Привиђања, сабласти и искушења славе

Шта је заиста тачно у случају који ових дана изазива медијску пажњу: мултимедијални уметник Владан Радовановић изложио је своју теорију о наводном фалсификовању његове графике „Руке“ и посредној сумњи и компромитовању изложио познатог домаћег колекционара Милоша Вујасиновића, али и аутора ових редова

Еготизам (лат. ego = ја) је стање превелике самоважности или себељубља. Означава уздизање себе, нарочито у говорењу и писању. Претпостављамо да је мука те врсте натерала познатог мултимедијалног уметника Владана Радовановића (Београд, 1932) да уђе у једну аферу, не би ли под старе дане скренуо пажњу на себе по сваку цену, настојећи да се домогне неке славе која му стално измиче. У додатку Култура „Вечерњих новости“ 19. априла 2022. започео је кампању, а у „Политикином“ додатку за Културу од 4. јуна наставио, потом и на телевизији продужио са бесомучним нападима на познатог колекционара Милоша Вујасиновића, а у ту аферу је посредно увучен и писац ових редова. Клевете на рачун Вујасиновића би заправо требало да иду на рачун тог авангардисте који јури и даље химеру своје славе, како видимо не бирајући средства. Радовановић је изложио неку своју теорију о наводном фалсификовању његове графике „Руке“ и дигао велику прашину у медијима. Наводно је Вујасиновић аутограм који му је узео неком другом приликом искористио да фалсификује Радовановићев потпис, као да он не може да препозна да ли је потпис на раду његов, а има крајње карактеристичан рукопис, који је скоро немогуће фалсификовати. Све донедавно радови тог уметника нису имали значајнију вредност на тржишту, он је живео од плате шефа Електронског студија Радио Београда. Одакле му уопште идеја да ће неко да фалсификује његове експерименте који никада нису имали ширу публику? Кривотвори се Петар Лубарда, Леонид Шејка па и Урош Тошковић, али не и Владан Радовановић. Он не добацује до тог вредносног статуса. Сумњамо да ће икада икоме пасти на памет таква идеја, осим њему самом, као прилог сопственом значају. Овако је оштећен Милош Вујасиновић, као један од наших озбиљних колекционара, чија збирка вреди неколико милиона евра. Он 27 година сакупља уметнине и нормално је да, као и сваки колекционар, понешто изнесе на продају, као на Купинду графику „Руке“. Реч је хајци, блаћењу човека из културе о коме Никола Кусовац бележи веома добро мишљење а кога је високо ценио и Станислав Сташа Живковић, написавши заједно с Вујасиновићем једну монографију. Питамо се зашто и како је толика медијска кампања покренута око једне не много вредне графике, шта би било да је у питању слика? Како уредници листова и ТВ програма без било какве провере дају толики публицитет једном експерименталном уметнику, који се бави ликовном уметношћу без било какве школе и ликовне академије, по занимању је музичар. Вешти и прави сликари одавно су приметили с колико наивности, млохавости и непознавања анатомије или извештачене крутости он црта и слика неке од својих фигура. Очигледно је да се ту ради о нечему сасвим другом од заштите ауторства једне графике. Одједном, као у Кафкином „Процесу“, име Владана Радовановића свуда се појављује, што је и био циљ, истаћи се по сваку цену. Ако је оригинал рада „Руке“ у Радовановићевом компјутеру, како зна да тај код Вујасиновића није исправна компјутерска графика када ниједан свој рад те врсте није нумерисао? Ако на раду пише графика, где је нумерација? Чини се да би и оне компјутерске требало да их имају. Заправо није реч ни о каквој „графици“ већ о простом отиску масовне штампе. Радовановић је правио (вероватно из користољубивих разлога) отиске и других својих радова, означавајући их као „графике“. Стављао је на њих скраћеницу А/О или ауторски отисак. Та ознака, или АЕ, тј. ЕА (Epreuve d’Artiste) не означава да је то примерак аутора, односно да му се тиме даје неки изузетан значај. То је грешка, како пише проф. Бранислав Макеш, она означава само да је графику отиснуо сам аутор и поред те напомене која објашњава ко је графику одштампао мора да стоји и тираж. Шта је то одштампао Радовановић и у ком тиражу? Реч је о скоро безвредним умношцима у фото-копирници, код неких његових „графика“ на танком осамдесетграмском мат кунстдруку. Овде стижемо до разрешења тих бесмислених конструкција о наводном фалсификату.

Владан Радовановић: Руке, 1992, компјутерска графика, 50 x 63 цм, потпис доле десно

У тексту у „Политици“ аутор графике (Радовановић) каже: „У огласу се, даље, наводи још да је ’Купиндову’ копију ’претходни власник стекао… директно од аутора’. Не знам ни ко је претходни ни садашњи власник лажне копије, али знам да је и та изјава лажна, те и поводом ње тврдим да нико од мене није ’стекао’ никакву копију ’Руку’, нити сам је коме продао нити поклонио.“ Разрешење ове ујдурме је најједноставније могуће. Из монографије Владана Радовановића „Синтезијска уметност“ на основу библиографије се види да је од 1990. до 1996. године, па и касније у самој тој монографији из 2005, као и у „Печату“ доцније, Дејан Ђорић 11 пута у књижевним и ликовним часописима, као и у недељницима и књигама писао о Владану Радовановићу.

Владан Радовановић: Воковизуелни омаж Џорџу Черукину, 1995, графика, 69,8 x 49,8 цм, потпис доле средина

Разлаз је настао после објављивања монографије, када је одмах вајни авангардиста запео да код „Службеног гласника“ изађе још једна; била је тужно такво славољубље. Једина истина је да Радовановић измишља и обмањује, или се пак не сећа, што је мало вероватно. Нека нам буде дозвољено да овом приликом читаоца „оптеретимо“ и с неколико личних детаља везаних за сарадњу аутора ових редова и уметника Радовановића. Чини нам се да је потребно да би се заиста разјасниле појединости овог мучног случаја. За поменуту сарадњу Ђорић је добио пет радова, међу њима и „Руке“ (остали су графика „Сушило“, графика „Воковизуелни омаж Џорџу Черукину“ и фломастер „Два острва“). Једини вредан од њих, друга верзија „Воковизуленог омажа Черукину“, оригинал изведен у акрилику, тушу у боји, пером и четицом се у размени нашао код галеристе Владе Парадиновића а остала четири, међу њима и „Руке“ су у замени дати Милошу Вујасиновићу, као великом љубитељу концептуалне уметности, који се и сам бави уметношћу поред колекционарства. (Пишући као пријатељ, нисам очекивао никакву противуслугу, али не допуштам да то што ми је Радовановић поклонио сада обезвреди неким својим сумњичењима, па макар радови и не били више код мене.) Ако он може да држи о себи и сада предавање од два сата а не може да се сети коме је шта дао, у тој чињеници се види и однос према сопственом раду. Није ли то у функцији тренутног подизања самовеличине, није ни важно. Из ове медијске галаме треба само он да профитира и то је јединствен случај у српској уметности да се аутор одриче свог рада и тражи да се уништи. Писац овог текста ништа не добија нити губи, само жели да саопшти истину. Не треба ни рећи да је исувише познат па и ситуиран да би му пало на памет да фалсификује ни мање ни више пет Радовановићевих радова а исто се односи и на Милоша Вујасиновића. Цела ствар ће вероватно завршити на суду, са судским вештацима, где ће писац овог чланка дати изјаву да му је Владан Радовановић поклонио те радове.
На крају се поставља једно кључно питање. Да ли су колекционари, купци и музеји који имају дела Владана Радовановића свесни да могу преко ноћи завршити као Милош Вујасиновић, од стране аутора који напрасно и селективно добија амнезију и оспорава ауторство? Знају ли да могу окончати ни криви ни дужни на стубу срама и на суду, јер свако ко поседује његово остварење може бити оптужен за фалсификовање и свако дело проглашено лажним?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.