СМРТ ИЗ ДАЛЕКЕ ПРОШЛОСТИ ПРОТИВ ЛЕПЕНОВСКИХ ФРАНЦУЗА ДАНАШЊИЦЕ

ТВ СЕРИЈА „УСЕКИН”

Актуелна француска мини-серија „Усекин” прича је о младићу Малику Усекину и његовој фамилији алжирских имиграната, који су после, разуме се, пакла од кога су побегли из сопствене земље створили бајковити нови живот у Француској, али је он прекинут када је једне ноћи пре три и по деценије поменутог младића у уличним нередима убила маскирана полиција. Оно што је потом уследило, а сада је из политичких разлога „извађено“ из потпуно другачије прошлости, неки дрско називају „најрелевантнијим случајем у модерној историји Француске”, на који нас, као случајно, подсећају баш данас, одмах после једва побеђене деснице Марин ле Пен на председничким изборима

Ових је дана неолиберални одбрамбени фронт лансирао још једну медијску пандемију усмерену најпре на француско безмало побуњено стадо, а онда и на преостало од напредног западног света, да не буде неког евентуалног ширег десничарења. И то све уз помоћ новог лидера у ширењу модерних назора, стриминг платформе „Дизни плус“ („Дизни“, „Пиксар“, „Марвел“, „Национална географија“…), која је лансирала телевизијску серију из француске продукције познату као „Усекин“ (Оussekin) или као „Правда за Усекина“. Лекција из неолибералне исправности, безграничног покајања беле расе, лекција после које никада више не може бити неједнакости, немира, расизма, било какве неправде, посебно не системске, државне ни према ком припаднику такозваних мањина у том великом свету правде у коме је управо због те силне бриге и гађања правима и слободама свакога ко није беле боје коже бела раса у сопственим земљама постала мањина. Заувек ућуткана, гресима предака и неких, авај, још присутних нелибералних припадника превазиђених времена у сопственим редовима, та јадна и фрустрирана бела раса се усудила да озбиљно угрози уједињено савршенство Европе када је у неприхватљиво великом броју подржала Марин ле Пен и њену назовидесницу у трећем неуспелом покушају да се домогне политичког трона у Француској и постане њена „десничарска председница“. Али и тај је неуспех био довољан за панику пошто је опција Ле Пенове наводно, замислите, против овакве политике према најезди емиграната, па чак и против Европске уније и НАТО-а! Каква јерес! Грозан сан фашистоидне Европе ипак није постао јава. А онима који су се усудили да посумњају да ипак не живе у савршеном свету једнакости и свеопште љубави, ето серије о „чувеном“ случају Усекин. И не само серије пошто је снимљен и филм, невезано са овом серијом, и који је помпезно најављен за предстојећи Кански фестивал.

[restrict]

Политички тријумф поражених Случај Усекин је политички тријумф поражених, који се збио још 1986. године. Тада су поражени јадни алжирски досељеници које је расистичка француска власт терорисала, тукла, убијала, на све начине омаловажавала и малтретирала. Случај Усекин, о младићу из алжирске породице који је на протестима у Паризу пребијен насмрт од стране бруталне полиције, добио је данас тријумфални епилог. Полицајци који су пребили Малика Усекина нису доспели у затвор, осуђени су условно. Ни да су заглавили на доживотној робији то за беломрзачке досељенике у Француску и оног, а посебно данашњег доба, не би било довољно. Занимљиво је повући паралелу између те интервенције полиције, која је и тада, као и данас „пуштена с ланца“ не би ли угушила побуну и зауставила немире. Паралелу између те ноћи у Паризу и на стотине истоветних полицијских бруталних акција током побуна против ковид мера. Сетимо се невероватних призора најсуровијег полицијског насиља те исте дичне демократије у Аустралији, па и широм Француске. У чему се разликују од ових из серије? Само у томе што нигде није настрадао неки Малик, неко предивно алжирско дете из поштене, марљиве и радне породице препуне љубави и поштовања према свима. Ти други, који се не зову Малик или ако нису довољно тамне боје коже, а који су настрадали било где на свету од батина бруталне полиције, нису ни вредни помена. Полиција је у тим случајевима херојски радила свој посао штитећи нас од нас самих. Уосталом, пуне две године јадни фудбалери у Енглеској морају да клекну не би ли одиграли утакмицу управо довољно обојеној жртви бруталне (америчке) полиције која је убила црнца који се опирао хапшењу.

ТВ серија „Усекин“ прича о младићу Малику Усекину и његовој фамилији алжирских имиграната, који су после, разуме се, пакла од кога су побегли из сопствене земље створили бајковити нови живот у Француској. Деца, напредна, паметна, успешна, савршени идилични постер-ликови за неолиберални свет мултинационалне инклузије. И шта се испречило тој бајци? Па, огавни, задрти бели систем опаких, лажљивих, насилних, корумпираних белих људи на власти. Прво оних на улици, с дна, багре у униформама и с палицама. Ови нису били униформисани већ добро замаскирани као бандити. Алузија на кју-клукс-клан? Пребише ни кривог ни дужног момка који се случајно нашао на погрешном месту у погрешно време. Од последица пребијања је убрзо преминуо. Али његова несрећа није погодила никога осим родбине. Не, постала је политички аргумент за све уплетене стране. Чак је и његова породица заиграла на ту карту користећи тренутак да Француској држи јефтине политичке говоре о правди, једнакости и демократији. Тешко да има љигавије сцене, па и безобразније од оне у којој на суђењу полицајцима слушамо политички говор сестре убијеног младића која држи лекције Француској о једнакости и правди. Рече да се стиди такве (расистичке) и неправедне Француске. Тешко да можете одолети да јој не узвратите да она има своју земљу из које је побегла, па ако јој нова не одговара, има где да се врати, зар не? Наравно, да су те њене говоранције уметнуте у нови наратив неолибералног сна Уједињене Европе који је ретроактивно убачен у то суђење од пре три и по деценије да би оданде вриштао данашњим папагајима да га понављају као мантру модерног света у коме коначно, после силних напора и жртава, има места за све по најправеднијим правилима која се дају замислити. Наравно, само за оне који мисле исто тако и имају модерну боју коже.

Најрелевантнији случај у модерној историји Француске Четири епизоде ове серије су и четири виђења овог случаја, који је окарактерисан као један од најрелевантнијих у модерној историји Француске!? Тај је случај, додуше, утицао на неке политичке токове тог времена. Нису, рецимо, спроведене планиране реформе високог школства, а на полицију је бацио још увек присутну расистичку стигму иако данас полиција, посебно њени бели припадници, у већим градовима не смеју ни да се појаве у бројним расно испарцелисаним четвртима препуним увезених становника из свих крајева Африке. Неки пореде ову серију с британским освртом на исти проблем, разуме се из Би-Би-Сијеве продукције „Мала секира”. Она се позабавила истим осудама и прозивкама на расном плану у „расистичкој историји британског друштва“. И нису погрешили. Није потребно много труда да се у свакој земљи напредног Запада пронађе покајнички филмски и телевизијски подухват наручен из истог центра који се бави антирасистичком едукацијом беле публике. Серија „Усекин“ је савршен пример који показује и посебну врсту верзираности у обављању овог задатка. Пошто се данас подразумева да смо једном заувек прихватили која је исправна боја коже, расистичке сцене у другој епизоди серије, у којој нам се показују огавни полицијски трикови, лажи свих њених припадника и политичко заташкивање њихових злочина, делују сасвим прикладно одвратно да би осудили такав систем и расплакани од радости пригрлили овај нови, данашњи, који су нам много мудрији и правдољубивији од нас успешно наметнули. Исти след политички диригованих емоција прати и трећа и епизода која се бави причом о дивној алжирској породици коју је два пута унесрећио бели расизам, прво у њиховој постојбини, жртви француског колонијализма, а онда и у тој новој у којој су потражили спас. Отуд је поменута политичка тирада у последњој епизоди серије у којој пратимо наводно суђење, а заправо гледамо призоре налик неком уличном митингу против расистичког белог естаблишмента, сасвим на месту и заправо је и суштински мотив који стоји иза извлачења овог случаја из, занимљиво, Митеранове Француске, чија је социјалистичка власт увела драстичне олакшице и уласка и трајног останка у француском друштву управо северноафричким имигрантима.

Разуме се, нико не би требало да помисли да батина људе по улицама, а камоли да прође некажњено за тај чин. Нико не би смео да их убија. Нико не би смео да заташкава злочине полиције. Нико не би смео… Али то мора да важи за све и свакога. Заиста без обзира на боју коже и све остале разлике које постоје међу људима и које је немогуће и непотребно занемаривати и брисати. Једнакост у третману пред државом, од стране система, у очима закона и оних који би требало да их спроводе морала би да се подразумева у истински напредном друштву. То серија „Усекин” и њени творци, међутим, не желе. Они, као и бизарно схватање демократије данашњег Запада, једнакост примењују селективно. У њиховом животињском царству од силне једнакости егзалтираних животиња су, како рече Орвел, неке животиње једнакије од других.

[/restrict]