đorić je dobio pet radova, među njima i „Ruke“ (ostali su grafika „Sušilo“, grafika „Vokovizuelni omaž Džordžu Čerukinu“ i flomaster „Dva ostrva“). Jedini vredan od njih, druga verzija „Vokovizulenog omaža Čerukinu“, original izveden u akriliku, tušu u boji, perom i četicom se u razmeni našao kod galeriste Vlade Paradinovića a ostala četiri, među njima i „Ruke“ su u zameni dati Milošu Vujasinoviću, kao velikom ljubitelju konceptualne umetnosti, koji se i sam bavi umetnošću pored kolekcionarstva. (Pišući kao prijatelj, nisam očekivao nikakvu protivuslugu, ali ne dopuštam da to što mi je Radovanović poklonio sada obezvredi nekim svojim sumnjičenjima, pa makar radovi i ne bili više kod mene.) Ako on može da drži o sebi i sada predavanje od dva sata a ne može da se seti kome je šta dao, u toj činjenici se vidi i odnos prema sopstvenom radu. Nije li to u funkciji trenutnog podizanja samoveličine, nije ni važno. Iz ove medijske galame treba samo on da profitira i to je jedinstven slučaj u srpskoj umetnosti da se autor odriče svog rada i traži da se uništi. Pisac ovog teksta ništa ne dobija niti gubi, samo želi da saopšti istinu. Ne treba ni reći da je isuviše poznat pa i situiran da bi mu palo na pamet da falsifikuje ni manje ni više pet Radovanovićevih radova a isto se odnosi i na Miloša Vujasinovića. Cela stvar će verovatno završiti na sudu, sa sudskim veštacima, gde će pisac ovog članka dati izjavu da mu je Vladan Radovanović poklonio te radove.
Na kraju se postavlja jedno ključno pitanje. Da li su kolekcionari, kupci i muzeji koji imaju dela Vladana Radovanovića svesni da mogu preko noći završiti kao Miloš Vujasinović, od strane autora koji naprasno i selektivno dobija amneziju i osporava autorstvo? Znaju li da mogu okončati ni krivi ni dužni na stubu srama i na sudu, jer svako ko poseduje njegovo ostvarenje može biti optužen za falsifikovanje i svako delo proglašeno lažnim?