Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Uvod u „frazeološki rečnik“ perfidne rusofobije u srpskom političkom i medijskom jeziku
SRPSKI PUT Valjda s namerom da se veštački napravi distanca u odnosu na prijateljsku Rusiju koliko i na neretko neprijateljski Zapad, i tako na vreme osvoji prostor za potencijalno veliko udaljavanje od Moskve, ističe se da naš put nije ni ruski, ni zapadni – već isključivo srpski. Zavisno od toga šta nama odgovara. Taj put podrazumeva da nekada više idemo EU linijom, nekada prevashodno u evroazijskom smeru, ali na pravom mestu nam je uvek srpska ideja.
Sve to bi možda i bilo tako da smo mi geopolitička udavača kojoj se svi udvaraju i donose darove, a ona gleda s kim će i kako će da bi joj bilo što bolje. Međutim, Zapad nas zlostavlja već decenijama, a Rusi nam, ako ne uvek, bar većim delom tog perioda, pomažu. Nekada više, nekada manje, ali nisu nas nikada bombardovali, niti nam otimaju i najmanji delić teritorije. Stoga, srpski put, ako je stvarno srpski a ne tek bilo čija lično-partijska prečica do neke koristi, mora da se trasira u skladu s rečenim.
[restrict]Nije dovoljno uskliknuti idemo „srpskim putem“ već se to mora činiti i u praksi koja podrazumeva istinsko uvažavanje srpskih interesa. Taj put, s obzirom na to gde smo, verovatno ne može biti otvoreno deo rusko-kineske mreže, ali nacionalno mazohistički je o njemu i govoriti kao potencijalno zapadnom dok Zapad prema nama ne promeni odnos. A to je u dogledno vreme taman realno koliko i da Srbija u pogledu bruto domaćeg proizvoda brzo pretekne Švajcarsku ili, recimo, tri puta zaredom postane prvak sveta u fudbalu.
NAŠE SANKCIJE RUSE NEĆE BOLETI Ističe se da Rusi ne bi imali nikakvu štetu od toga što bismo im uveli sankcije. Štaviše, oni bi razumeli u kakvom smo položaju, tj. da smo ucenjeni i da se protiv njih okrećemo samo stoga, a ne zbog postojanja rusofobije u vlasti i narodu. Znajući to, ne bi se ljutili. Koješta. I te kako bi se naljutili, ma koliko da shvataju da srpski narod nije protiv njih.
Sankcije, koje se uvode bez prethodne odluke Sveta bezbednosti OUN, nisu međunarodno legalne, već se radi o sredstvima mirnodopske agresije jedne zemlje ili grupe zemalja protiv neke države. Ko ne oseti bes prema agresorima? Pitanje je samo koliki je on i da li će ga ublažiti razumevanje okolnosti u kojima se neki od njih nalaze. Ali opravdana ljutnja je neizbežna.
Tačno je da Rusija ne bi imala iole veće materijalne ili vojne gubitke zbog – daleko bilo – eventualnog srpskog uvođenja sankcija. Ali bi imala moralnu štetu. Ispalo bi da se cela Evropa zapadno od nekadašnje granice SSSR-a okrenula protiv nje, uključujući i Srbiju koju Rusi vide izrazito prijateljski, a prethodno je doživela od Zapada sve što sada čini Rusima. To bi mnoge Ruse zabolelo, a Srbiju isključilo iz šansi koje joj donosi rusko-kineski prodor ka nekom novom svetskom poretku. Nije valjda, uzgred budi rečeno, da nam je u sadašnjem američkom dobro?
SPASAVAMO SRPSKU DECU Omiljena propagandna teza za amortizovanje srpske rusofilije je – mi volimo Rusiju i nećemo da idemo protiv nje, ali ako neko stavi pištolj na čelo našoj deci, nemamo više kud, ona su ipak na pravom mestu. To poslednje stoji. Ali baš zbog toga ne smemo da se okrenemo protiv Moskve. Mi smo prošli kroz otvorene sukobe s vodećim zapadnim zemljama krajem prošlog veka. Pri tome smo bili sami. Otuda dobro znamo na šta su sve spremne. Ipak, ni tih devedesetih godina nisu baš vršene masovne egzekucije naše dece.
Bilo je tragičnih slučajeva kao kada se radi o ubistvu Milici Rakić, ali baš zbog poštovanja prema tim žrtvama neumesno je prizivati klanjanje njihovim dželatima. Tim pre što se tako ne obezbeđuje bilo kakva korist današnjoj deci. Naprotiv. Rusija se bori za promenu odnosa u svetu koji nama ne odgovaraju. Dok u našem regionu i dalje vlada aktuelni mračni poredak, Srbi su osuđeni da žive podeljeni i marginalizovani. Nismo se ukrcali na evroatlantski brod kada je na njemu bilo dobro (pitanje je da li smo to mogli i da smo kojim slučajem hteli), a bilo bi sumanuto da tako nešto učinimo danas kada on počinje da tone.
Tada bismo svoju decu osudili na to da budu NATO robovi koji veslaju u potpalublju dok zajedno s olupinom ne nestanu ispod površine mora. Za to vreme potomci „mudrijih ljudi“ (koji su iz svog računa već ranije ušli na pomenutu galiju) već će uveliko koristiti svaku priliku da s njega iskaču i spasavaju se. Srbija koja se okreće protiv Rusije zapravo bi osudila svoju decu da budu janičari koji će ići na frontove kao što je ukrajinski i tu ginuti kao poslednji branioci imperije koja je njihovom narodu učinila mnogo zla.
IMALI – NEMALI S prethodno rečenim povezano je sistematsko zastrašivanje naroda opasnostima koje mu „prete“. Kao, ako mi ne uvedemo Rusiji sankcije, Zapad će to uraditi nama. Još gore, kao alternativa potpunom okretanju Zapadu prikazuje se izbijanje rata na našim prostorima. Ko se normalan toga ne plaši? Ko želi da naši ljudi ponovo ginu u uniformama ili bez njih?
Lukavo se plasiraju priče koje narod treba da podsete na sve ono kroz šta smo prošli krajem prošlog veka. Onda se na to nadoveže sve što bismo sada mogli da izgubimo, a ljudima mnogo znači. Tako se govori o tome da bi EU ponovo mogla da nam uvede vize, da će nastupiti razdoblje nestašica kao tokom hiperinflacije 1993, ili – pošto su ti besramni propagandisti svesni koliko Srbi vole sport – da će našoj reprezentaciji zabraniti da ode u Katar, na svetskog prvenstvo u fudbalu, te da će Novak Đoković doživeti sudbinu ruskih tenisera.
Naravno, sve to su nebuloze. Po kom osnovu iko može da uvede sportske ili ekonomske sankcije Srbiji zato što ne želi da se uključi u realizaciju neprijateljskih mera koje zapadne zemlje, bez odobrenja OUN, preduzimaju protiv Rusije? Koga mi, čak i prema dvojnim zapadnim standardima, vojno ugrožavamo? Mogu zbog toga što nećemo da idemo protiv Rusa da nas još manje vole ili da nam nešto ne učine što bi nam inače pozitivno uradili (ali i do sada se nisu u tom pogledu, kako bi naš narod rekao, pretrgli), ali baš da će krenuti u ekonomski ili neki drugi pohod na nas, to su jeftina plašenja građana Srbije od strane ovdašnjih, a ne stranih, političko-medijskih prevaranata.
BITNA JE NAMERA Kada misle da su dovoljno isprepadali narod i manipulativno predstavili da je srpski put zapravo ono što je suštinski antisrpska stranputica, onda pomenuti prelaze na patetične priče o tome da treba ceniti ono što je učinjeno bez obzira kakav će na kraju biti ishod toga, odnosno da li je namera iskrena ili samo pozerska. I ne smeta im kada to kažu iako su prethodno tvrdili da je jedna od velikih mana našeg naroda sklonost retoričkim poigravanjima. Ono u stilu, što smo im rekli, a nema veze šta će od toga biti.
Tako ovih dana čujemo da bi narod, koji je nervozan što se neki u redovima vlasti poigravaju s mogućnošću uvođenja sankcija Rusiji, trebalo masovno da izlazi na ulice i viče – Vučiću bravo što, na primer, osamdeset dana nisi to učinio. I pri tome narod treba da razume da ako na kraju predsednik uvede sankcije (zar on to po našem ustavu radi?), morao je tako, zbog Srbije i njenog naroda. Da li ima uopšte smisla šire analizirati ove besmislice?
Ako Srbija kapitulira – a uvođenje sankcija Rusiji je baš to jer onda gubimo podršku za odbranu Kosova i Republike Srpske, što NATO sile i hoće kako bi konačno završile komadanje srpskog prostora koje im se suviše rasteglo – onda nije bitno da li je to vlast uradila prvog ili dvestotog dana. Posledice su iste. Ko kaže da je drugačije samo najamnički gladi nečiju bistu, skidajući preventivno s nje prašinu neiznuđenog već iz nekih razloga izabranog poraza.
SANKCIJE NIŠTA NE MENJAJU Uz neistinu da uvođenje sankcija Rusiji ne bi bitno uticalo na kvalitet rusko-srpskih odnosa, i guranje pod tepih njihovih posledica po našu odbranu RS i KiM (podsetimo se da oni koji traže da se odreknemo Rusije u istu ravan stavljaju i naše dizanje ruku od Srpske i Kosova, što nam otvoreno i kažu), bagateliše se i promena srpskog odnosa prema nedavnoj prošlosti koja iz toga proizlazi.
Oni koji sada neprijateljski deluju protiv Rusa vodili su istovetnu agresivnu politiku u odnosu na nas devedesetih (i sada to rade samo prikriveno). Ako se uvodeći sankcije identifikujemo s onim što rade danas, nemamo više osnova da osporavamo „ispravnost“ onoga što su činili juče. Samim tim prihvatamo da smo bili zločinci i agresori, a odustajemo od toga da su to bili oni sa svojim regionalnim vazalima.
To znači da možda ne baš odmah, ali svakako relativno brzo, Srbija bi morala da se složi s lažima o srebreničkom genocidu ili izmišljenom masakru u Račku, te da kažnjava one koji istrajavaju u osporavanju tih NATO propagandnih konstrukcija. Neće više biti ni govora o hrvatskoj zločinačkoj operaciji „Oluja“ ili NATO agresiji iz 1999. Tim zločinima mi ćemo naknadno dati legitimitet.
TAJNI DOGOVOR Još jedna velika izmišljotina je u minulim nedeljama puštena u opticaj. Oni koji metodom „kuvanja žabe“ pokušavaju da pripreme narod za moguće uvođenje sankcija – ako vlast proceni da je pokušaj da to pred građanima odbrani za nju manje rizičan nego suočavanje s naraslim besom „zapadnih prijatelja“ – dobro znaju da je preko 80 odsto Srba čvrsto opredeljeno protiv udaljavanja od Moskve (a svega oko pet posto građana Srbije to podržava), te da je još veći udeo onih koji imaju proruski stav među glasačima vladajućih partija nego u celokupnoj populaciji.
Među tim ljudima Vladimir Putin i Si Đinping imaju veliki ugled jer oličavaju zalaganje Rusije i Kine da bude obuzdana američka zlokobna hegemonija. I, gle čuda, opskurni lažovi njih koriste kako bi ubedili Srbe da progutaju eventualno uvođenje sankcija Rusiji. Kažu: to će sve biti tajno dogovoreno na relaciji srpski državni vrh – lideri tih prijateljskih sila. Mi ćemo kao uvesti sankcije Rusiji, Moskva će se reda radi ljutiti, a zapravo ćemo iza kulisa nastaviti da sarađujemo.
Nije nego. Rusi se otvoreno suprotstavljaju evroatlantskoj imperiji a Kinezi im ništa manje vidljivo na ekonomskom polju i drugim bitnim poljima čuvaju leđa i pomažu da istraju. Baš će se onda te dve sila igrati žmurke sa Srbijom da bi naša zemlja ostala uz njih dok se nominalno svrstava u protivnički tabor. Neverovatna laž kojoj „kvalitet“ daje mistična neproverljivost. Kakve god da budu ruske reakcije, manipulatori bi poručili: ma kao što smo vam rekli, samo se prave. U pravu je bio prvosveštenik zla – protiv koga se i dalje Rusi bore – Adolf Hitler kada je napisao: „Široke mase … pre postaju žrtve velikih nego malih laži.“
POGREŠNI PRIMERI Jedna od takvih laži je navođenje primera Mađarske kao zemlje koja Srbiji treba da bude uzor jer se opredelila protiv Rusije a ostala je s njom u dobrim odnosima. Prvo, Mađarska je u trenutku početka aktuelne faze ukrajinskog sukoba već uveliko bila članica EU, sa svim pravima i obavezama koji iz toga proizlaze, i podrazumevalo se da je odavno s Briselom „harmonizovala“ svoju spoljnu i odbrambenu politiku. Stroga je bilo jasno da će Ruskoj Federaciji uvesti sankcija ako dođe do kulminacije napetosti na relaciji RF–EU.
Rusi ništa drugo nisu ni očekivali. S druge strane, Srbija nije članica EU i ne obavezuju nas antiruske odluke Brisela. Samim tim Moskva od nas očekuje da ostanemo neutralni i ne priključimo se pohodu protiv nje. Mađarsku pozitivnije doživljava nego druge članice Unije, jer je jasno da je bezvoljno krenula u antiruski pohod. Srbija bi to uradila voljno (makar i protiv opredeljenja svojih građana) jer je na to ništa formalno ne obavezuje. Tako bi, bez obzira na sve pritiske primarno iz nekog svog razloga, odlučili oni što je vode.
To, ako srpski narod svojom reakcijom tako nešto ne bi anulirao, ne bi moglo da nema fatalne posledice po naše odnose s Rusijom. Uz to, treba imati u vidu i činjenicu da Mađarskoj niko ne otima deo teritorije i ona ne očekuje rusku podršku u vezi s tim. Mi baš takvu potporu Rusije imamo a i dalje je želimo (doduše, u to bih prestao da verujem kada bismo uveli sankcije Rusiji, jer bi mi delovalo logično da oni koji donesu takvu odluku žele perfidno da uvedu Kosovo u UN i tako zadovolje Berlin i Vašington koji od nas traže realizaciju modela „dve Nemačke“). Kada se i to uzme u obzir, u punom svetlu se vidi do koje mere su nakaradna poređenja Srbije i Mađarske u kontekstu uvođenja sankcija Rusiji.
KORIST OD SANKCIJA Ako uvedemo sankcije Rusiji, živećemo mnogo bolje. Mi se žrtvujemo radi nje, ali ne znamo dokle ćemo to moći. Svašta. Koja zemlja od onih koje su pokrenule ekonomski rat protiv Moskve od toga ima korist? Nijedna. Samo je pitanje koliko im krajnje antiruska politika ekonomski šteti. Amerikanci gledaju da u tom pogledu prođu mnogo jeftinije od svojih klijenata i vazala, ali SAD takođe i te kako osećaju negativne posledice.
Što se tiče dotoka zapadnog kapitala u Srbiju koji će biti – kako nam se kaže – prekinut ako ostanemo na sadašnjim pozicijama, ta priča je zasnovana na jednako čvrstim temeljima kao i prethodne. U EU, uključujući i Nemačku, nastupa recesija. U takvim okolnostima svi će razmišljati kako da saniraju štetu u svojoj kući. Potpuno je isključeno da ćemo, uveli Rusiji sankcije ili ne, sa zapadne strane imati bilo kakva značajnija ulaganja u narednom periodu. A ako zbog krize, nemačke ili neke druge EU kompanije budu masovno zatvarale svoje pogone, svakako će to pre raditi u Srbiji nego u matičnim zemljama. Nebitno je tu da li smo na njihovoj ili nekoj drugoj geopolitičkoj liniji.
Veće su šanse da nam zbog političkih razloga država poput Kine – kao što je već uradila sa Železarom Smederevo – priskoči u pomoć u predstojećim teškim vremenima uprkos čisto ekonomskoj računici, nego što će to uraditi bilo ko sa Zapada. A Peking, ne zaboravimo to, gleda kako se ponašamo prema Moskvi. Sada je u toku ruski test naše prijateljske lojalnosti, od koga bitno zavisi odnos prema nama sila koje će obeležavati budućnost mnogo više nego zapadne zemlje čije sunce uveliko zalazi.
FER CENA GASA Kada smo već kod ekonomije, pomenimo još nešto. To je tzv. fer cena gasa o kojoj govore naši zvaničnici. Valjda pod njom podrazumevaju neku privilegovanu cenu koju mi od Rusa dobijamo jer smo im prijatelji. Ako je tako – greše. Fer cena je tržišna cena. Ni viša, ni niža od onoga što proizlazi iz odnosa ponude i tražnje. Takva cena nama svakako ne odgovara. Previsoka je za malu srpsku kupovnu moć. Nama je potrebna, kao što smo do sada i imali, te ćemo naredne tri godine imati, prijateljska cena gasa. Ona proizlazi pre svega iz geopolitičke formule.
Zbog preovlađujućeg korektnog odnosa srpske države prema Moskvi (izuzimajući neshvatljive političko-medijske ekscese koje sada analiziramo, a koji su postali učestali od kada je kulminirala kriza u Ukrajini) i još u većoj meri usled ruskog prepoznavanja i uvažavanja naglašeno proruskih osećanja srpskog naroda, Rusija nam izlazi u susret, te je cena gasa koju smo i nadalje dobili daleko od tržišne ili tzv. fer cene. Ali kada je već tako, zar je normalno što brojni mediji bliski vlastima (ne govorimo, da to ponovim, o prozapadnim opozicionim sredstvima informisanja jer njih Rusi često doživljavaju kao glas NATO moćnika) povremeno vode prljavu kampanju protiv Rusije?
Ili to što se neki iz redova vlasti i njima bliskih propagandističkih krugova maligno poigravaju svim onim što je u domenu pripreme tla za uvođenje sankcija Rusiji? Sada kada smo završili dogovaranje oko gasa, valjda toga više neće biti u meri kao ranije. Nadam se da je tako, ali strepim da nije, jer mi smo poslovično najgori prema sebi i onima koji su nam stvarno bliski.
BEZREZERVNI KONTINUITET Sve do sada rečeno ima svrhu da Srbima utuvi u glave da ćemo uvesti sankcije Rusiji samo ako više nemamo kud, da nama i njoj to neće mnogo škoditi, odnosno da će se oko toga naša vlast dogovoriti s Moskvom skriveno od očiju javnosti i Zapada. Ali pošto postoji osnovana sumnja da i uz pomoć svega toga građani neće biti preparirani na odgovarajući način, njima se još šalje i poruka da Rusija prema nama nije uvek bila korektna, i da kao što je ona gledala svoje interese a ne naše, racionalno je da se i mi sada tako postavimo.
Do besvesti se ponavlja da nam je Moskva uvela sankcije 1992. i da se mi na nju zbog toga ne ljutimo. Razumemo da je morala. Prvo, nije morala. Radilo se o destruktivnoj politici Borisa Jeljcina koji je najveću štetu naneo baš Rusiji. Kako bi se brzo dočepao potpune vlasti na teritoriji Ruske Federacije, on je bio ključni saučesnik neustavne likvidacije Sovjetskog Saveza, koji je bio ništa drugo nego Istorijska Rusija u tada već napola pocepanoj crvenoj ideološkoj ambalaži.
Od čoveka koji pali svoju kuću nije se moglo očekivati da gasi vatru koja je zahvatila naš dom. Naprotiv. I da li smo se mi na njega ljutili? I te kako. Osnovano smo bili besni. Dovoljno je pogledati našu štampu s početka devedesetih godina. Druga stvar je što smo tada, kao i danas, shvatali do koje mere je državna politika obeležena ličnim i partijskim pečatima. Iz toga proizlazi da u mnogo čemu Jeljcinova i Putinova Rusija nisu isto. To namerno zanemaruju oni koji bi sada hteli da predstave da državna politika ima bezrezervni kontinuitet.
Ako je tako, onda nek razmisle da li su i Vučićeva i „žuta“ Srbija isto? Ako je Putin na neki način kriv za odnos Jeljcina prema nama pre trideset godina, da li je Vučić onda kao aktuelni prvak države odgovoran za nerazumno puštanje albanskih terorista iz zatvora u Nišu 2001, isporučivanje haškoj inkviziciji naših generala i političara koji su predvodili odbranu Srbije od NATO agresije ili za ubistvo Ranka Panića na mitingu povodom hapšenja Radovana Karadžića? Ne mislim da je tako ni u naznakama, kao što ne stoji ni izjednačavanje Putinove i Jeljcinove Ruske Federacije kako bi bilo opravdano naše potencijalno uvođenje sankcija današnjoj Rusiji koja je – da to ne previdimo – na neki način počela da vodi srpsku politiku suprotstavljanja evroatlantskoj dominaciji s kraja prošlog veka, i time je nju na velika vrata rehabilitovala.
MORAL IZNAD SVEGA? Mogli bismo tako i dalje, jer nekoliko poslednjih nedelja bili smo preplavljeni užasnim lažima i manipulacijama u vezi s Rusijom i našim odnosima s njom. No bilo je dovoljno. Na kraju, kao kontrast rečenom, složiću se s jednom idejom koja dolazi iz redova uglavnom onih iz vlasti koji pokušavaju da sačuvaju dušu. A to je da bi uvođenje sankcija Rusiji bilo nemoralno! Nesumnjivo je bilo tako i pre najnovijeg gasnog poklona koji smo dobili od nje, tim pre je tako posle njega. Ipak, to ne menja srž stvari: ne mislim da se političari, ni kod nas ni u svetu, primarno rukovode moralom.
Nemoralno je i srpsko uvođenje sankcija Belorusiji. Ta zemlja nas dosledno podržava u odbrani teritorijalnog integriteta i na svim drugim poljima neprekidno ispoljava prijateljski odnos prema nama. A njen lider Aleksandar Lukašenko – i kada je ruski predsednik Jeljcin u odnosu na Srbiju tokom NATO agresije igrao prljavu igru kakvu neki danas kod nas predlažu da mi igramo s Moskvom – bezrezervno je bio uz nas. Rizikujući svoj život, doleteo je u jeku bombardovanja 1999. godine u Beograd kako bi nas i tako podržao i uz to se javno obraćao Borisu Nejakom sa zahtevima da Rusija zajedno s Belorusijom vojno podrži Srbiju. Sve to je zvanični Beograd „zaboravio“ i uveo je sankcije Minsku. Da li je to moralno? O čemu onda da pričamo u vezi s moralnim odnosom prema drugima.
Rusiji ne treba uvoditi sankcije ne zbog morala ili „iz principa“ – ma koliko bilo nemoralno da se to učini zemlji koja nam pomaže danas, a zbog nas je ušla u Prvi svetski rat i usled toga je platila užasnu cenu urušavanjem sopstvenog carstva, posledica čega je i ono što se sada dešava u Ukrajini – već zato što bi to bilo za nas fatalno. To znaju i oni koji razmišljaju o sankcijama Rusiji i samim tim žrtvovanju srpskih interesa kako bi spasli sebe ako drugačije ne budu mogli. Za sada mogu da opstanu bez toga, ali ne zatvaraju vrata kroz koja bi lično pokušali da se spasu. Ali to bi bio vrhunac nemorala. U politici se odvajkada činilo i mnogo toga ružnog, valjda u duhu ideje „cilj opravdava sredstva“, a glavni cilj uvek mora da bude zaštita vitalnih nacionalnih interesa. Za njih sve, oni ni za šta!
Ljudi koje smo izabrali da nas predvode to imaju kao osnovni zadatak. Ako ga iznevere, počiniće veleizdaju, a ona nije samo odraz nemorala već je najgori zločin. Iskreno se nadam da niko od onih koji sada čine najuži državni vrh ozbiljno i ne pomišlja da uvodeći sankcije Rusiji pokrene lanac događaja koji bi brzo vodio do totalne kapitulacije Srbije, već da – čak i mestimično degutantnim pričama i potezima – samo pokušavaju da kupe vreme. Znam da im je teško jer ih „zapadni prijatelji“ mučki pritiskaju, ali ako zbog toga i moraju svašta da rade kako bi se izmigoljili, obavezni su da mnogo više povedu računa o onome šta lično i tim pre preko svojih medijskih izvršilaca plasiraju javnosti. Čast izuzecima koji unutar vlasti i sada javno brane srpsku ideju i istorijski utemeljene veze s Rusijom, ali mnogi su tu počeli da se direktno ili indirektno ponašaju neprimereno, pa i beskrupulozno kada se radi o njoj. Nakupilo se tako već previše toga što vuče Srbiju u ponor srama, čak i ako ne pređemo antirusku crvenu liniju. Nedopustivo je da se s takvim ponašanjem nastavi!
[/restrict]
