ВАСКРСАВАЊЕ ШМИТА

Оптужбе које је лажни високи представник на Ист Риверу изнео против Милорада Додика могле би да буду искоришћене за административно спречавање његове кандидатуре на предстојећим изборима

Да се колективни Запад, након фактичке објаве рата Русији, више и не труди да поштује процедуру функционисања Савета безбедности Уједињених нација, показало је обраћање лажног високог представника за БиХ Кристијана Шмита најважнијем органу светске организације на Ист Риверу. Иако због противљења сталних чланова Савета безбедности Русије и Кине није званично изабран на ову функцију, политичар из Баварске је, ослањајући се на подршку евроатлантских партнера, најпре „ступио на дужност“ у Сарајеву, а затим и добио могућност да у Њујорку, као да је уредно именовани високи представник, поднесе редован извештај о стању у дејтонској творевини.

КРШЕЊЕ ПРОЦЕДУРА Овакво безочно гажење норми – које су се, без обзира на супротстављене интересе великих сила, деценијама поштовале у Савету безбедности – олакшано је чињеницом да је овог месеца председавајући споменутом телу био најважнији спонзор немачког гаулајтера у БиХ – Сједињене Америчке Државе.

[restrict]  

Представник Бајденове администрације у Савету безбедности Линда Томас Гринфилд је, игноришући противљење амбасадора две силе са Истока, омогућила Шмиту да поднесе извештај у коме је, наравно, спроводилац планова глобалистичких центара моћи осуо дрвље и камење на „сецесионисте из Републике Српске“.

Није обраћање Шмита био једини удар на међународно право, конкретно усмерен против интереса мањег ентитета БиХ, али и његових пријатеља из Москве и Пекинга.

Иако није, у складу с Уставом Босне и Херцеговине, добио претходну сагласност Председништва БиХ да у име колективног шефа државе одржи говор на Ист Риверу, Шефику Џаферовићу је ипак дато зелено светло да се обрати Савету безбедности УН. Али је зато Вашингтон у договору са Сталном мисијом БиХ при Уједињеним нацијама, коју контролишу Бошњаци, спречио председника Савета министара БиХ Зорана Тегелтију да пред овим телом презентује српско виђење ситуације у некадашњој централној југословенској републици.

Тегелтија је зато упутио писмо сталним чланицама СБ у коме је истакао да стиче утисак да је спречен да говори на седници како не би изнео чињенице да представници амбасада достављају својим земљама „једностране информације о стању у БиХ“. Не треба, међутим, имати било каквих илузија о томе да би ово његово писмо могло да утиче на промену већ одавно утврђених антисрпских ставова најважнијих држава Запада, које су Шмитово подношење извештаја у Њујорку видели као прилику да се покаже властита моћ, али и истовремено нанесе штета како неподобној Бањалуци, тако и њеним заштитницима. А пре свега „агресорима“ из Кремља којима су у јеку тоталног рата желели да и на овом примеру покажу да је њихова моћ важнија од дипломатске процедуре и правила која су до сада важила при функционисању Савета безбедности УН.

ОРИГИНАЛНИ ДЕЈТОН Шмит је у свом њујоршком удару на Српску оптужио руководство из Бањалуке да његов курс преноса надлежности на ентитетски ниво „води ка независности РС“. Такође смо од њега чули и, на први поглед нелогичну, тврдњу да „фраза ’оригинални Дејтон’, коју често користе у Републици Српској, открива непоштовање Устава БиХ“.

Мора се, наравно, поставити питање како инсистирање на поштовању Анекса 4 Дејтонског споразума – који у суштини јесте Устав БиХ скројен у ваздухопловној бази у Охају 1995. године – истовремено значи и непоштовање највишег правног акта Босне и Херцеговине? Излаз из ове контрадикције покушао је нађе сам немачки политичар на привременом раду у Сарајеву кроз тврдњу да се „промене уставног поретка не могу чинити једнострано, него само кроз парламентарне одлуке (у Скупштини БиХ)“, као и слањем поруке да се „морају поштовати одлуке Уставног суда БиХ и дејтонски принципи“.

Адвокат из баварског Обернцена је, међутим, свесно прећутао кључну чињеницу која се никако не уклапа у планове глобалних наредбодаваца о унитаризацији Босне и Херцеговине. Преносом одређених надлежности на органе БиХ, које су исфорсирали ранији високи представници кроз властите декрете или притиском на посланике Народне скупштине РС, нису измењене оне одредбе устава које дају Републици Српској изворну дејтонску ингеренцију над пренесеним надлежностима. Што значи да она може – супротно тумачењима Бошњака и њихових покровитеља – кад год оцени да је то у њеном интересу, да их поново преузме од институција у Сарајеву. То, без сумње, спада у „дејтонске принципе“ на које се позива такозвани високи представник, али је проблем у томе што Шмит и његове газде не желе да поштују „слово Дејтона“ већ искључиво пројектовани „дејтонски дух“.

КРИТИКА ХРВАТА Сходно очекивањима, амбасадорка САД у УН Линда Томас Гринфилд је чврсто подржала излагање штићеника из најважније вазалне државе Старог континента. Изразила је „посебну забринутост због поступака Милорада Додика који су усмерени на блокирање институција БиХ и одузимања надлежности држави“, али је, уз то, упутила критике и на рачун Драгана Човића и хрватског корпуса који покушава да се избори за, у Дејтону гарантовану, равноправност с Бошњацима. Према њеном мишљењу, или боље речено ставу актуелне вашингтонске администрације, „позиви на ометање избора или стварање нове територијалне организације БиХ коју упућују лидери Хрвата у Босни и Херцеговини такође су опасни и могу да угрозе мир и безбедност у региону“.

И амбасадорка Велике Британије Барбара Вудворд је, уз подршку повећаном присуству снага ЕУФОР-а у БиХ, оптужила Додика да би „због његове претње поновним успостављањем Војске РС и повлачењем из других државних институција могло доћи до подривања 26 година тешко стеченог мира и напретка“.

УПРАЖЊЕНО МЕСТО Сасвим супротно представницима водећих држава колективног Запада, статус Кристијана Шмита, као и ситуацију у БиХ, оценили су амбасадори Русије и Кине. Представник Руске Федерације у светској организацији Василиј Небензја је нагласио како је за његову земљу „место високог представника у БиХ и даље упражњено“, те поручио да „нема места позивању Шмита на седницу Савета безбедности јер се тиме подрива ауторитет тог тела УН“.

Амбасадор Кине Генг Шуанг је оспорио легалитет Шмита оценом да „није прикладно да се немачки политичар обраћа Савету безбедности УН у капацитету високог представника“, а од кинеског дипломате могло се чути и упозорење да „бирање страна од стране међународних сила не помаже превазилажењу различитости етничких група у БиХ“.

Индикативно је да Шмит, иако му је омогућено да се као да је високи представник обрати Савету безбедности УН, није затражио од овог тела да пружи подршку његовим ставовима. Очигледно је да је лажном високом представнку и евроатлантским пројектантима „трансформације БиХ“ било јасно да би се у том случају суочили с ветом Москве и Пекинга, што би свакако девалвирало оно што су они оценили као њихов „велики успех на Ист Риверу“.

ПРЕТЊА ИЗБОРНЕ КОМИСИЈЕ Оптужбе које је Шмит пред Саветом безбедности УН изнео на рачун Милорада Додика треба посматрати у контексту планова да се најутицајнијем политичару Српске административним путем онемогући кандидовање на Општим изборима у БиХ, заказаним за 2. новембар.

Непосредно пре Шмитовог одласка у Њујорк, председник Централне изборне комисије БиХ Суад Арнаутовић је, верујемо нимало случајно, најавио да ће ЦИК, „уколико Шмит пред Саветом безбедности обелодани да Додик и Човић крше Устав и Дејтонски споразум, овој двојици политичара забранити учешће на изборима“. С обзиром на састав Централне изборне комисије, која је под контролом западних сила и у којој главну реч воде кадрови СДА и „конструктивне опозиције“ Српске, реално је очекивати да овај орган већ одавно изречену „пресуду“ српском члану Председништва БиХ и званично обелодани у скорој будућности.

Хоће ли се, поред Додика као „главног проблема БиХ“, на листи за изборни одстрел наћи и лидер БиХ Хрвата Драган Човић, зависиће првенствено од тога да ли ће хрватске странке донети одлуку да бојкотују предстојеће изборе и крену у (у складу с одлукама Хрватског народног сабора) најављени процес формирања властите федералне јединице. Пошто Вашингтон и главне европске силе (пре свега Немачка) не желе такав процес трансформације БиХ, вероватно је да ће преко Бриселу лојалног хрватског премијера Андреја Пленковића извршити пресудни притисак на Мостар да одустане од овог „опасног пута“. И, уз евентуално добијене небитне концесије и дата обећања о каснијим „реформама“ Изборног закона, прихвати учешће на изборима на којима ће Жељко Комшић, готово извесно, поново гласовима Бошњака бити изабран за хрватског члана Председништва БиХ.

СВЕСРПСКА СОЛИДАРНОСТ За нас је, ипак, у овом тренутку важније питање шта ће учинити државник из Лакташа и владајући блок из Бањалуке уколико – што је сасвим реална, да не кажемо готово извесна перспектива – Додику, а можда и неком од његових најближих сарадника (попут Жељке Цвијановић) буде онемогућено да се кандидују за једну од две најважније функције (члана Председништва БиХ или председника РС) на предстојећим изборима? Евентуални бојкот избора или њихово организовање од стране органа Републике Српске можда би имали ефекта када би иза тога стале све партије овог ентитета. Јасно је, међутим, да од „свесрпске солидарности“ не може бити ништа, пошто лидери странака „конструктивне опозиције“ планирају да учествују на изборима које организује ЦИК БиХ и затим, уколико им се пружи могућност, приграбе свој део власти у заједничким органима Босне и Херцеговине. Након чега би, као „политички реалисти“, дали пристанак на улазак БиХ у НАТО, што је, уосталом, и главни циљ планиране акције одстрањивања Додика с власти.

Владајућа коалиција у РС би у случају административне елиминације свог најјачег адута из изборне трке могла да покуша да нађе решење за овај проблем тако што би, уместо Додика, кандидовала на својој изборној листи неку угледну ванстраначку личност доказане патриотске оријентације, која ужива неоспоран углед у народу. Уколико овај кандидат оствари победу у одмеравању снага с противником из опозиционог блока, а садашња власт добије већину на парламентарним изборима, Додику би могао бити поверен мандат да формира нову Владу РС, чиме би он и даље задржао пресудан утицај на политички курс Српске.

Српски члан Председништва БиХ је – након боравка у Бриселу где је разговарао са Жозепом Борељом – одговарајући на новинарско питање о темпу враћања отетих уставних надлежности Бањалуци, не само објаснио да „то није процес који се може десити у једном дану или години“ већ је и поручио како ће „неке од тих ствари (враћања надлежности) морати да ураде генерације које ће доћи иза нас“.

Морамо да се запитамо да ли је ова вербално најављена предаја штафете онима који долазе у не баш блиској будућности, само изнуђено привремено тактичко повлачење или дефинитивно одустајање од недавно најављене борбе за враћање свих изворних дејтонских уставних надлежности Српској. Иако смо свесни многих неповољних околности с којима се суочава Милорад Додик, желимо да верујемо да је у питању тактичко одступање на нове положаје..        

[/restrict]